Аутор: протојереј Александар Торик
Страна: 288
► Остали детаљи

Још један бисер из пера богонадахнутог писца православних прича протојереја Александра Торика. Узбудљива, на моменат сурова али стварна приповест о пријатељству, жртви и правој хришћанској љубави. Књига је за препоруку читаоцима без обзира на степен духовног узраста.


ОДЛОМАК

Пробудивши се, Сергеј заврте главом - опет исти сан. И због чега од свих борби кроз које је морао да прође, све време сања управо овај сан?

Вероватно је ипак боље да не спава дању, чак и после бесане ноћи због бола у леђима.

Ослушкивао је. Киша је ромињала као и пре. Лаке капи ситне кише успављујуће су куцкале по горњем, непромочивом делу шатора. Нели је тихо тонула у сан, понекад мрдајући ушима.

- Но ипак! - помисли Сергеј. Чини се да ће ова киша падати све до сутра. Риба највероватније више неће гристи, А и нема везе. - протегнуо је мишићаве руке у „тељњашки“, извукавши их из вреће за спавање. - Ако неће, неће! Појешћу нарезак са хлебом. Ипак, живот је леп. Још само да није ове патње у кичми...

У кичми Сергеја, пензионисаног капетана, извиђача специјалних јединица ГРУ-а који је још у болници на болничким колицима добио поред ордена за храброст, изузетно звање мајора „за храброст испољену у борбама са незаконитим оружаним формацијама у Чеченској Републици", налазио се малецки, назубљени део од гранате који се с времена на време померао. Због тога је Сергеј осећао утрнулост, скоро па парализу своје леве ноге.

Уклонити гелер са „његовог места пребивања“ било је према речима лекара скоро немогуће јер је постојала скоро стопроцентна вероватноћа да ће се у току операције повредити неки нерв, или још нешто што Сергеј није запамтио. А онда следи гарантована парализа обе ноге, живот у инвалидским колицима с „патком“, и остали атрибути инвалидске „среће“, о чему је војнику специјалних јединица било страшније и да помисли, него о могућности да остане са ножем против групе наоружаних „душмана".

- Временом тај гелер може да промени свој положај у ткиву и омогући операцију, - саопштио му је хирург, извадивши из његовог тела осамнаест других гелера. - Треба само редовно снимати редгеном и пратити динамику његовог положаја у ткиву. Онда ћете заувек заборавити на тај проблем.

- А реците ми, - упитао је Сергеј хирурга, - може ли он заувек да остане у том положају, као што је сад, или да га промени тако да на крају останем парализован?


САДРЖАЈ

Зец у култури, 7
Прва глава
КОМАНДИР СЕРЈОЖА, 8
Друга глава
МИША “ВОВАН”, 21
Трећа глава
КУКАРАЧА, 31
Четврта глава
ГОШЋА, 38
Пета глава
ГОШЋА, 48
Наставак
Шеста глава
ШЉАМОВИ, 53
Седма глава
ШЉАМОВИ, 65
Наставак
Осма глава
ШЉАМОВИ, 74
Наставак (Кукарача)
Девета глава
БОГ, 88
Десета глава
ЏАБРАИЛ, 96
Једанаеста глава
ЈАБУКЕ, 106
Дванаеста глава
ШНУРОК, 117
Тринаеста глава
ШОПИНГ, 123
Четрнаеста глава
ПРЕСУДА, 132
Петнаеста глава
БЕКСТВО, 140
Шеснаеста глава
ХРАМ, 148
Седамнаеста глава
БАКА ПОЉА, 156
Осамнаеста глава
ТРАНСАКЦИЈА, 167
Деветнаеста глава
ОТАЦ ВИТАЛИЈ, 176
Двадесета глава
ПОГОСТИШЋЕ, 188
Двадесет прва глава
ПОГОСТИШЋЕ, 198
Наставак
Двадесет друга глава
ЉУБАВ, 207
Двадесет трећа глава
ИГУМАН ИЗ ПОКРОВСКОГ, 217

Одломак

- Баћушка, могу ли нешто да вас питам - Сергеј остави до пола попијену шољу чаја и погледа оца Флавијана који је седео за столом наспрам њега.

