Аутор: Бенедикт 16.
Страна: 108
► Остали детаљи

Из предговора српском издању

Европа из угла „Друге Европе"

Данас Православна Црква егзистира у једном новом, радикално новом свету. Настала су тзв. „православна” царства и државе. Донедавно „православним светом” се означавао Балкан и Источна Европа. За већину западњака тај свет није припадао Европи већ Оријенту. Са њим су поистовећивани „деспотизам”, „мрачњаштво”, „конзерватизам”, „тиранија” и „заосталост”. Стицајем многих трагичних историјских околности у 20. веку, а и услед великих миграција, велики број православних је напустио свој завичај настањујући се широм света. Православна Црква сада постоји на свим континентима. Исти је случај и са Српском Православном Црквом. Православље је данас и у географском смислу светски феномен. Оно се сусреће са једним светом и етосом који је изнедрила западноевропска цивилизација, тј. католичка и протестантска Европа. За њих је тај свет био вековима и туђ и непријатељски. Данас то постаје њихов свет у свакодневном животу. Источно-хришћански народи теже том свету као жељеном идеалу. Истина има и отпора, али су они више идеолошке природе. У свакодневном животу разлике скоро и да не постоје, сем на нивоу животног стандарда. Народи Источне Европе определили су се да са народима Западне Европе изграђују заједнички европски дом.

После слома комунистичких (реалсоцијалистичких) режима у Источној Европи и на Балкану, православље се обнавља, регенерише и ревитализује тако да се с правом може говорити о својеврсној „ренесанси" православља крајем 20. и почетком 21. века. Тешко је рећи шта је условило тај препород: велика друштвена криза, рат на просторима бивше Југославије, слабости других друштвених субјеката, властита мисија, савремена неопатристичка теологија која значи исто што и свеж ваздух за кућу која није предуго проветравана, или је реч о дару и чуду Божјем? Но и поред тога, тешко је не приметити да се Православна Црква налази у неком чудном стању: напред не може, назад нема куда. Очигледно је да се суочава са великим искушењима и изазовима, споља и изнутра. На унутрашњем плану то су питања идентитета Цркве, улога лаика у Њој, јединство међу помесним православним Црквама и институционална организација коју намећу нове, промењене историјске и друштвене околности. На спољашњем плану ту су питања: екуменизма, интеррелигијског дијалога, генетичког инжењеринга, информационе и биотехнологије, екологије, европских интеграција, глобализма.

„Глобализација” и „европске интеграције” нису примарна питања и од суштинског значаја за Цркву, али су изазови које не може да игнорише. То су проблеми који изискују црквени став и тумачење јер муче већину Европљана и људи у свету. На социолошком плану постоје „глобалисти” и „антиглобалисти”, „еврооптимисти и „евроскептици”, они који a priori прихватају и они који панично негирају и одбијају ове феномене.

