Аутор: Приредио монах Павле из манастира Пресвете Богородице Евергедитске
Страна: 474
► Остали детаљи

Зборник душекорисних текстова Евергетинос,један од најзначајнијих споменика православне подвижничке књижевности, саставио је у XI веку монах Павле, оснивач и први игуман Евергетидске константинопољске обитељи (1054).

Данашњи облик књизи су својим коментарима и редакцијом у 18. веку дали свети Макарије Коринтски и преподобни Никодим Светогорац.

Књига која је пред србским читаоцима представља опширан избор из II, III и IV тома, с тим што је приређена тако да смо се трудили да буду изостављена места која су се већ појавила на нашем језику (у Добротољубљу и Старечнику),а да се не поремети смисаоност оригиналног приређивања.

Евергетинос је врхунски православни зборник подвижничке литературе, тако да је у Грчкој цењен колико и Добротољубље. Ово је његов први превод на неком од словенских језика.

Евергетинос непосредно наставља предање Отачника. Зато је то књига која је потребна свима нама, да нам не дозволи да се духовно успавамо, него да идемо путем који нас води у будност Вечног Дана, Дана без вечери.


САДРЖАЈ


Други том


Поука 1: О томе да су они који сами себе понижавају часни пред Богом,5

Поука 2: О томе да ниподаштавање доноси смирење, а указивање части гордост. Стога се умирени умом радују када их презиру,а тугују када им се указују почасти, 9

Поука 3: О томе да не треба бити беспослен, већ да треба телесно радити, и о томе да је беспосленост узрок многих зала, 14

Поука 4: Са којим циљем монах треба да ради, колико времена и каква дела треба да извршава, 17

Поука 5: Шта браћа треба да чувају када раде заједно, 19

Поука 6: О томе да у општежићу нико не сме да има ништа своје, а ономе ко стекне нешто прети тешка казна, 20

Поука 7: О томе да онај који продаје или отуђује нешто од ствари које припадају манастиру страшно греши пред Богом и да га чекају велике муке. Стога се треба брижљиво старати о манастирском иметку, као о ономе што је Богу посвећено, а не презирати ни најмању ситницу. И о томе да немар доноси штету, 25

Поука 8: О томе са каквим настројењем треба да служимо друге и да примамо служење и каква је корист од тога, 30

Поука 9: Када и ко може да између задужења и молитве изабере задужење

Поука 10: Ноћу треба спремно да устајемо на молитву и да је стрпљиво пратимо. О томе откуда је и зашто отпочетка утврђено да се молитве чине у одређене сате и о томе да их не треба запостављати, 36

Поука 11: О појању псалама, молитви и добром поретку који за то време треба држати, 39

Поука 12: О томе да треба да коримо оне који празнослове и разговарају за време светих сабрања, а ако се не поправе да их изагнамо, и то строго, из храма, 43

Поука 13: Треба да будемо увек будни, а да спавамо тек толико да одржимо тело здравим. Они, пак, који тек почињу да се подвизавају треба да се служе чак и довијањима да би се навикли на бдење, 44

Поука 14: О самољубљу, 45

Поука 15: Каква је корист од уздржања и каква је штета од недостатка уздржања и неумерене употребе вина, 46

Поука 17: Различита дела Светих Отаца која нас раслабљене и нејаке бодре на стрпљење и која нас сликовито уче стрпљењу, 48

Поука 18: Како треба да се бринемо о телу и шта је право подвизавање и удржање, 53

Поука 19: Како треба да празнује онај ко воли Бога и како оци треба да се хране у празничне дане, 54

Поука 20: О томе да је тајноједење велико зло и да монаха одводи у погибао, 54

Поука 21: О томе да монах, ако жели да прати акривију (строгост, тачност) коју су држали сви оци, и то не само одшелници, већ и многи монаси по општежићима, треба да једе једном дневно и то после деетог часа, 56

