Аутор: текста и цртежа Зора Живадиновић Давидовић
Страна: 400
► Остали детаљи

Као дугогодишњи професор предмета костимографије, упоредо са радом на пројектовању костима за сценске медије, а и радом на пројектовању одеће за савремени тренутак, сматрам својим дугом према струци објављивање оних сазнања до којих сам током времена дошла.

Једно од тих представља дутотрајни рад који се никада не може сматрати довршеним, рад на Енциклопедији костимографије. Неминовне су његове допуне у текстуалном и ликовном смислу, али оне остају за будућност. Нека ми буде допуштено да верујем у корисност таквог напора, јер живећи у динамичном времену какво је наше, на почетку XXI века, сваки радознао човек ће моћи да задовољи своју радозналост листајући ову енциклопедију.

На овом месту се захваљујем свим пријатељима и колегама, а пре свега породици, који су ме охрабрили и подржали у настојању да овај рад презентирам јавности.

Зора Живадиновић Давидовић

***

Преселила се у вечност наша Зора - госпођа Зора Живадиновић Давидовић, изузетна и по свему непоновљива легенда костимографије у Србији. Госпођа пре свега, изузетан педагог и особена уметница костимограф, однела је са собом префињену углађеност и скромност својствену само њој. Поседовала је разборитост, учтивост, поштовала је дисциплину, рад и одговорност. Била је директна у разговорима, износила је своје ставове без устезања, без страха, али увек префињено и аргументовано. У дубини своје душе увек је представљала садашњост изучавану на поштовању прошлости а сопственим креацијама окретала се и призивала будућност. Оставила нам је своја дела и трајну успомену на свој уметнички рад. Искрено, задужила нас је.

Велика опасност постоји на заборав уколико не крунишемо стваралачки рад овако изузетног уметника и ствараоца у области костимографије, писца, учитеља и педагога. Област костимографије биће осиромашена, а генерације које долазе остаће без правих информација и сазнања шта се чинило на пољу одевања, на пољу позоришних и сценских костима и нарочито на пољу градње и развоја естетских вредности струке. Сматрамо да је излагачка и издавачка активност неминовност континуалне ликовне нити. Она је потребна и неопходна сваком комплетном стручњаку у било којој области. Зато и имамо обавезу пред културном и широком уметничком јавношћу да учинимо напор и реализујемо објављивање Енциклопедије костимографије, која најбоље показује свеукупне активности и богато и разноврсно стваралаштва у области костимографије професора мр Зоре Живадиновић Давидовић.

проф. Александар Радојевић


Уводна реч

Идеја о писању Енциклопедије костимографије родила се још у времену спознаје да је литература о Костиму у нашој средини веома оскудна, а поготову она која пружа објашњења и тумачења појмова и стручних назива везаних за костимографију као професију. Та грана примењене уметности, свакако једна од најизразитијих,везана је најдиректније за потребе свих људи на земљи, не само једног културног слоја, већ свих слојева: друштвених, политичких, војних, религиозних, генерацијских и струковних, као и оне масе која је ван свих организованих средина. Тај скуп људи из најразноврснијих слојева и средина на свим географским пространствима планете Земље од самог рађања па до смрти био је и остао везан за одевање било које врсте од најстаријих примитивних облика до одеће свемирских путника. Та чињеница је довела до стварања дефиниције и тезе да је костим све оно што човек стави на себе и чиме се служи да би своје тело покрио, истакао, заштитио или наметнуо; да би њиме саопштио својој околини своје место у друштву у коме живи, своју улогу, обавезе и степен достојанства.

Од памтивека до данас, одећом у целини или неким од њених детаља, човек је саопштавао својој околини своја најтананија осећања и успевао да наметне утисак о себи управо путем одеће, односно костима, често без икакве потребе за додатним вербалним објашњењима.

Костим у свакодневном животу, за разлику од костима у позоришту или било ком сценском медију, увек носи са собом извесне ознаке и значења па и када тога нисмо ни свесни јер он садржи све елементе спољних знакова који имају свој сопствени говор. Форма или боја, тканина или било који друти материјал који је човек употребио, употребљава, или ће тек употребити за своје одевање, представља основу без које нема костима почевши од креде или било које течности плодова природе која је омогућавала човеку да подвуче линију, стави знак на делове свога тела и учини било какву арабеску из било ког разлога директно на кожу тај стални омотач људи сматра се костимом.