„Глoбaлна” димензија Цркве

Европске интеграције и глобализација света нису идеје које су туђе (или не треба да буду туђе) Цркви. Ма колико звучало чудно, али је оправдано тврдити: глобализација је иманентна самој природи Православне Цркве. Хришћански Бог, Света Тројица није племенско и национални божанство већ Бог „глобалне" љубави и бриге за цео свет, за све што је створено. Сва Христова дела у историји имају универзално и глобално значење, свечовечански и свекосмички значај. Све што Црква има, што она јесте и што треба да чини има глобалне хоризонте. Црква је „шира од небеса" (древна богослужбена химна). Она обухвата све што постоји, али ничим не може бити обухваћена. Под кров Цркве могу стати сва племена, нације и народи света, али Она не може да се поистовети ни са једним. Црква јесте најчвршће и најсмисленије јединство и интеграција. Чланове Цркве сједињује како каже грчки философ и теолог Христо Јанарас „прихватање призива који из корена мења њихов живот: он индивидуе и фрагментарне монаде претвара у јединствено тело, у Цркву". Њихово сабрање се не исцрпљује у једноставном скупу и није тренутан, случајан догађај. Они живе као Црква, као јединствено тело живота причешћују се „браћа" као браћа која црпу постојање из исте матрице-бивају чланови једног органског, живог тела1. Велики оци и учитељи Цркве говоре о „космичкој Литургији" тј. плану Божјем да цео свет постане Црква. Јединство и „глобална“ природа Цркве не ограничава се само на њене чланове, већ се простире на сву творевину, на сферу свукупног2. Православна Црква се свакодневно моли за: „мир свега света" и „сједињење свих". Литургија се служи за цео свет. „Твоје од Твојих Теби приносећи због свега и за све" (молитва узношења). Кроз причешће Телом и Крвљу Христовом, сваки верник постаје Христов али и „глобални сутелесник, сједињујући се са свима онима које је Христос обухватио својом безграничном љубављу, измирује се и усклађује са светом, са целокупном творевином"3. Дух Свети је „свуда присутан” и „све испуњава”. Нови завет, тј. Откривење Јованово се завршава визијом (виђењем) „новог неба и нове земље" (Отк. 21,1). У православном хришћанском искуству у свету ништа не може да постоји само за себе-изоловано. Све што постоји за своје постојање потребује друго. Свака изолација за последицу би имала смрт. То искуство потврђује и наука. Зато хомистичка слика света данас изгледа најуверљивија. Надахнути тим искуством поједини православни мислиоци (Достојевски, св. Николај Велимировић и др.) знатно су пре савремених „мондијалиста”, „космополита”, „глобалиста” говорили о „свечовечанској заједници", „свечовечанском братству". Томе треба да преходи „свечовечанско образовање и васпитање”, које би обликовало тип човека са свечовечанском бригом, тугом ,осећањем и љубављу. Сви људи имају истог творца, исту људску природу, припадају истоме свету као и ми, живе од истог света као и ми. Зато св. Климент Александријски каже: „После Бога, сматрај сваког човека за бога”.

Ако се остане само на овој тврдњи, могао би да уследи приговор да је ту реч само о једном надисторијском, романтичарском црквеном ставу који реално историјско искуство демантује. Приговор је оправдан. Свет је на емпиријском плану (чак и хришћани) подељен. Наше време као и целу историју обележавају поделе, сукоби, деобе, сурови ратови. Суровији но икада пре јер је технологија злочина усавршена до неслућених размера. То је трагедија греха. Свет ће због тога такав остати до краја историје. „Јединство светасвет као „глобално село” није датост, већ процес, задатост, крајњи циљ. Јединство Цркве и јединство човечанства у потпуности ће се подударати само у пуноћи Царства Божјег, а никако раније"4. Али ово не треба да значи капитулацију хришћана пред стихијама зле воље и одустајање од напора за самопостојање, миран суживот, братски однос и сарадњу различитих људи, независно од њихове верске, расне, националне, културне и језичке припадности.

Црква има задатак да изграђује „свечовечанску заједницу“, „цивилизацију љубави“. Од тог циља не треба одустати и кад нема конкретних резулатата. У супротном, Црква би изневерила саму себе. Сви „глобалисти", „мондијалисти", „космополите" у Цркви имају искреног пријатеља и савезника, иако се не слаже увек са њиховим идејним темељима. Ово не доводи у питање ни постојање конзервативних, десничарских група и појединаца унутар саме Цркве. Задатак Цркве није, дакле, да негира „европске интеграције" и „глобализацију" света, већ да их тумачи и објашњава, да се храбро хвата у коштац са патологијом модерних друштава, чувајући се тако да и сама не буде увучена у „кодове" савремене потрошачке идеологије прогреса.

