Evropski pesnici i Prvi svetski rat : poezija u Velikom ratu, revolucija i transformacija Evrope
Knjiga belgijskog univerzitetskog profesora, pisca, esejiste i kolumniste Gerta Bulensa je jedinstveni primer naučne analize prožimanja realnosti i umetničkog odgovora na nju.
Anđelka Cvijić
U deceniji koja je prethodila stogodišnjici od završetka Prvog svetskog rata, koja je prošle godine u Evropi obeležena mnogim ceremonijama država pobednica, jedan broj istraživača ovog događaja koji je zauvek promenio sliku sveta posvetio se njegovim različitim aspektima. U prvom planu bila je višedecenijska polemika istoričara oko toga da li je Gavrilo Princip uzrok rata koji je odneo milione žrtava i najavio vek nasilja na Starom kontinentu. Koliko god se razilazili u stavovima, ovi su se istoričari usaglasili u jednom, a to je da konsenzusa oko pitanja zašto je rat izbio neće nikada biti pošto rešenje koje će zadovoljiti svakoga nije ni na vidiku.Mimo teme „Princip“ koja je stub najvećeg broja knjiga, postoji niz onih koje nisu ni dotaknute ili se preko njih samo prešlo u okviru granica država učesnica. Tim se temama ne bave isključivo istoričari, već su one osnova za razmišljanje naučnika koji su otvoreni za niz drugih oblasti koje umrežavaju, ne bi li proširili uglavnom jednostrana istorijska tumačenja. Takvi multidisciplinarni istraživači daju širu sliku o Velikom ratu, pritom ne odstupajući od temeljnih načela nauke.Knjigu od te vrste koja je već referentna u naučnim krugovima napisao je Gert Bulens (1971), belgijski profesor nove holandske književnosti na Univerzitetu u Utrehtu i gostujući predavač u Južnoj Africi i SAD. Uz akademsku karijeru, Bulens piše poeziju, eseje, i kolumne u belgijskim i holandskim novinama, a odnedavno je član Kraljevske akademije za holandski jezik i književnost. Knjigu kojom se proslavio, Evropski pesnici i Prvi svetski rat, objavio je 2008. godine, da bi ona 2015. bila prevedena na engleski i nemački jezik, i dobila laskave ocene kritike. Na srpskom se pojavila nedavno, u izdanju „Karposa“ iz Loznice (urednik Dejan Aničić), u prevodu Jelene Stakić sa engleskog jezika.
U ovom delu na više od 300 stranica Bulens piše o najistaknutijim pesnicima iz prvih par decenija prošlog veka, koji spadaju u najveće intelektualce tog doba, i o njihovom odnosu prema Velikom ratu. Knjiga je jedinstvena u naučnom žanru zato što prvi put objedinjuje realnost rata u kojem su brojni pesnici učestvovali, i pesničku vokaciju koja se u tom vremenu našla na ispitu. Evropski pesnici i Prvi svetski rat je delo, pre svega, objektivnog književnog istoričara; kada se knjiga pročita, a iza njene poslednje stranice pogleda impresivna bibliografija od dodatnih 60 stranica, jasno je da je ovo istovremeno izuzetni uvid u istorijsko-politička zbivanja toga doba, kakvim se mogu dičiti samo čisto istorijska dela.
Analiza spoja književnosti i istorije istraživaču pruža velike mogućnosti, pa vodi i u digresije koje šire polje interesovanja i otkrivaju nove puteve za proučavanja. To se u Bulensovoj knjizi vidi već iz materijala koji je podelio u 10 poglavlja, i kroz koje teče priča o Evropi od početka dvadesetog veka do Evrope na kraju prve četvrtine istog, do 1925. godine. U njima su, hronološkim redom i tematski, osvetljeni najvažniji istorijski događaji, ali i životi i dela najslavnijih pesnika čija se raspoloženja prema putu kojim Evropa nezaustavljivo hrli ogledaju u njihovim stihovima. Odjek tih stihova koje navodi (i detaljno književno analizira) Bulens, a koji se pišu od severa do juga, i zapada i istoka Evrope, širi se neverovatnom brzinom kojom se, paralelno, korača u sukob koji ljudska civilizacija do tada nije doživela. Dobar deo te poezije čiji su autori i budući učesnici u tom sudaru u početku podržava ratno raspoloženje; manjina njih je skeptična, i u antiratnom duhu. Kako rat kulminira a zatim polako ide ka svom kraju odnos se menja, većina se polako priklanja pacifizmu a manjina ostaje ratnički dosledno raspoložena. Novina je razvoj kritičkog stava prema Evropi koja na svom uništenom ognjištu, političkom, društvenom i kulturnom, treba da izgradi nešto mnogo kvalitetnije od prethodnog, pre Velikog rata.