Поука 22: Не треба да једемо задовољства ради, већ због телесне потребе, а ко не једе задовољства ради, чак ни ако је јело веома укусно неће трпети никакву штету, 58

Поука 23: Како и са каквим циљем монах треба да седи за трпезом, како да узима јело и шта да чува после трпезе, 59

Поука 24: О храни и пићу. Када, како и коју храну и пиће не треба да узимамо и од чега да се клонимо, 60

Поука 25: Шта је то блудна борба и како треба да се боримо против блуда, 62

Поука 26: Немогуће је другачије се потпуно ослободити ратовања са блудом, осим уз Божију помоћ која прати подвижнике; и о томе шта је савршена чедност, 63

Поука 27: Због чега је чистота достојна поштовања, а блуд сраман, до чега они доводе и каква је плата за њих у овом и будућем животу, 64

Поука 28: О томе да је недолично прихватати блудне помисли уместо да се одмах одбаце, а такође и радознало разматрати, говорити или слушати оно што је срамно, јер немаран однос према ђаволским дејствима заслужује казну; о томе да блуд прониче у човека помоћу најразличитијих замки,због чега увек треба бити опрезан, 65

Поука 29: О томе да треба избегавати разговоре са женама, као и све оно што подстиче пожуду, 76

Поука 31: О томе да се истечење у сну дешава због различитих разлога, 87

Поука 32: О томе да је жалост највеће делање, о врстама туге и о разликовању суза, 87

Поука 33: Пред крај живота демони са већом жестином нападају човека и зато треба више да пазимо, 90

Поука 35: О томе да се никада не треба гневити или викати на другога, и о томе како се рађа бес и како се лечи, 93

Поука 36: О томе да они који стреме савршенству сматрају да се не дешава без њихове кривице чак ни то да им се срце мало узнемири због оних који им чиме неправду или их вређају, 97

Поука 37: О томе да брат треба да буде дуготрпељив према онима који га жалосте и да се не свети онима који му наносе неправду, 99

Поука 38: Хришћанин је дужан не само да се не свети онима који му чине неправду, већ и да трпи неправду и да својом незлопамтивошћу допринесе њиховом покајању, 103

Поука 39: О томе да је онима који са захвалношћу трпе неправду и не траже освету Бог осветник и да Он узвраћа многоструко више од оних којима је учињена неправда, 107

Поука 40: О томе да и непријатеље треба волети, зато што су нам на велику корист, и о томе да треба да им помажемо и молимо се за њихово спасење, 109

Поука 41: О томе да не смемо да мрзимо ниједног човека, 115

Поука 42: О томе да је злопамтивост погубна и не само да чини бескорисним свако духовно делање, него и одгони састрадавање Божије, и о томе како се суочавати са њом, 115

Поука 43: О томе да никога не треба проклињати, 119

Поука 44: О томе да не само не треба никога вређати, већ и да оне који нас вређају треба да благосиљамо и тако ублажавамо њихов гнев, 121

Поука 45: О томе да не треба лагати, већ истину говорити, 121

Поука 46: О томе да је велики грех клевете и да на крају буде на славу оклеветаних, ако они без роптања претрпе клевету. И о томе да казна често сустиже клеветнике и у овом животу, 121

Поука 47: О говорењу и ћутању, како и када треба да говоримо и ћутимо, и о томе да је празнословље грех, 124

Поука 48: О томе да је и обично заклињањ грех, а кршење заклетве за последицу има вечне муке. Заклетву коју смо пренагљено дали и тиме преступили заповест Божију треба опозивати и кајати се због ње, 126

Поука 49: О томе да не треба никога оговарати, нити треба слушати оговарање, нити се дошаптавати и роптати, 128

Поука 50: Како треба браћа која живе заједно да исправљају један другога када падну у било какву погрешку. Када и о којим погрешкама треба да ћуте, а када и о којим треба да говоре и да их не прикривају, 132