Европски континент и цео свет се данас интегришу невероватном брзином. У том и таквом свету Црква мора да пронађе свој modus vivendi. Њихов међусобни однос треба да буде антиномичан. Црква је у свету али није од света. Она не може да се апсолутно поистовети ни са једним политичким пројектом, ма какав и колико савршен био. Не може да се иденификује ни са једним типом државе, али може да подржи и охрабри оне који се залажу за државу утемељену на начелима слободе, права, правде, недискриминације, која штити људска права, слободе и достојанство, која се бори против мита, корупције, трговине људима, дроге, тероризма. Црква треба да буде својеврсна „опозиција" свакој власти, тј. држави. Она не може бити против државе, али треба да је „демистификује" и да јој одриче оно суштинско, придајући јој само условну и релативну вредност. Од ње се очекује демистификција „нације", „новца", „секса" и свих других митова и божанстава, и указивање да све треба да буде у функцији човека па и држава, а не обратно.

Православна Црква саморазумева себе као конститутивни фактор Европе. Православље није страни елемент у географском, политичком, религијском и културном простору који се зове Европа, нити га таквим треба сматрати. „Ми смо Европа пре Европе" (митрополит Јован Зизијулас). Колевка европске културе је Грчка, Балкан. Преко Балкана су вековима културна и цивилизацијска добра европског Истока усмеравана према Западу и обратно. Ту су се укрштали путеви: север-југ, исток-запад Европе. Европу није нико тако лепо дефинисао као Пол Велери: „Европљанин није одређен расом, ни језиком ни нацијом, пошто је Европа домовина многих језика, националности и традиције... Европљанин је свако ко је прегрмео романско поимање правде, ко је добро разумео грчко образовање и ко је прихватио и усвојио хришћанско учење". Првојерарх Православне Цркве у Албанији архиепископ Анастасије сматра да је Европа незамислива без православних народа и њихових култура. „Рим, Атина и Јерусалим представљају троделни темељ европског духовног живота"5. Свакако да удео словенских, германских и других култра у Европи није мали и безначајан. Савремени европски идентитет је незамислив и без просветитељства и секуларизма европског. Архепископ Анастасије чак сматра да је „Европска унија дело хришћанског духа и може се схватити само као израз хришћанског учења"6. За Православну Цркву Европска заједница не представља само економску и политичку сарадњу одређених земаља нити је она само међудржавна заједница са политичким и економским циљевима. „За Цркву Европа представља одређени духовни узраст хришћанства, јер она у себи садржи римско наслеђе, као и јелинско образовање које је хришћанство временом пригрлило и ширило током средњег века, као и у каснијем периоду.

Европска унија није политички акт, већ духовна одговорност"7 каже архиепископ Анастасије. Цариградски патријарх Вартоломеј у свом молебaну за Европу изговореном у стразбуршкој катедрали каже: „Нека смисао Европе буде несводиви човек, целовити човек: не само homo economicus већ homo adorans! Нека смисао Европе буде личност која се опрезно приближава другоме, будно ослушкујући са уважавањем и одговорношћу... Нека Европа буде катедрала богочовечности, у којој ће бити места за сва истраживања модерног и све мудрости традиционалног"

„Православна Црква поздравља сваки напредак у правцу помирења и јединства. Посебно поздравља ход Европе ка њеном јединству и подсећа на чињеницу да у њој живи велики број православних хришћана а очекује се да ће јој се у будућности прибројати и други православни хришћани. Не треба заборавити да су земље Јужне и Источне Европе у већини настањене православним народима који су дали одлучујући допринос у уобличавању европске културе и европског духа. Ова чињеница значи да и наша Црква јесте значајан чинилац у формирању уједињене Европе, а то само увећава њену одговорност“9 . А.Шмеман, велики православни теолог 20 века, говори о нестанку „православних светова"10. Савремни свет у коме Црква егзистира, свеједно да ли је реч о Истоку или Западу „више није њен свет"11. Тај свет доводи у питање њену саму суштину.....

Протојереј-ставрофор проф. др Радован Биговић