Ali kako autor tvrdi, i pored toga najveći broj ratnih pesnika nikad nije nameravao da svojim stihovima ublaži neopisivo stradanje Evrope: njihovo delo optužuje, analizira i opisuje, iako ponekada podbada ili prikriva. Kako god bilo, pesnici su od početka sukoba igrali glavnu ulogu u mobilisanju velikih grupa ljudi, a ratna kultura koja odlikuje Prvi svetski rat bila je, u velikoj meri, književna kultura. Specifičnije – pesnička.
Ovaj zaključak bi naveo čitaoca da pomisli kako su tu temu, i te zaključke odavno apsolvirali istoričari književnosti, i da o njoj bruje naučne studije i njihova dela. Ali ne! upravo je suprotno. Književni istoričari jesu detaljno pisali o avangardi tog vremena, odnosu avangardista i tradicionalista, ali i pored ogromnog uticaja rata na te pravce retki su se – sem u nacionalnom okviru – bavili njegovim dejstvom na poeziju. I obrnuto. Evropski pesnici i Prvi svetski rat je delo koje nadilazi nacionalno, ali ne zaobilazi nacionalizam koji je zahvatio zemlje Evrope; iz ove knjige izrasta neverovatna slika sloma demokratskih vrednosti ka kojima je čovek oduvek težio, i (pred)ratnog pakla iz kojeg se glas pesnika izdiže i kao poklič, ali uglavnom kao otpor i opomena. Otpor uništavanju, opomena onima koji su to uništavanje pokrenuli, ali i svim umetnicima koji su ga pozdravljali i veličali u ime nekih imaginarnih ciljeva.
Proučavanjem poezije Prvog svetskog rata u ovim koordinatama jasno se uočavaju raspoloženja pesnika, koja idu od euforičnih i patriotskih do, kako rat odmiče i bliži se kraju, osećanja očaja zbog žrtava i stradanja kako vojnika tako i civila. Bulensova knjiga istražuje pesništvo cele Evrope tog vremena – od Fernanda Pesoe i njegovih heteronima od kojih su Alberto Kaejro, Alvaro de Kampuš i Rikardo de Reiš najčuveniji, preko Endrea Adija, Filipa Tomaza Marinetija, Gabrijela D’Anuncija, Miloša Crnjanskog, Iva Andrića, Gumiljova i Ane Ahmatove (poraz Rusije u Gorlicama u Galiciji 1915, kada je poginulo više od 400.000 vojnika, Ahmatova je opevala u pesmi Molitva), Valerija Brjusova, Majakovskog, do Rajner Marije Rilkea, Milutina Bojića, Gijoma Apolinera, Marine Cvetajeve, koja je 1916. napisala elegiju Jevrejima kao reakciju na pogrom Jevreja u Rusiji… (za razliku od Cvetajeve, pogrome je pozdravljao Aleksandar Blok, ne krijući svoj antisemitizam).
