Autor: Vladimir Varava
Strana: 172
► Ostali detalji

УВОД

Колико год била парадоксална, некима чак и неподношљива, и несхватљива, ипак је истинита тврдња да човек не може без смрти, тачније, без прихватања смрти као најважнијег, а не последњег догађаја живота. А са најважнијим нема шале: њему ваља предати све снаге своје душе.

Ако човек занемари смрт и ако је, стога, и не дотакне ни срцем ни разумом, онда се његов живот раствара у бујици бесмисленог настајања и губи сваки смисао и сваку вредност. И кад хедонисти запањеним погледом упитају философа зашто "залуду" траћи време док се тако мучно брине о смрти, он им овако одговара: "Ја философирам да бих живео, а ви живите да бисте умрли".

Занемаривање смрти није ништа друго до тежња ка смрти, несхватање суштине живота, страх од вечног живота. Негирати смрт значи негирати живот. Човек добија прилику да победи смрт тек онда кад се загледа у бездан њеног леденог ужаса.

Зацртамо ли себи циљ да смрт сагледамо очима философије, онда не смемо да испуштамо из вида следећа питања: "Шта је смрт за човека?", "У чему је морални (дакле, искључиво људски) смисао смрти?"

Антиципирајући неке закључке, можемо рећи да морално разумевање смрти помаже човеку да се приближи животу управо зато што је смрт < i>суштински повезана са човековим бићем, иако га радикално отуђује од њега самог. Та веза је антиномична и трагична: зато никад не може бити рационално схваћена.

Човек је, по Хајдегеру, ,,заненик Ништа". И без упуштања у објашњење ове мисли можемо, речима Достојевског, рећи да "биће постоји тек тада кад му прети небиће". То значи да је небивствени слој човеку толико важан да живот добија свој можда једини, тј. морални смисао тек онда кад се схвати духовни утицај небића на живот. Као што грнчар хвата, пре свега, "неухватљиву празнину", тако и човек својим бићем "хвата" смрт. "Заменик Ништа" је, у одређеном смислу, и хватаљка смрти. Смрт је догађај који се тиче једнно човека зато што улази у човека посредством натприродног осећања трагедије, а не посредством обичног закона саме природе.

Ако смрт јесте закон, ако је "природна", онда ни философија, а ни сам човек немају шта да траже у свету. Као чудовишни прекид живота, као прелом и пропаст на путу оствapeњa сваког позитивног циља и сваке вредности, смрт указује на неку неумољиву и "неизбежну чудноватост света". Колико год позитивистичка наука настоји да умири човека позивањем на чињеницу да је смрт законита и природна појава у свеопштем природном реду ствари, не слутећи да тиме потире саму основу људског бића и своди га, у суштини, на потпуно ништа, философија сваки пут успева да одоли свим (чак и "најтачнијим") митовима саме науке тиме што указује на принципијелну несхватљивост бића, на немогућност проналажења једнозначне, непротивречне и крајње истине о свету и човековој бивственој судбини. Философија се тиме пробија до схватања да у битку постоји тајна, коју наука увек тако лудо покушава да склони. А ако тајна битка постоји, онда то значи да свет није талац непроменљивих природних закона, и тада у човеку искрсава оно што је с ону страну живота и смрти, тј. нада - једина могућност постојања смртника.

Моралност је сигуран знак да у смрти нема ничег нормалног и природног, да она подрива и уништава човеков живот и физички, и - што је страшније од свега - духовно. Ако смрт заиста јесте потпуни крај, онда ни живота као таквог нема, нити га је било. Свако оправдавање смртног живота позивањем на узвишено сећање потомака, на заслуге које ће човечанство поштовати, на допринос развоју културе и остало, апсурдно је, чак и неумесно будући да не отклања суштинско зло постојања - катастрофу личног уништења у смрти.

Обични људи, наука, позитивистичка философија, секуларна култура прихватају смрт, сматрају је нормом, мире се са "апсурдом личног уништења" и, самим тим, прећуткују бивствену трагедију људског постојања, лишавају живот истинитости и смисла. Ти облици ванморалне свести чине све да се смрт као проблем никад не појави на хоризонту човекове потребе за постављањем питања, настоје да и саму мисао о смрти избришу из људског ума и срца.

Да би живот добио неки реални смисао, човек мора бити непомирљив према смрти. Зато етика неприхватања смрти и јесте философија морала сваког човека (не обавезно философа).

Философија морала открива несхватљиво судбинску везу зла и смртности, чији мртви чвор не може да пресече никаква овоземаљска терапија васцелог хуманизма. Етика неприхватања смрти открива смртнику његов бездан зла и самим тим му помаже да га победи.

Проблем смрти је онтолошки "немерљиво дубок" и зато се може само поставити, али не и решити, А треба ли тај проблем уопште и постапљати кад је већ извесно да разум не може да избегне фундаментални застој у свом раду, па онда предлаже или банално решење, или игнорише проблем и приморава човека да утоне у хедонистички сан. Питање треба ли или не треба поставити проблем смрти решава савест, а не разум. Парафразирајући Витгенштајна, можемо рећи: границе мог света су границе моје савести.

Разум, ипак, може бити несавестан, али савест никад не може бити неразумна. Пошто се у савести, по речима кнеза Јевгенија Трубецкоја, "уједињују и ум и срце", онда то значи да савести можемо да верујемо и у процесу сазнања ако нам је циљ да се приближимо одговору на питања ко смо, и шта ће с нама бити, а не да своју тугу коначно претопимо у "срећу".


САДРЖАЈ

УВОД, 5

Глава прва
"БИЋЕ ПОСТОЈИ ТЕК ТАДА КАД МУ ПРЕТИ НЕБИЋЕ" (ОНТОЛОГИЈА СМРТИ, 9

Глава друга
" ... СМРТ НЕМА ОБРИСА" (ГНОСЕОЛОГИЈА СМРТИ), 37

Глава трећа
"СВАКИМ У ДИСАЈЕМ СМРТНИ ВАЗДУХ УДИШЕМО! .. "
(АКСИОЛОГИЈА СМРТИ), 67

Глава четврта
"ЗАЛУДУ СУ МРТВИ ЖИВЕЛИ И ХОЋЕ ДА ВACKPCHУ." (ДЕОНТОЛОГИЈА СМРТИ), 122

ЗАКЉУЧАК, 158
ЛИТЕРАТУРА, 163
БЕЛЕШКА О ПИСЦУ, 171