Из рецензије најновијег романаМиланке Мамуле,

             Е. & О. Е.

             ГРЕШКЕ И ОМАШКЕ СЕ ИЗУЗИМАЈУ

            Четврти роман списатељице Миланке Мамуле, рачунајући и експерименталну СМС биографију која одступа од класичне форме романа, још један је доказ о литерарном дару и оригиналном и моћном мушки-пословном духу прожетом виспреном женском вештином и интелектом да владајући животним правилима окуша доминацију и писане речи. У двадесет и три поглавља, која насловљава језгровитим поетским малтене хаику моделима, постижући мекоћу спушта у често сурову реалност деведесетих година 20. века, и испољавајући и лирске елементе који прожимају битисање ма како оно банално и прозаично било, наступила је као хроничар времена које је само делимично иза нас. Оно што је непролазно и карактеристичан временски корелат, јесте успешна психолошка опсервација ликова, представника оног дела људства које се случајно нашло на осликаним просторима између Милана и Београда, а које је размештено дубоко у векове, као симбол људских борби, залагања, патњи, деструктивности и аутодеструктивности; то су вечне теме о љубави, неверству, породичним расколима, слози и мржњи, сексуалним фрустрацијама, гејовима и унутарњим конфликтима оних које је задесила оваква судбина, које шибају „невидљиве шибе неразумевања“ и терају их да „клече на конзервативним схватањима“, о драмама на путевима одласка према лагоднијем животу, кајању и пребацивању, убиствима вођеним опаким страстима. О свим тим вечним „елементима“, лако и спонтано, у духу никад до краја исказаног врцавог дијалога, ни довршених монолога у осами и чекању, проговорено је пробирљивим, али често и до краја „мушким“ изразом, као још једном потврдом вулгарности живота којег је требало оплеменити до краја спорним методама штицовања девиза, безочног лагања, варања и најступиднијих обмањивања, успављивањем савести оних вођених неком издржљивом и незаустављивом силом. Критичар овог друштва и времена, увек негде између неког прошлог и будућег, списатељица је детективски испратила сву оронулост и сав сјај који се пробијао кроз оно светло малограђанско, скоројевићко и отужно.

 

Опсежнија социолошка анализа би указала да је поглед и стил Миланке Мамуле дубокоукорењен у друштвену стварност којом харају и владају најразличитији људски типови, побуде и страсти које воде у погрешне кораке, где страдалници нису свесни свог поринућа у строго материјалне форме којој су се приклонили, где не важе правила толеранције и брисања дугова. Зато су често изненађени и затечени. Непотребно је и немогуће одредити кривце или исправне у свим трансакцијама ─ и новчаним и емоционалним; сувишно је и њихово груписање у добре и мање добре у таквом ускомешаном и испреплетаном друштву с несвесним срљањем у просперитет и одбацивање традиционалних вредности. Ипак, као и у претходним романима, „Црвени бизнисмен“ и „Бизнис и љубав“, издвајају се неки женски, мирољубиви, обични у својој необичности, нежни трагачи више среће ─ женски ликови. И сами често контроверзни, успевају да се наочиглед свих невоља, ојачани и поткрепљени срцем, извуку из колотечине баналног, несхваћеног и сувишног бављења детаљима живота и наставе причу с поентом у нади, у спасавању и без златне средине која, приметили су, „као етичка врлина више не постоји“.

Актуелност тема мами читаоца да не заобилази дугачке деонице раскорака између схватања Запада и човека Балкана и да се не збуни пред избором. Проституцији на модеран начин, питању среће и несреће, брачној голготи, лицемерју и трпљењу ─ најадекватнију потпору даје размишљање да „узрок има гадну последицу кад је сам по себи гадан“.

Равнотежа догађаја, унутарњих зачикавања и манифестоване природе, најбоље се испољава у метафоричним описима ─ у којима се стапају као на сликарском платну острво које се рогуши, киша која острвљено пада, апатија која „вреба из жбуна као непријатељ“, киша која „млати“ док „сунце показује слабу вољу да се пробије“. Све је то још један доказ да се „буди враг у очима“, заблуделог човека који је потрошни материјал а који мисли да је вечан.

Поруке романа су многобројне и свеобухватне. Приступимо ли им с интересовањем, пронаћи ћемо, на пример, део своје истине, и оне универзалне у пишчевим размишљањима: „Још једном је појмила да живот није очекивање, да неочекивано има недефинисане границе, да несрећне спознаје не могу бити остављене само другима, да је нада исцрпљива категорија, да узроци имају тајна скровишта и да живети значи и помирити се”.

Ако убедљивост једног дела зависи од уметничке истинитости и даровитости да нам до краја одржи пажњу, пробудивши наклоност и дивљење, онда је Миланка Мамула и по четврти пут остварила свој уметнички циљ. Она је заиста ушла у свет књижевности даром да дарује и друге…