Prikazujući stavove pesnika prema Prvom svetskom ratu i poeziju koja je nastala iz njihovog ličnog iskustva, Gert Bulens se posebno bavi likom Gabrijela D’Anuncija koji je neprekidno pozivao na ratovanje, pa je čak 1917. izjavio i da će Italijan koji „danas najviše ubija“ biti, „po oružju, najvoljeniji sin Italije“. D’Anuncijeva će zapaljiva mešavina retorike, nacionalizma i nasilja, zaključuje Bulens, inspirisati i Musolinija 1922, za Marš na Rim. Veliki rat, iako formalno završen, i dalje će lebdeti nad Evropom u kojoj će se sada osluškivati neki novi pesnički glasovi čija će avangarda u sebi imati klicu bunta protiv evropske kulture koja je proizvela rat, i stvorila novi kontingent laži o oporavljanju i progresu. Oštro je o tome pisao Ljubomir Micić, osnivač zenitizma, srpskog avangardnog pokreta, a privid da svet ide prema boljitku možda je ovim rečima najbolje približio Ivo Andrić 1920: „Iz godine u godinu slušam urlik o pobjedi a sve je manje hljeba na svijetu i snage u ljudima.“
U period koji pokriva Bulensova knjiga spada i Oktobarska revolucija. Nadu u revolucionarni pokret vatreno su gajili i umetnici, a od pesnika se najviše isticao vodeći ruski futurista Vladimir Majakovski. Bilo je, s druge strane, pesnika koji su se gnušali onoga u šta se Revolucija pretvorila: Ana Ahmatova napisala je pesmu Petrograd, 1919, u kojoj sluti: Drugačije se vreme bliži / Vetar smrti već ledi srce… Nije dugo trebalo da i sama oseti kužni dah tog vetra: u avgustu 1921, njen bivši muž, pesnik Nikolaj Gumiljov je uhapšen i optužen bez dokaza za učešće u monarhističkoj zaveri. Bio je prvi slavni pisac koji je ubijen.
Knjiga Gerta Bulensa je jedinstveni primer naučne analize prožimanja realnosti i umetničkog odgovora na nju, i otvoreni simbolični poziv Evropi u ovom trenutku da se prizove pameti. Naime, u jednom intervjuu autor je, govoreći o separatističkim tendencijama u Evropskoj uniji, rekao da je delo pisao u času kad se činilo da će se Belgija zbog separatizma raspasti, što je inače direktan rezultat Prvog svetskog rata. „U tom smislu Veliki rat je u mojoj glavi bio uvek prisutan, i nije nimalo slučajno da je nacionalizam jedna od glavnih tema knjige.“
Otuda u Pogovoru Bulens i zaključuje: „Opaki šovinizam ranog 20. veka danas opstaje samo na fudbalskim stadionima, ali blaži oblici nacionalizma osvajaju teren u gotovo svakom delu Evrope, sasvim konačno uključujući i Istočnu Evropu i bivši Sovjetski savez, gde je većina današnjih zemalja stvorena tek nedavno. U takvoj atmosferi, neprekidno proučavanje i analiza naše zajedničke istorije nipošto nisu luksuz – ne zato to nam pružaju jedno melodramatično: Upozorenje: Opasnost vreba (istorija se nikad ne ponavlja tako površno), nego zato što izoštravaju našu osetljivost za retoriku koju narodi i etničke grupe upotrebljavaju da opišu, žigošu i izazivaju jedni druge. U tom pogledu, poezija Prvog svetskog rata i dalje je fascinantna.“ I treba je ponovo čitati, jer je lekovita.
NOVI MAGAZIN, 7. Februar, 2019, br. 406.
„Većina ratnih pesnika nikad nije nameravala da svojim stihovima ublažava neopisivo stradanje Evrope. Njihovo delo optužuje, analizira i opisuje, iako ponekad podbada ili prikriva. Najvažnije je da je posredi delo učesnika – pesnika koji stoje ne iznad događaja, ili sa strane, nego sred-srede akcije. Pesnici su od početka sukoba igrali glavnu ulogu u mobilisanju velikih grupa ljudi. Ratna kultura koja odlikuje Prvi svetski rat bila je, u velikoj meri, književna kultura, a specifičnije – pesnička.