- Због чега Бог допушта да се чини толико зла у свету и у нашој земљи када кажу да је Бог - љубав? И како спојити то да је Бог љубав, с тим шта се све около ради? Ево, узмимо за пример Дашину причу? Мени то све некако не иде у главу. У себи осећам - јесте, Бог је љубав. Али никако то да разумем. Можда је мој мозак некако „истрениран“?

- Добро је ако је мозак истрениран, јер се брже снађеш у свему. Зло не може да не постоји тамо, где постоји слобода и где постоји избор између добра и зла. А без слободе избора не може да постоји љубав.

- Баћушка! Можете ли то да ми појасните, јер сам навикао да размишљам на војнички начин: добро је то када си жив и читав, а зло је када си рањен или мртав. Како ту објаснити слободу избора, није ми то баш најјасније?!

- Уопштено говорећи, све си правилно казао. Примени своје речи које се односе на тело, сада на душу. Да ли знаш шта је душа?

- Душа је вероватно, оно у мени што мисли, осећа, доноси одлуке и воли. И још, не знам... болује, ваљда, или, се радује. Некако испада да сам моја душа - сам ја.

- Адсолутно тачно, Сергеј. - обрадова се отац Флавијан. - Рекао сам да је истрениран мозак, нешто добро. Да ли си се некада љутио на некога?

- Наравно да јесам.

- Како си се тада осећао? Мислим, у души?

- Лоше.

- А када си престајао да се љутиш, например, и праштао ономе ко те увредио?

- Тада је, логично, у души лакше бивало.

- А ако си себи допуштао да завидиш, гневиш се, или паднеш у униније?

- Па, што се тиче зависти, некако ми је тешко да било шта кажем, јер се не сећам да сам било коме завидео, а са гневом је ама баш све у реду - чим се сетим Погостишћа и оца Виталија, у грудима ми се ствара нека грудва и силна жеља да покидам те животиње. Голим рукама.

- Је л’ пријатно то осећање и желиш ли можда да се од њега ослободиш?

- Наравно да желим, веома је непријатно. Шта више, сетио сам се и у вези унинија. Када сам схватио да због комадића гранате у леђима морам да напустим војску, признајем да сам пао у униније. Налазио сам се у тешком унинију. Било ми је тако лоше, да нисам желео да живим. Сећам се да је тако било.

- Шта је патило - душа?

- Да, душа је патила. Чак и када више није било никаквих болова у леђима, душа је и даље јако патила. Било ми је веома тешко.

- Е, то и јесте зло. Оно од чега боли тело - је зло за тело. Оно од чега боли душа - је зло за душу. Зло је оно што доноси бол, распад и смрт. To зло још називају и „грех“.

- А ја сам мислио да је грех - нарушавање неких правила, неких заповести?!

- А што су потребна правила? Например, саобраћајна правила?

- Вероватно да би сви возачи стизали читави на одредиште, да не би било удеса, да не би налетали на пешаке...

- Може се рећи, да се не би чинило зло себи и људима око себе?

- Да, може се тако рећи.

- Односно, може се рећи да је поштовање тих правила - добро, а нарушавање - зло? У принципу наравно, не имајући у виду изузетке.

- У принципу, да, беспоговорно.

- Божије Заповести су правила која је Бог дао људима због тога да не би кварили и уништавали сами себе или људе око себе.

- To је јасно.

Сада размисли: због чега је Бог дао људима правила да не уништавају сами себе?

- Вероватно јер жели да нам буде добро, а не лоше.

- А због чега? Шта је Њему стало до нас? Он је Творац целе Васељене, а ми смо само вашка у складу с Његовим размерама.

- Тешко је рећи...

- Волиш ли ти Дашу? - свештеник усредсређено погледа Сергеја у очи.

- Волим, - једноставно одговори овај.

- Желиш ли да јој буде добро и да она буде срећна?

- Наравно да желим.

- Упозораваш ли је да не хвата руком за врелу шерпу?

- Па, свакако. Схватио сам... Испада да нас Својим Заповестима Бог предупређује да не уништавамо сами себе злом. Односно, грехом! Онда, како сам схватио, грех и зло јесу једно те исто. Он то чини јер нас воли. Па да „Бог је љубав“. Тада је све јасно...

