Аутор: Антон Холцер
Страна: 368
► Остали детаљи

Сведочанство о мало познатим догађањима у Првом светском рату - на основу аутентичних фотографија.

Прича о жртвама, о хиљадама недужних ликвидираних на истоку и на југоистоку Европе, без претходне истраге и без вођења доказног поступка, без могућности да се бране пред судом. Аустријски историчар фотографије доказуједа овде није реч о испадима појединаца или изолованих позадинских јединица, већ о систематском рату против цивила. Књига и о нашим жртвама, а од ретких заснованих на страним изворима.

„AХ, ТAЈ СМЕШAК У РAТУ, ПОТРЕСНИЈИ ОД ПЛAЧA

„Капетан Праш стоји испред грудобрана, сав у крви, над главом држи гпаву жртве набијену на колац и каже: Ово је мој први италијански заробљеник, сабљом сам га погубио. Првог руског заробљеника сам претходно мучио. Али, најмилији су ми Чеси. Ја сам Грачанин (становник града Граца, прим. прсв.) и сваког у Србији сам убио на лицу места, ако ми је дошао пред нишан. Двадесторо сам овом руком погубио, цивиле и заробљенике, наредио сам стрељање најмање стотину и пeдесеторо. Лично сам стрељао сваког војника који је касно кренуо у јуриш, или се заклонио пред баражном ватром. Ударао сам у лица потчињених, некад штапом, некад шаком. Али и много доброг сам војницима чинио. У Србији сам силовао девојку и препустио је осталим војницима. Тек следећег дана сам наредио да се девојка и њена мајка обесе о лук моста. Авај, конопац је попустио, а девојка још жива, пала је у реку. Потегао сам револвер и испунио војничку дужност. Пуцао сам док није нестала у таласима. Борио сам се до последњег даха мојих људи и коња. Одликован сам и унапређен. Рат захтева од нас да се боримо свим силама којима располажемо. Мора се бити храбар, главу горе!”

Карл Краус: Поспедњи дани човечанства

Предговор

Тежиште у овој књизи стављено је на фотографију ратног злочина почињеног над цивилним становништиом у источној и југоисточној Европи, у Великом рату 1914-1918. године. Писани документи прате и допуњавају причу о догађајима и догађањима које је дохватило сочиво камере. Овакав приступ тематици не представља изненађење при помену имена аугора: Антон Холцер један је од водећих фотоисторичара Европе, а његови професионални узори били су швајцарски криминолог Арчибалд Рајс и аустријски сатиричар Карл Краус, најоштрији критичар епохе аустроугарске солдатеске.

Холцер је испричао причу која је била заборављена, запостављена или недовољно истражена најпре у епохи између два светска рата, али и у новијој епохи, у којој историчари попут Кристофера Кларка површно и без професионалне преданости, са позиција неких недокучивих глобалнополитичких потреба, дају нову дефиницију познате историје и релативишу кривицу Централних сила.

Истраживања бројних историчара и публициста била су, уз фотографије, путоказ Холцеру, док је окосница била непозната или заметнута архиивска грађа. То се пре свега односи на стенографске протоколе посланичких заседања у Царском савету, односно у Бечком парламенту, у ратној 1917. и 1918. години. У тим записима забележена су сведочења одборника аустроугарских провиниција на истоку Европе и на Балкану, о зверствима и злочинима нпочињеним над цивилним становништвом. Подаци о систематском насиљу над Русинима, и над Србима у Србији и у Аустроугарској, изнети су у низу заседања посланичког сазива, али су остали махом непознати широј аустријској, немачкој, па и нашој јавности све до краја двадесетог века. Мада се аустријска Комисија за утврђивање повреда закона о војној служби, још 20-их година прошлог века ослонила управо на те стенограме у истрагама ратних злочина аустроутарске војске које су довеле само до смешно благих и малобројних пресуда тек је аустријски професор савремене историје Ханс Хаутман уздрмао стручну јавност и поткрај прошлог века. Хаутман, дугогодишњи председник аустријског Друштва за студије историје правосуђа, открио је заметнуте стенограме у оквиру студија примене закона и законских санкција у Аустроугарској и изненадио колеге у струци. Холцер помиње Хаутмана у књизи и одаје му признање у првој ауторској белешци уз уводну реч.

Холцер је отишао корак даље. Приредио је још веће изиеиађење заинтересованој читалачкој јавности снецифичним колажом историјске грађе и литерарне фикције коју су писали аутори очевици рата. С једне стране, указао је на застрашујуће димензије спроведеног геноцида који је био саставни део систематског истребљења локалног становништва, по наређењу аустријске врховие команде. Са друге стране, указао је на континуитет злочиначке праксе, до данашљих дана до рата у Ираку, Аиганистану и претходно у Вијетнаму.

О степену изненађења на немачком говорном подручју сведоче рецензије књиге у престижним дневницима. Немачки „Велт“ је у приказу Холцеровог рада истакао: „Аустријанац је открио нову димензију ратних злочина Аустроугара.“ Потом је са чуђењем закључио: „Царска Аустроугарска није водила витешки рат између 1914. и 1918.“

Швајцарски дневник „Ноје цирхер цајтунг“ истакао је да после лектире ове књиге постаје јасно да је у Првом светском рату први пут у Европи вођен рат до истребљења, својствен колонијалним ратовима. Квалификовао је Холцерову књигу као резултат савесног и темељитог истраживања да би, уз похвалу, додао да ту не може бити речи о стручној анализи, већ о крајње субјективној, асоцијативно-импресионистичкој оптужби праксе ратовања која се претворила у оргију насиља.

Реално гледано, Холцерова књига је осуда рата рег ipsum у којој је предочен можда најважнији аспект: Описан је зид ћутања, релативисање и скривање кривице за злочине, а у контексту и чињеница да скривено и прећутано представља окосницу савременог ратовања. Фронт и позадина су спојени у јединствену борбену зону у којој цивили неминовно страдају. Холцер је притом подсетио на речи Карла Крауса, по којима је рат урастао у позадину фронта.

У Београду, јуна 2015.
Милош Казимировић