Ako znamo da je tako, iznenađuje što su se književni istoričari veoma retko upuštali u komparativno proučavanje ovih tekstova. U minulom stoleću police su bile pune publikacija s poezijom Prvog svetskog rata ali, uz nekoliko retkih izuzetaka, te su se studije ograničavale na neki nacionalni model. Ovo izaziva još veće iznenađenje utoliko što je na intenzivno proučavanu avangardu onoga doba rat izvršio dubok uticaj, a neki njeni vodeći predstavnici borili su se u ratu ili pisali o njemu. Ova knjiga prvi je pokušaj da se ispriča njihova priča, kao i priča simbolista i tradicionalista koji su se borili i pisali uporedo s njima, u kontekstu nacionalizma – političkog pokreta koji je od početka bio prepleten s književnošću. U toj svetlosti, poezija nije ukras stvoren od esteta i za estete, nego izvor znanja o prošlosti i demonstracija kako su reči oblikovale prošlost.“
„Avetinjska vremena stižu. Pazi“, glasi prvi stih apokaliptične poeme „Jul 1914“ Ane Ahmatove, napisane uoči izbijanja Prvog svetskog rata. Mnogi pesnici, međutim, raduju se obistinjavanju ovakvih slutnji i pozdravljaju izbijanje rata, u kom vide priliku za obnovu, regeneraciju, novi početak, a među njima prednjače avangardni pokreti, poput futurizma u Italiji. Oružjem ili rečima, evropski pesnici su se aktivno borili u ratu, protiv rata ili za rat, i Gert Bulens u ovoj studiji, malom čudu komparativistike i erudicije, govori u kontekstu sukoba o ruskim simbolistima, nemačkim ekspresionistima, internacionalnim dadaistima, engleskim „war poets“, o srpskim, flamanskim, mađarskim itd. pesnicima koji su se našli u ropcu rata. Pesoa, D’Anuncio, Apoliner, Majakovski, Rilke, Trakl, Marineti, Crnjanski, Andrić i mnogi drugi, posredno i neposredno su učesnici Velikog rata, bez kog se ne može razumeti rađanje moderne lirike. „Evropski pesnici i Prvi svetski rat“, međutim, nije studija samo o pesnicima, niti to može biti – ona je važan prilog panevropskoj kulturnoj, mentalitetskoj, ratnoj i poličkoj istoriji, pisan temperamentnim stilom koji se, prema časopisu Spiegel der Letteren – „čita kao roman“.
Gert Bulens
Anđelka Cvijić
U deceniji koja je prethodila stogodišnjici od završetka Prvog svetskog rata, koja je prošle godine u Evropi obeležena mnogim ceremonijama država pobednica, jedan broj istraživača ovog događaja koji je zauvek promenio sliku sveta posvetio se njegovim različitim aspektima. U prvom planu bila je višedecenijska polemika istoričara oko toga da li je Gavrilo Princip uzrok rata koji je odneo milione žrtava i najavio vek nasilja na Starom kontinentu. Koliko god se razilazili u stavovima, ovi su se istoričari usaglasili u jednom, a to je da konsenzusa oko pitanja zašto je rat izbio neće nikada biti pošto rešenje koje će zadovoljiti svakoga nije ni na vidiku.Mimo teme „Princip“ koja je stub najvećeg broja knjiga, postoji niz onih koje nisu ni dotaknute ili se preko njih samo prešlo u okviru granica država učesnica. Tim se temama ne bave isključivo istoričari, već su one osnova za razmišljanje naučnika koji su otvoreni za niz drugih oblasti koje umrežavaju, ne bi li proširili uglavnom jednostrana istorijska tumačenja. Takvi multidisciplinarni istraživači daju širu sliku o Velikom ratu, pritom ne odstupajući od temeljnih načela nauke.Knjigu od te vrste koja je već referentna u naučnim krugovima napisao je Gert Bulens (1971), belgijski profesor nove holandske književnosti na Univerzitetu u Utrehtu i gostujući predavač u Južnoj Africi i SAD. Uz akademsku karijeru, Bulens piše poeziju, eseje, i kolumne u belgijskim i holandskim novinama, a odnedavno je član Kraljevske akademije za holandski jezik i književnost. Knjigu kojom se proslavio, Evropski pesnici i Prvi svetski rat, objavio je 2008. godine, da bi ona 2015. bila prevedena na engleski i nemački jezik, i dobila laskave ocene kritike. Na srpskom se pojavila nedavno, u izdanju „Karposa“ iz Loznice (urednik Dejan Aničić), u prevodu Jelene Stakić sa engleskog jezika.