- Бог, Серјожа, није просто нека апстрактна „љубав“. Сам Бог нам је открио у Светом Писму да је Он наш Отац Који нас воли. Једина молитва коју људи нису саставили, па чак ни светитељи, већ коју је дао Сам Господ наш Исус Христос, почиње речима обраћања к Оцу: „Оче наш“. И, јавивши се после Свога Васкрсења Марији Магдалини, Христос је рекао: „Идем Оцу Мојем, u Оцу вашем, и к Богу Моме, и к Богу вашем“. To јест, важно је разумети да међусобни односи Бога са људима, нису просто односи Творца и творевине, већ односи Савршеног Оца Који воли са Својом возљубљеном децом, па чак иако су она непослушна и зла. И ти односи увек имају за циљ корист те „деце“. Њихово добро, њихово спасење од погибије и мука. Вечних мука!

- Чини ми се да ми неке ствари постају јасније, баћушка...

- Питај шта ти је нејасно, потрудићу се да ти објасним.

- Значи, зло које се чини свуда, није Богу угодно?

- Категорички, није угодно!

- Али зашто онда оно постоји? Због чега Бог не уреди тако да Његова деца не могу да чине зло?

- Дашо!

- Да, баћушка!

- Волиш ли ти Сергеја? Кажи искрено.

- Пуно, пуно га волим, баћушка! Искрено и најискреније!

- А можеш ли да га не волиш?

- Како да га не волим... He! He могу!

- Зашто?

- He знам... Зато што га волим.

- Али, имала си избор, да га волиш или не волиш?

- Јесте, имала сам, наравно. У почетку сам се уплашила од њега. Када је он... Уопштено говорећи, бојала сам се. А потом сам осетила да има добру душу и заволела сам га. Веома, веома заволела. Даша поново приђе к Сергеју иза његове столице, загрли га и приљуби свој образ уз његов.

Сергеј је нежно загрли и лагано је пољуби у чело.

- Баћушка! Ја ћу сад да пукнем од зависти! - Алексеј на свом лицу изобрази патњу. - А моја Ирина није поред мене и ја немам никога да пољубим. Каква невоља!

- Серјожа! - Флавијан ća осмехом посматраше Сергеја и Дашу. - Да ли ти је битно то што те је Даша заволела добровољно, по свом елободном избору?

- Наравно, баћушка! — одговори Сергеј не одвајајући образ од Дашиног.

- A замисли овакву ситуацију, - отац Флавијан се поново уозбиљи. Среће те девојка, ево например, Даша коју је хипнотизер „испрограмирао“ на „љубав“ према теби, мимо њене воље, као што се програмира робот или компјутер. Да ли би ти таква „љубав“ причињавала радост?

- He! To не желим! — самоуверено одговори Сергеј, мало поразмисливши. - Љубав само треба да буде добровољна, иначе није љубав.

- Ето! Све си сам рекао. - свештеник одахну. - Богу су такође угодна само она Његова чеда која имајући добровољну могућност избора - да прихвате или не прихвате Његову очинску љубав, да на њу одговоре или не одговоре љубављу сина или кћерке, својом слободном вољом прихватају Божију љубав и својом љубављу одговарају на њу.

- Разумео сам! — климну Сергеј у знак потврде, приближивши сто и намештајући столицу Даши тако да њена глава буде на његовом рамену.

- To и јесте разлог због којег Бог не може да лиши човека избора, да буде са Богом или да буде без Њега, да чини добро или да чини зло. А сваки човек бира оно што је ближе његовом срцу, оно чему је склона његова душа и самим тим бира или радост живота са Богом у Његовој љубави, или мучење, одбацивањем Бога. Са свим даљим последицама.

- Произилази да су они који чине зло по свом слободном избору, одбацили Бога?

- И прихватили Његовог непријатеља - ђавола! У животу нема празнине јер Христос је рекао: Ко није са Мном против Мене је. Сагласно томе, онај који у своје срце не прима Божију љубав, чини то срце ризницом ђавоље суштине - зависти! И та завист онда руководи свим мислима, осећањима и делима таквог човека. Са свим последицама које произилазе из тога. Како за њега самог, тако нажалост, и за људе око њега...

- Баћушка! - Сергеј се поново обрати оцу Флавијану. - Али због чега тако много људи бира пут зла?

- Желиш ли да будеш срећан или не? - Флавијан нежно погледа Дашу која се беше приљубила уз Сергеја.

- Наравно да желим. Сергеј узе Дашину руку у своју и пољуби њен топао длан. - Ево моје среће!