Трећи том


Поука 1: О томе да не треба осуђивати из подозрења, нити веровати самом подозрењу, 138

Поука 2: О томе да нико не треба онога за кога је доказано да чини грех да осуђује или омаловажава, већ да гледа себе и да се не бави из знатижеље туђим стварима, јер јасно је да онај ко гледа сопствене грехе не може да осуђује ближњега, 144

Поука 3: О томе да нико не треба да саблажњава друге делима која му нису заповеђена, шта може да учини саблазан, и о томе да никога не треба саблажњавати, него да саблажњенима треба снисходити, 149

Поука 4: О томе да хришћанин треба сваку мисао да приноси Христу, јер духовни људи и из светских и срамних ствари изводе чисте и узвишене мисли, 152

Поука 5: О подмуклости и лукавству, о простоти и безазлености, како настају и какве су штета и корист од њих, и о зависти, 153

Поука 6: О томе да они који се подсмевају незлобивим људима који сами себе унижавају, и презиру их, веома велики грех чине, 155

Поука 7: О томе да верујући човек треба све што чини да чини чисте савести, а не лукаво, зато што Бог суди о делима свакога човека не по томе како она изгледају већ по настројењу и намерама оног који их чини, 157

Поука 8: О томе да нам је од Бога даривано велико добро савести и да она веома помаже ономе ко је слуша, 159

Поука 9: Треба увек и у свему да пазимо и да стражимо над собом, зато што непријатељ напада одасвуд и свим средствима, 160

Поука 10: Треба пажљиво испитивати себе, како бисмо своје погрешке исправљали, а добра умножавали, 165

Поука 11: О томе да је за верујућег човека опасно кршење макар једне заповести, будући да је од Бога добио силу да испуњава све, и о томе да чак и мало зло у многоме шкоди, 167

Поука 12: О томе да и монаси и побожни мирјани који су од Бога примили божанско знање бивају кажњавани великим казнама и за најмање преступе, 171

Поука 13: О томе да се треба храбро супростављати унинију и демонској тузи, и о стрпљењу, 173

Поука 14: О томе да подвижник, када му и тело болује, никако не треба да тежи насладама и да оставља подвиг, или да полаже наду у излечење лековима, већ у Бога, по чијем домостроју долази до болести, 175

Поука 15: Како, када и које лекове треба користити, и о томе да монах не треба због лечења да одлази из манастира, већ и болестан треба да остане у њему и да буде задовољан лекарском бригом и негом коју му пружа братија, 176

Поука 16: О томе да монах без преке потребе не треба ни да се купа ни да се потпуно обнажује, 178

Поука 17: О томе да нема ничег што није Бога одређено, него је све што се збива, као и изненадна смрт, одређено Божјим промислом, 182

Поука 18: О трпљењу у болестима и користи од тога, као и о томе да неким врлим људима страдања по Божијем допуштењу долазе ради савршеног очишћења, 183

Поука 19: О томе да се и праведници често, користи душевне ради, предају насилној смрти, 186

Поука 20: О томе да се не треба чудити када се несрећа догоди праведним људима, 189

Поука 21: О томе да верујућег човека, чак и ако понекад остане без неопходних ствари, не само да не сме свладати малодушност, већ треба Богу да захваљује, да буде стрпљив и да се непоколебљиво нада да ће се добри Бог свакако и о њему побринути. Срамно је да подвижник, који је слуга Божији, општи са мирјанима и да од њих тражи да га издржавају, чак и ако се нађе у неприлици, 192

Поука 22: Ко је онај ко се неразумно нада на Христа, 195

Поука 23: О томе да не треба издати ни најмању заповест због неке телесне потреб, колико год она била озбиљна, као ни због људскога страха, 197

Поука 24: О томе да верник, чак и ако се нађе у светској сујети, не треба да дозволи да га спољни утицаји смуте, већ да треба да увек гледа у Бога и да чини оно што је Њему угодно, 199