Дефиниција костима с једне стране, и костимирања с друге, представља окосницу многих студија о феномену одевања у прошлости и данас. Покушавало се са одређивањем приоритета на том збиру мотива и разлога који су људе навели на идеју да се одену било знаком или листом, кожом убијене звери и доцније откривених површина. У трагању за тим приоритетним људским потребама дошло се до закључка да се у разним временским интервалима човек различито и односио према свом одевању и давао значај различитим подстицајима, дозвољавајући свесно, слободно или под принципом, често и потпуно пасивно и несвесно, да свом спољњем изгледу створи и наметне облике који у датом тренутку имају одређену и сасвим јасну улогу. Сви ти облици посматрани из временске, мање или веће дистанце, добијају друго значење и значај, а за правим и оним првобитним потребно је трагати често и без правих резултата.

Данас, у првим деценијама XXI века, чини се да су људи свуда у свету ослобођени стега наметнутих гвозденом руком воље појединаца одређених да воде, ослобођени и свих обавеза, ограничења и забрана које се односе на одевање, па ипак, да ли се заиста свако облачи искључиво по својој личној вољи, расположењу или потреби? Па и у тој слободи, ако је и када је заиста има, налазе се јасни разлози и опредељења за тај одабир а не за неки други. И када се зна да не постоје суштински иста људска бића са идентичним физичким и психичким особинама, и када се има у виду разлика у начину формирања људске свести али и културног наслеђа уграђеног у генетски код, постаје јасно да није нимало једноставно протумачити и дефинисати све облике одевања, све одевне елементе и костимске целине у прошлости и данас.

Неминовна су и неизбежна погрешна, или бар недовољно прецизна и тачна тумачења поготову она која се односе на костим и одевне елементе људи из даље и давније прошлости јер, довољно је занемарити или недовољно осветлити једну временску јединицу и створити непрецизан суд о творевини насталој у тој временској јединици. Један непрецизан и нетачан закључак повлачи за собом низ других и природан резултат тог низа су наше представе о свету и начину живота, самим тим и начину одевања људи у прошлости.

Бити свестан свих ових елемената значи прихватити обавезе и ризик којих није ослобођена ниједна писана реч. Ипак, најмање оправдање има неприхватање тих обавеза јер само скуп разних схватања, резултати посматрања, као и истраживања и проучавања једне појаве у овом случају костима и одевања представља елемент културног наслеђа једне цивилизације, без обзира на то у којој мери су та формулисана и презентирана запажања и констатације научно поткрепљена, проверена и истинита. Само тумачење појмова поткрепљен, проверен, истинит, подложна су различитом тумачењу, па отуда и различито прихватање и разумевање тих појмова. И ако би се свет лишио смелости, храбрости и свесног ризика пред непознатим или бар недовољно познатим, не 6и се померио од својих прапочетака. За сваки степен културног наслеђа свет дугује визионарима, маштарима, радозналим, љубопитљивим занесењацима, заљубљеницима који су за собом оставили резултате својих визија. Наука се увек бави провером, класификовањем, проценом, испитивањем, поређењем и аналогијама. Нека то и даље чини на основама које за собом остављају смели маштари, креативни истраживачи, љубопитљиви занесењаци који пркосе свим законима равнотеже и устаљеног мишљења појединих закључака. Па ма колико један резултат био непотпун, недоречен, притивуречан, ипак он представља резултат настојање да се недокучиво докучи, непознато упозна, мрак осветли.

Костимографија, та грана примењене уметности представља, у извесном смислу, такво подручје које пружа обиље истраживачких изазова. Зашто се први човек, лишен крзна, перја или крљушти којима су оденута сва друга жива бића на земљи, одлучио на стављање животињског крзна на своје тело на једној тачки свог успона ка цивилизацији, у савременом смислу те речи, или да заштити листом биљке своје гениталије да ли да се заштити, или истакне, да ли да привуче пажњу своје околине? ...