- А шта је срећа за тебе, Дашо? - Флавијан се осмехну, гледајући девојку која је затворила очи, не одвајајући образ од Сергејевог.

- Да ја и Серјожа будемо заједно и са Богом.

- Ето видиш, Сергеј, - уздахну свештеник, - ти и Даша имате скоро идентично схватање појма среће.

- Вероватно потпуно идентично, баћушка. - одговори Сергеј. - Само, ја Бога још сасвим не знам, и Он не представља за мене тако важан део живота, као за њу. Али и ја искрено желим да постанем близак с Њим.

- Ако желиш значи да ћеш и бити, - свештеник климну главом. - Бог увек иде у сусрет онима који желе да Га спознају и осете ону срећу коју човеку пружа живот с Њим и у Њему. To наравно и јесте једина истинска срећа - живети у Богу и Његовој Божанској Љубави заједно са другим људима које Он воли и који Њега воле. Све остало је вештачка „имитација“ среће. Али, права срећа се постиже трудом и жртвом, а понекад и великим трудом и великом жртвом. А у исто време кад вам продавац „имитације“ среће - ђаво предлаже „своју робу“, по веома ниској цени. Тек накнадно се то „бесплатно“ показује као губитак не само нечег много већег него што је човек мислио да плати за ту „имитацију“, већ и оног најважнијег - губитак истинске среће и добијање вечних мука.

- Баћушка? - Сергеј се замисли. - А шта је то „имитација“?

- Било шта. Богатство, власт, новац, телесно здравље, слава, комфор, алкохол, наркотици, телесна уживања, спорт, колекционарство, уметност - не зна им се броја.

- Али, зар је све то лоше? - зачуди се овај. - Рецимо спорт, здравље, новац такође, су уопштено говорећи потребни...

- Саме по себи многе од ових ствари нису уопште лоше ако се не дође до крајности као што су наркотици или нека противприродна задовољства. Оне постају невоља за човека онда када заузму место Бога. Када човек уместо познања Творца и сједињења с Њим почне да за то предвиђене душевне снаге троши на достизање неке „имитације“ среће само у томе видећи и полажући сву наду да поста-не срећан. А суштина „имитације“ је у томе да она не може никоме да пружи ону пуноћу радости и среће која је могућа само у Богу. Човеку се чини да ће ако заради још милион долара или сто милиона, или милијарду, или ако постане велики управитељ, председник, краљ, или се упише у Гиниса, да ће онда бити потпуно срећан. Но, чим постигне жељено, врло брзо схвата да му то постигнуто уопште не пружа онакво блаженство, на које је рачунао. И као наркоман, треба му све већа и већа доза тог „наркотика“ на који је сам себе „навукао“, упецавши се на ђаволски мамац. У супротном, наступа „слом“ што значи страдање или на црквенословенском „страст“. И несрећник онда трчи за илузијом „имитације“ среће коју му је ђаво подметнуо, све више на то трошећи душевне и телесне снаге и све више губећи способност за задобијање праве Среће, све дотле, док му не куцне смртни час и „слом“ не постане вечна фаза.

- Страшно. - уздахну Даша.

- Да, јесте. - уздахну отац Флавијан. - А још је страшније када дође до замене истинског живота у Богу, његовом спољашњом, формалном страном.

- Како то? - Сергеј подиже обрве у недоумици. - Појасните нам, баћушка.

- Ђаво је искусни „психолог“ са хиљадугодишњим искуством „рада“ са човеком чије је животно искуство ограничено на седамдесет година или нешто мало више од тога. Када Бог не би по Својој милости, држао ђавола на „поводцу“ дозвољавајући му да искушава човека само онолико колико човек може да поднесе, те да својом слободном вољом одбаци и победи то искушење, ниједан човек се не би могао спасити од погибије. И онај „рогати психолог“ видећи човекове склоности, предлаже му управо онаква искушења која највише одговарају жељама његовог срца.

