У једном од ранијих “Ефемериса” аутор каже: “Свим силама настојао сам да за себе не приграбим улогу судије, већ само сведока. То сведочење и у петој књизи је објективно, непристрасно, а приповедање, зависно од времена у којем живимо, више обојено сетом и меланхолијом”. Пети “Ефемерис” је једна моћна синтеза досадашњих књига, кључ за претходне приче, водич кроз историју и замршене породичне односе и лозе од пре два века, додатак већ испричаном мозаику прича. Својом документарношћу, лаком преласку из прошлости у садашњост, враћањем у живот давно умрлих актера, пети “Ефемирис” достиже најбоље странице наше модерне прозе.