U ovom delu na više od 300 stranica Bulens piše o najistaknutijim pesnicima iz prvih par decenija prošlog veka, koji spadaju u najveće intelektualce tog doba, i o njihovom odnosu prema Velikom ratu. Knjiga je jedinstvena u naučnom žanru zato što prvi put objedinjuje realnost rata u kojem su brojni pesnici učestvovali, i pesničku vokaciju koja se u tom vremenu našla na ispitu. Evropski pesnici i Prvi svetski rat je delo, pre svega, objektivnog književnog istoričara; kada se knjiga pročita, a iza njene poslednje stranice pogleda impresivna bibliografija od dodatnih 60 stranica, jasno je da je ovo istovremeno izuzetni uvid u istorijsko-politička zbivanja toga doba, kakvim se mogu dičiti samo čisto istorijska dela.
Analiza spoja književnosti i istorije istraživaču pruža velike mogućnosti, pa vodi i u digresije koje šire polje interesovanja i otkrivaju nove puteve za proučavanja. To se u Bulensovoj knjizi vidi već iz materijala koji je podelio u 10 poglavlja, i kroz koje teče priča o Evropi od početka dvadesetog veka do Evrope na kraju prve četvrtine istog, do 1925. godine. U njima su, hronološkim redom i tematski, osvetljeni najvažniji istorijski događaji, ali i životi i dela najslavnijih pesnika čija se raspoloženja prema putu kojim Evropa nezaustavljivo hrli ogledaju u njihovim stihovima. Odjek tih stihova koje navodi (i detaljno književno analizira) Bulens, a koji se pišu od severa do juga, i zapada i istoka Evrope, širi se neverovatnom brzinom kojom se, paralelno, korača u sukob koji ljudska civilizacija do tada nije doživela. Dobar deo te poezije čiji su autori i budući učesnici u tom sudaru u početku podržava ratno raspoloženje; manjina njih je skeptična, i u antiratnom duhu. Kako rat kulminira a zatim polako ide ka svom kraju odnos se menja, većina se polako priklanja pacifizmu a manjina ostaje ratnički dosledno raspoložena. Novina je razvoj kritičkog stava prema Evropi koja na svom uništenom ognjištu, političkom, društvenom i kulturnom, treba da izgradi nešto mnogo kvalitetnije od prethodnog, pre Velikog rata.
Ali kako autor tvrdi, i pored toga najveći broj ratnih pesnika nikad nije nameravao da svojim stihovima ublaži neopisivo stradanje Evrope: njihovo delo optužuje, analizira i opisuje, iako ponekada podbada ili prikriva. Kako god bilo, pesnici su od početka sukoba igrali glavnu ulogu u mobilisanju velikih grupa ljudi, a ratna kultura koja odlikuje Prvi svetski rat bila je, u velikoj meri, književna kultura. Specifičnije – pesnička.
Ovaj zaključak bi naveo čitaoca da pomisli kako su tu temu, i te zaključke odavno apsolvirali istoričari književnosti, i da o njoj bruje naučne studije i njihova dela. Ali ne! upravo je suprotno. Književni istoričari jesu detaljno pisali o avangardi tog vremena, odnosu avangardista i tradicionalista, ali i pored ogromnog uticaja rata na te pravce retki su se – sem u nacionalnom okviru – bavili njegovim dejstvom na poeziju. I obrnuto. Evropski pesnici i Prvi svetski rat je delo koje nadilazi nacionalno, ali ne zaobilazi nacionalizam koji je zahvatio zemlje Evrope; iz ove knjige izrasta neverovatna slika sloma demokratskih vrednosti ka kojima je čovek oduvek težio, i (pred)ratnog pakla iz kojeg se glas pesnika izdiže i kao poklič, ali uglavnom kao otpor i opomena. Otpor uništavanju, opomena onima koji su to uništavanje pokrenuli, ali i svim umetnicima koji su ga pozdravljali i veličali u ime nekih imaginarnih ciljeva.