Например, уколико је човек склон да воли мир и комфор, ђаво га онда искушава лењошћу и раздражљивошћу према свему што угрожава његов мир и комфор. Онда таквог човека неће побуђивати на „трудољубивост“. Уколико човек има склоност ка телесним уживањима, ка стомакоугађању, блуду, пијанству, ђаво ће се старати да развија у њему управо такве пороке, а не претеран пост, надменост својом целомудреношћу и трезвеношћу. А ако види да човек тежи ка добром и светлом, да одбацује очигледне пороке и тражи Бога, ђаво му онда сугерише онакав модел религиозног живота који не само да не сједињује тог човека са Господом, већ га напротив, води у гарантовану погибију. Човеку који тражи Бога ђаво као да говори: „Хоћеш да пронађеш Бога - дођи овде“ те му подмеће небројено мноштво религиозних заблуда које воде у секташтво, паганизам или отворени демонизам. Колико је вредна само једна сатанска парола: „Бог треба да буде у души, а у Цркву не треба ићи“. И све то знајући да је Сам Христос рекао „Сазидаћу Цркву Своју, и врата адова неће је надвладати“.

Ако човек ипак пронађе пут ка православљу, ако постане побожан, и почне да учи да гради своје односе са Господом на основу две хиљаде годишње традиције, онда „рогати психолог“ ни ту не мирује. Он поседује велики спектар варијанти путева лажне благочестивости, те уколико човек њима крене, постаје потпуна супротност оном идеалу хришћанина на који га призива Сам Христос.

- Баћушка. - Сергеј пажљиво погледа Флавијана у очи. - Како да хришћанин, као например ја, који је на почетку свог пута у вери, не погреши приликом избора свог пута ка црквеном животу? Како одредити, да ли правилно поступаш у једној или другој ситуацији?

- To је тешко, Серјожа. Веома је тешко. - Флавијан климну главом. - Идеална варијанта је када човек који тек што је пришао к Цркви, одмах себи нађе нормалног, „одговорног“ духовника-свештеника који ће тог неофита (93) поучавати духовном и црквеном животу, слично као инструктор у ауто-школи. Невоља је у томе што таквих духовника у наше време нема пуно. Зато има пуно свештеника који и сами имају погрешну представу о духовном животу и не воде своју паству тамо где се душа хришћанина сједињује са Богом. Такви уче вернике да бацају пасоше, да одбаце пореске бројеве, да скидају налепнице са бар кодом са производа и сличне бесмислице сматрајући све истинским хришћанским животом. A колико свештеника не схвата неопходност честог и редовног Причешћа верника, и који оштро инсистирају на формалном поштовању правила за припрему за ову Свету Тајну која су уведена у Руској Цркви пре само два века, не обазирући се на животне околности и карактеристике личности које им долазе.

И као последица такве пастирске делатности код нас се појављује велики број нових фарисеја за које је најважније да испуњавају спољашње формалности: да „ишчитају“ молитвено правило уместо усрдног општења са Богом кроз искрену молитву, да не једу бели хлеб у току посног дана „због тога што може да садржи трагове сурутке“, но притом „унижавају“ своје ближње. Колико је хришћана који одлазе у цркву сваке недеље апсолутно уверено да је само формално испуњавање обреда, давање цедуља

(93) Неофит: новокрштени, тек крштени у Православну веру. - прим. прев.

за Проскомидију, паљење свећа пред иконама, узимање свете воде и нафоре, читање молитви из молитвеника, стајање на богослужењима до завршетка истих, „рапорт о учињеним гресима“ на исповести, заправо хришћански, духовни живот. Притом, унутар самог човека не долази до промене у смислу побољшања његовог карактера и такав хришћанин не постаје услед свих тих спољашњих илузија црквености, ни бољи, ни кроткији, ни смиренији, не постаје сасуд напуњен Божијом љубављу који треба да се излива на људе око себе.

Напротив, на ближње око себе он излива осуду и нетрпељивост која се рађа због осећаја сопствене доминантности над неверујућима, а особине његовог карактера постају раздражљивост, дрскост, окривљивање људи око себе за праве и измишљене грехове. Већ се шире гласине о злобним „црквеним старицама“ које током целе службе отварају пасијанс од угарака на свећњаку и проницљиво прате да их ниједан млад човек или девојка који су први пут дошли у цркву не прескоче, а да не добију порцију прекора и поука. И још да су то само „старице“. Шта радимо ми - попови. Боље и да не причам о томе...

Истински духовни и црквени живот се састоји у преумљењу(94) које се на грчком каже „метанија" a

(94) Преумљење: буквално променити ум, променити дотадашње схватање света, погледа на свет око себе. — прим. прев.