Поука 25: О томе да онај ко тражи Богу да угоди не сме нимало да придаје значаја ни људским омаловажавањима, нити људским похвалама, 201

Поука 26: О томе да врлину треба творити тајно, без показивања и разметања, и о сујети и човекоугодништву. И о томе откуда се сујета рађа, шта доноси и како се са њом борити, 202

Поука 27: О томе да не треба стремити склапању пријатељства са људима угледним у свету, 206

Поука 28: О томе да не треба из самозадовољства радити више од остале браће у манастиру, 209

Поука 29: О томе да је сама гордост у стању да погуби хришћанина, и о том да они који се надимају од својих успеха, будући да их благодат напушта, падају, 213

Поука 30: Откуд се рађа хула и како се исцељује, 218

Поука 31: О томе да је највећа међу врлинама расуђивање и да верник треба све што чини да чини са расуђивањем, јер оно што бива без расуђивања и циља, макар било и добро, не користи, а понекад чак и штети, 222

Поука 32: О томе да без помоћи Божије подвижник нити може од зла да се ослободи, нити врлину да чини. Усиновљење није последица наших дела, већ благодати Божије, 224

Поука 33: Који је узрок искушења, каква је корист од њих и у чему се састоји разлика међу њима, 228

Поука 34: Како се треба суочавати са искушењима и о томе да им не треба стремити. Када и у чему треба избегавати или пристајати на искушење, 239

Поука 35: О томе да не треба тежити за чудима, већ их се треба одрицати из смирења. И о томе да не треба тражити и прижељкивати друге различите дарове, него, ако их се неко и удостоји, да не мисли о себи високо, већ да их смирено чува. Они који живе по Богу ништа нису мањи од оних који чине знамења. И о томе да постоје други, већи дарови од чињења чуда, по којима се духовни људи познају, 242

Поука 36: О томе да је љубав вреднија од свих врлина и да онај ко по Богу љуби свога ближњег својој личној користи претпоставља корист и добробит ближњег, 244

Поука 37: О томе да за ближњег треба и душу положити, 247

Поука 38: О томе да онај ко има љубав према Господу и смирење гледа не само не ожалости, већ да на савки начин служи ближњему, а на све његово гледа као на своје, 254

Поука 40: О томе да верујући човек и кад продаје и кад купује, или кад било шта слично чини, треба пред својим очима да има Бога и да никако не пристаје на то да оштети ближњега, чак и ако овај каже да није оштећен. И о томе да се у љубави треба држати целомудрено, а посебно да то чине млади, и још о томе да се треба чувати било каквих удруживања по манастирима, будући да су она погубна, 255

Поука 41: Како треба да се опходимо према посетиоцима, како да их дочекујемо и да разговарамо са њима, 257

Поука 43: Посетиоци општежића, макар то били и монаси, не треба да се слободно састају и друже са браћом, и о томе како треба општежитељна братија да се опходи према посетиоцима, 259

Поука 45: О томе да и у туђини треба знати како да се опходите према посетиоцима, и како ичи и путовати заједно са браћом; о томе шта би путници требало да знају о свом понашању у туђим крајевима и којих правила да се придржавају на путу, када иду заједно са браћом, 260

Поука 46: Оне који нам долазе просећи милостињу не треба отпустити празних руку, већ их треба са љубављу примати као од Бога послане и давати им оно што имамо, макар они и немали обзира. Треба да будемо незлобиви и да се не гневимо, угледајући се на Бога који често штедро награђује оне који удељују милостињу. И о томе како и ко треба да удељује милостињу у манастиру, 264

Поука 47: О томе да монах не сме да под изговором милосрђа има новац, а ни да прима оно што му се даје са том сврхом, и о томе каква милостиња приличи монаху, 276

Поука 49: Монах не треба ништа да прима без расуђивања од било ког човека, нити више од онога колико му је потребно, онај ко прима милосрђе или дар дужан је да учини напор за оне који му га дају молећи се и постећи за њих, 277