Proučavanjem poezije Prvog svetskog rata u ovim koordinatama jasno se uočavaju raspoloženja pesnika, koja idu od euforičnih i patriotskih do, kako rat odmiče i bliži se kraju, osećanja očaja zbog žrtava i stradanja kako vojnika tako i civila. Bulensova knjiga istražuje pesništvo cele Evrope tog vremena – od Fernanda Pesoe i njegovih heteronima od kojih su Alberto Kaejro, Alvaro de Kampuš i Rikardo de Reiš najčuveniji, preko Endrea Adija, Filipa Tomaza Marinetija, Gabrijela D’Anuncija, Miloša Crnjanskog, Iva Andrića, Gumiljova i Ane Ahmatove (poraz Rusije u Gorlicama u Galiciji 1915, kada je poginulo više od 400.000 vojnika, Ahmatova je opevala u pesmi Molitva), Valerija Brjusova, Majakovskog, do Rajner Marije Rilkea, Milutina Bojića, Gijoma Apolinera, Marine Cvetajeve, koja je 1916. napisala elegiju Jevrejima kao reakciju na pogrom Jevreja u Rusiji… (za razliku od Cvetajeve, pogrome je pozdravljao Aleksandar Blok, ne krijući svoj antisemitizam).
Prikazujući stavove pesnika prema Prvom svetskom ratu i poeziju koja je nastala iz njihovog ličnog iskustva, Gert Bulens se posebno bavi likom Gabrijela D’Anuncija koji je neprekidno pozivao na ratovanje, pa je čak 1917. izjavio i da će Italijan koji „danas najviše ubija“ biti, „po oružju, najvoljeniji sin Italije“. D’Anuncijeva će zapaljiva mešavina retorike, nacionalizma i nasilja, zaključuje Bulens, inspirisati i Musolinija 1922, za Marš na Rim. Veliki rat, iako formalno završen, i dalje će lebdeti nad Evropom u kojoj će se sada osluškivati neki novi pesnički glasovi čija će avangarda u sebi imati klicu bunta protiv evropske kulture koja je proizvela rat, i stvorila novi kontingent laži o oporavljanju i progresu. Oštro je o tome pisao Ljubomir Micić, osnivač zenitizma, srpskog avangardnog pokreta, a privid da svet ide prema boljitku možda je ovim rečima najbolje približio Ivo Andrić 1920: „Iz godine u godinu slušam urlik o pobjedi a sve je manje hljeba na svijetu i snage u ljudima.“
U period koji pokriva Bulensova knjiga spada i Oktobarska revolucija. Nadu u revolucionarni pokret vatreno su gajili i umetnici, a od pesnika se najviše isticao vodeći ruski futurista Vladimir Majakovski. Bilo je, s druge strane, pesnika koji su se gnušali onoga u šta se Revolucija pretvorila: Ana Ahmatova napisala je pesmu Petrograd, 1919, u kojoj sluti: Drugačije se vreme bliži / Vetar smrti već ledi srce… Nije dugo trebalo da i sama oseti kužni dah tog vetra: u avgustu 1921, njen bivši muž, pesnik Nikolaj Gumiljov je uhapšen i optužen bez dokaza za učešće u monarhističkoj zaveri. Bio je prvi slavni pisac koji je ubijen.
Knjiga Gerta Bulensa je jedinstveni primer naučne analize prožimanja realnosti i umetničkog odgovora na nju, i otvoreni simbolični poziv Evropi u ovom trenutku da se prizove pameti. Naime, u jednom intervjuu autor je, govoreći o separatističkim tendencijama u Evropskoj uniji, rekao da je delo pisao u času kad se činilo da će se Belgija zbog separatizma raspasti, što je inače direktan rezultat Prvog svetskog rata. „U tom smislu Veliki rat je u mojoj glavi bio uvek prisutan, i nije nimalo slučajno da je nacionalizam jedna od glavnih tema knjige.“
Otuda u Pogovoru Bulens i zaključuje: „Opaki šovinizam ranog 20. veka danas opstaje samo na fudbalskim stadionima, ali blaži oblici nacionalizma osvajaju teren u gotovo svakom delu Evrope, sasvim konačno uključujući i Istočnu Evropu i bivši Sovjetski savez, gde je većina današnjih zemalja stvorena tek nedavno. U takvoj atmosferi, neprekidno proučavanje i analiza naše zajedničke istorije nipošto nisu luksuz – ne zato to nam pružaju jedno melodramatično: Upozorenje: Opasnost vreba (istorija se nikad ne ponavlja tako površno), nego zato što izoštravaju našu osetljivost za retoriku koju narodi i etničke grupe upotrebljavaju da opišu, žigošu i izazivaju jedni druge. U tom pogledu, poezija Prvog svetskog rata i dalje je fascinantna.“ I treba je ponovo čitati, jer je lekovita.