које је код нас преведено као „покајање“ Састоји се у очишћењу душе од греховних навика и задобијању нових особина, способности да се у себе смести Божанска Љубав и пренесе другим људима. Љубав за коју је у Светом Писму речено да: дуго трпи, милосрдна је, не узноси се, не присиљава, не тражи своје, не раздражује се, не мисли зло, не радује се неправди, већ се радује истини; све покрива, све верује, свему се нада, све подноси. Љубав никада не престаје... Уколико човек у току свог црквеног живота не задобије наведене особине, онда то значи да његов духовни и црквени живот не иде правилним путем.

- А како одредити, баћушка, који пут је правилан? - упита Сергеј.

- Правилан пут хришћанског, духовног живота се назива „синергија“ односно „сарадња“ на грчком, то јест, заједнички рад Бога и човека на спасењу тог истог човека. Без Бога, без Његове помоћи, Његових благодатних црквених Тајни, Његовог руковођења по Промислу, човек самостално не може да очисти своју душу од зла-греха и да је учини љубвеобилном. Али и Бог Који даје човеку слободну вољу и открива му пут спасења не може да ухвати за оковратник и увуче у рај онога ко то не жели и ко се противи Богу. Или ко наређује Господу како је Бог дужан да га спасе у смислу: „Господе! Спаси ме и уведи у Царство Небеско! Али само са „Мерцедесом“ престижне класе и мало музике и шампањца!“.

Када болесник дође код лекара и овај му дијагностификује туберкулозу плућа, болесник је дужан да ради оздрављења примени све услове лечења које му доктор саветује. И да обавезно остави пушење, јер је пушити и лечити се од болести плућа - бесмислен посао. Тако је и код лечења душе од смртоносног вируса - греха важно тачно се придржавати рецепата Небеског Лекара Који савршено управља искуством исцељења људских душа од страсти. Од самог човека се захтева представа о сопственој „болести“, жеља за исцељењем и старање за испуњавање свих препорука и „лекарских процедура“, колико год да смо болесни. А ту почињу и проблеми.

Најлакше је механички „ишчитати“ правило него приморати своје срце да искрено доживи сваку изговорену реч молитве. Једноставније је и лакше давати цедуље за ближње, него појеванђелски трпети њихове недостатке и покривати их својим смирењем и љубављу. Једноставније је на исповести прочитати са папира дуг списак учињених грехова, него се у пракси потрудити да се искорени макар један; макар и најмањи од набројаних грехова са списка. Једноставније је носити „православну“ одећу, него с напором изграђивати у себи православну душу.

Најважније у духовном животу је ослањање на Божију руку помоћи Коју нам Господ даје у благодатним, црквеним Тајнама, а сам човек треба из све снаге да се труди да искорени из себе греховне навике и жеље. Када падне, треба поново да устане, држећи се за ту благодатну, спасоносну руку, да се креће, да пузи, изнемогавши до последњег уздаха, али да незадрживо тежи ка оном идеалу духовног савршенства који нам је Бог пројавио кроз Самог Сина Свога, Исуса Христа.

А како је тешко приморати себе да се све то примени у пракси. Много једноставније је мислити да је довољно испуњавати нека „магијска“ дејства или платити свештенику, како би их он за тебе испунио, слично ритуалном шаману и сви твоји проблеми ће бити решени: бизнис има да се успешно развија, имаћеш здравље као у бика, а „апартмани са пет звездица“ те већ чекају у Царству Небеском. Али то тако не бива... Сам Христос је рекао: „Уђите науска врата, јер су широка врама и простран пут, који води у пошбију; и мнош иду њиме; јер су тесна врата иузан пут, који водеу живот, и мало њих их налази.“. Господ нама који седимо у блату греха пружа Своју спасоносну руку, али ми сами треба да се за њу ухватимо из све снаге и да напредујемо. А када се наше снаге исцрпе, тада нас Он Својом очинском руком Сам извлачи из тога блата...

- Баћушка Флавијане. - Даша одједном отвори очи, као да беше дремала на Сергејевом
рамену. - Слажете ли се да постанете мој и Серјожин духовник?

- Имаш један покушај да погодиш. - с осмехом одговори Алексеј, у баћушкино име.

- Нека вас Господ спасе, баћушка. - девојка засија од радости. - Слава Богу за све!