Четврти том


Поука 1: О томе да се монах обетовао на сиромаштво, које је обележје онога ко је лишен жеље за вештаственим и како су оци постизали ту врлину, 281

Поука 2: О томе да је телесна милостиња неопходна онима који живе у свету, зато што се они не лишавају иметка и зато што им она доноси небројена добра. Такву милостињу они треба изобилно да дарују, бирајући од најбољега што имају, 289

Поука 3: О томе да је среброљубље најпогубније од свих страсти, 290

Поука 4: Откуда се рађа љубав према Богу, како се пројављује и каква су њена дела, 292

Поука 5: О томе да је највећа међу врлинама тиховање, када се чини разумно, и о томе да оно тражи велике душе. Шта је тиховање и како се постиже, 302

Поука 10: Каква је сила молитве и о томе да се кроз молитву, којом се човек сједињуе са Богом, даје свако добро, 305

Поука 11: О томе да је онај ко нешто тражи од Бога не треба да тражи оно што је њему угодно, него што му је на корист и сагласно суду Божијем, 307

Поука 12: О томе да онај ко од Бога тражи оно што му је на корист треба да са благодарношћу прима и оно што му долази од Промисли, макар се то показало и као противно његовој вољи, 309

Поука 13: О томе да се молитва снажи делањем и шта је оно због чега Бог не прима молитву, 312

Поука 14: О томе да Бог нашу молитву не прима када смо у непријатељству са неким или када се не старамо да се помиримо са оним komw смо се замерили, 313

Поука 15: О томе да је верноме неопходно да чита Писма и да је велика корист од тога, 315

Поука 16: О томе да смо дужни да оно о чему читамо и чинимо, јер спасење се не постиже речима, него делима, те је стога голо знање некорисно. И о томе да духован човек треба не да остаје на слову, него да тежи духу, 317

Поука 17: О томе да не треба из гордости сувише испитивати високе мисли и догматска и тајанствена питања садржана у Писму, нити се занимати за судове Божије, 319

Поука 18: О томе да верујући треба сасвим да се клони лажноименитог знања и разговора са јеретицима, о томе шта је по Богу мудрост и како некима користи незнање, 320

Поука 19: О томе да верујућим људима демони не могу ништа и стога их треба презирати, не бојати их се и на њих не обраћати пажњу, ма шта они чинили. И о томе како разликовати да ли је виђење од демона или од ангела, јер демони често приказују утваре, како би обманули простије и души пружили лажну утеху. И о томе које је виђење божанско, а које демонско, 323

Поука 20: О томе да се снови јављају на многе начине и стога је поузданије не веровати им; и о томе да демони не знају ништа од онога што има да се догоди, премда се праве да нешто знају и да проричу, 331

Поука 21: О томе да демони не знају ништа од онога што се налази у човековом срцу, нити од којих страсти болујемо, али то могу сазнати по ономе што говоримо или чинимо, 335

Поука 22: Шта је мера бестрашћа, шта су њена својства и како их човек стиче, 337

Поука 23: Када се и како треба подухватати богословља, о томе шта је логос духовне мудрости, шта је логос познања, каква је разлика међу њима и како их се ум удостојава, 344

Поука 24: Како и откуда ум постаје причасником благодати Божије и усходи ка сазрцању, и како остаје у благодати, 355

Поука 25: Како се дешавају Божије допуштење (искушења) и богоостављеност и шта у том случају треба чинити, како би се вратила благодат Духа, 369

Поука 27: О томе да је велико достојанство свештенства и да му стога не треба стремити, него да онај ко му је призван треба, штавише, да га се из побожности клони, а посебно ако процени да је изабран људским старањем, а не Божијом вољом. Слично чинити и са влашћу поучавања, 371

Поука 28: О свештенству, о томе да ко недостојно свештеникује себи припрема најтежу казну, као што и онај ко то чини са пажњом и достојно стиче веома велику корист, 373

