Роман о цару и плесу на путовању кроз сећaња. О једној породици која је изашла на позоришну сцену да би се гледаоци из таме сале сетили.
Требало ми је двадесет година да пређем историјско штиво и реконструишем причу о Цару који је убио оца да би наследио престо, и наредних шест да све напустим и развијем роман. Написао сам неколико романа у међувремену али тек након што сам га срео у музици могао сам озбиљно да почнем да пишем о њему. Нашао сам маче које је неко оставио на улици, није знало да једе, и врискало је сваки час када бих се удаљио, тако да сам почео да гледам видеа на интернету како хранити маче и, како су се слике мењале на екрану, приметио сам да су му се допадали звукови, тако да сам почео да му пуштам музику да би се смирило и да играм за њега. Гледало ме је, на почетку са неповерењем, и онда је и оно почело да трчи за мном по соби. Цар је знао да ћу написати роман о њему. Ја међутим никада нисам био уверен иако сам потрошио добар део свог живота проучавајући теорију реинкарнације. То је била следећа прекретница у нашем сусрету. За писца би било недопустиво да схвати да његов лик хоће да га води кроз странице романа. Музика ме је спасла. Ставио сам му до знања да није важна тема него стил који писац користи да би изградио причу. Тако је и он прихватио нову реалност да ја нисам слаб према њему и да без мене овaj роман не би никада могao да се деси. И онда је почела наша музика, и он је учио како да плеше у језику.
Аутор
„Срели су се једне ноћи у сали за плес. Управо је напустио царство иза прозора. Застао је да се препозна, он је Душан Немањић, и онда је музика почела.“