NOVI MAGAZIN, 7. Februar, 2019, br. 406.
„Većina ratnih pesnika nikad nije nameravala da svojim stihovima ublažava neopisivo stradanje Evrope. Njihovo delo optužuje, analizira i opisuje, iako ponekad podbada ili prikriva. Najvažnije je da je posredi delo učesnika – pesnika koji stoje ne iznad događaja, ili sa strane, nego sred-srede akcije. Pesnici su od početka sukoba igrali glavnu ulogu u mobilisanju velikih grupa ljudi. Ratna kultura koja odlikuje Prvi svetski rat bila je, u velikoj meri, književna kultura, a specifičnije – pesnička.
Ako znamo da je tako, iznenađuje što su se književni istoričari veoma retko upuštali u komparativno proučavanje ovih tekstova. U minulom stoleću police su bile pune publikacija s poezijom Prvog svetskog rata ali, uz nekoliko retkih izuzetaka, te su se studije ograničavale na neki nacionalni model. Ovo izaziva još veće iznenađenje utoliko što je na intenzivno proučavanu avangardu onoga doba rat izvršio dubok uticaj, a neki njeni vodeći predstavnici borili su se u ratu ili pisali o njemu. Ova knjiga prvi je pokušaj da se ispriča njihova priča, kao i priča simbolista i tradicionalista koji su se borili i pisali uporedo s njima, u kontekstu nacionalizma – političkog pokreta koji je od početka bio prepleten s književnošću. U toj svetlosti, poezija nije ukras stvoren od esteta i za estete, nego izvor znanja o prošlosti i demonstracija kako su reči oblikovale prošlost.“
„Avetinjska vremena stižu. Pazi“, glasi prvi stih apokaliptične poeme „Jul 1914“ Ane Ahmatove, napisane uoči izbijanja Prvog svetskog rata. Mnogi pesnici, međutim, raduju se obistinjavanju ovakvih slutnji i pozdravljaju izbijanje rata, u kom vide priliku za obnovu, regeneraciju, novi početak, a među njima prednjače avangardni pokreti, poput futurizma u Italiji. Oružjem ili rečima, evropski pesnici su se aktivno borili u ratu, protiv rata ili za rat, i Gert Bulens u ovoj studiji, malom čudu komparativistike i erudicije, govori u kontekstu sukoba o ruskim simbolistima, nemačkim ekspresionistima, internacionalnim dadaistima, engleskim „war poets“, o srpskim, flamanskim, mađarskim itd. pesnicima koji su se našli u ropcu rata. Pesoa, D’Anuncio, Apoliner, Majakovski, Rilke, Trakl, Marineti, Crnjanski, Andrić i mnogi drugi, posredno i neposredno su učesnici Velikog rata, bez kog se ne može razumeti rađanje moderne lirike. „Evropski pesnici i Prvi svetski rat“, međutim, nije studija samo o pesnicima, niti to može biti – ona je važan prilog panevropskoj kulturnoj, mentalitetskoj, ratnoj i poličkoj istoriji, pisan temperamentnim stilom koji se, prema časopisu Spiegel der Letteren – „čita kao roman“.
Gert Bulens
Detaljni podaci o knjizi
Naslov: Evropski pesnici i Prvi svetski rat : poezija u Velikom ratu, revolucija i transformacija Evrope
Izdavač: Karpos
Strana: 380 (cb)
Povez: meki
Pismo: latinica
Format: 21 cm
Godina izdanja: 2018
ISBN: 978-86-6435-103-4
Budite prvi koji će svoje mišljenje podeliti sa drugima (