Поука 29: О томе да свакодневно свештенослужење доноси огромну корист и да су стога Оци свакодневно служили, и о томе да се у свештеном жртвоприношењу небеско спаја са земним, 375

Поука 30: О томе да жртвоприношење не користи много само живима, него и умрлима, 376

Поука 31: О томе да после смрти нема опроштаја, осим за веома мале грехе, а и то тешко. И о томе да онај ко једном буде бачен у пакао никада се из њега неће избавити, 379

Поука 32: Који је смисао и сила Светих Тајни и зашто им треба приступати, 382

Поука 33: Како и када треба приступати Светим Тајнама и са каквом савешћу, 383

Поука 34: О томе да је веома корисно свакодневно причешћивање, као и да је веома штетно и опасно не причешћивати се стално, 386

Поука 35: О томе да онај ко је под епитимијом и не причешћује се на божанственом сабрању треба да напусти храм заједно са оглашенима, 390

Поука 36: О томе да је благочастивима корисно да буду погребени у цркви, док осуђенима то доноси мучење, 392

Поука 37: О томе да и скупоцено сахрањивање доноси немалу штету. Стога богољубиви бирају скромно погребење, јер оно је на корист, 393

Поука 38: О томе да не може свако бити учитељ, него само онај којега је за то Божији промисао поставио као способног и човека који чини све оно чему поучава друге, који је победио страсти; о томе да прост човек мора пазити на себе да не би, желећи да укрепи друге, срушио самога себе, и о томе да је реткост да човека од самог почетка руководи Свети Дух, због чега му никада није била потребна људска поука; он је из тог разлога могао постати учитељ другима; ми, пак, таквим људима можемо само да се дивимо, али не и да их подражавамо, јер морамо узети у обзир сопствену слабост, 396

Поука 39: О томе да је воља Божија на страни онога који износи судове према дејству Светога Духа, чак и ако он ије свештеник, и то се не може порицати; да Бог поучавање допушта не само свештеницима, него и онима који су духовно чисти; о томе шта је "духовно свештенство" и како би се у пустињи, у одсуству свештеника, требало причешћивати Светим Тајнама, 400

Поука 40: О томе да истински пастир мора бити спреман да због свог стада поднесе сваку опасност и да увек мора усрдно размишљати о свом стаду, 403

Поука 41: О онима које је Бог призвао да буду учитељи: што више проповедају своје учење, утолико бивају удостојени веће благодати, и такви би неуморно требало да поучавају друге: они, пак, који се немарно односе према ученицима, привлаче на себе страшну казну; такође и о томе да у манастиру увек мора постојати настојатељ, а он, опет, мора имати заменика који ће му помоћи и преузети на себе део његових обавеза, 413

Поука 45: О томе да настојатељ мора најбрижљивије поучавати управо најслабију браћу како би их научио послушности, трпљењ и другим подвизима, док према почетницима увек треба да буде милостив, 416

Поука 46: О томе да не одговара свима један исти подвиг, због чега треба узети у обзир претходно животно искуство и телесне особености свакога, 417

Поука 48: О томе да човека који је пао у грех и приближио се очајању не треба оштро жигосати и разобличавати, него да треба састрадавати са њим и кротко га тешити, да би се зауставио његов пад; исто тако, о томе да са добродошлицом треба дочекати онога који је напустио манастир, а затим се вратио у њега, 418

Поука 49: О томе да настојатељ не сме спокојно гледати како његови потчињени греше, него је дужан да их разобличује, кажњава и на сваки начин исцељује, 420

Поука 50: О томе да грешника, уколико срамоти монашко братство и ако се не поправи после одговарајућег уразумљивања, треба истерати, и да настојатељ не сме показати прекомерну попустљивост, јер тако може нашкодити и сбеи и свима осталима, 421

МАЛИ РЕЧНИК ПРАВОСЛАВНОГ ПОДВИЖНИШТВА, 422