Аутор: Мара Шовљаков
Страна: 648
► Остали детаљи

Глад као социјална, психолошка и политичка појава, иако присутна у време Првог светског рата, није имала право место у историографским радовима. Започела је 1916. услед суше, недостатка радне снаге, екстензивне пољопривреде и реквизиције и захватила Далмацију, Истру, Босну и Херцеговину, Црну Гору и Србију. Упркос ратном стању и административним, политичким и верским поделама, дошло је до прегнућа Хрвата и Срба у Монархији. Организација хуманитарног рада допринела је изградњи две мреже повереника: једна је организовала прикупљање и слање деце из пасивних крајева, а друга њихово прихватање у житородним пределима. Покренута је акција широких размера – прво у Хрватској, за децу римокатоличке вероисповести, а затим Срби из Загреба покрећу спасавање српске деце у Босни и Херцеговини. Земаљска влада у Сарајеву допустила је да акција крене из Загреба, приватном иницијативом Одбора за смештање сиромашне деце. Документа указују на став и активности Земаљске владе, Великог управног савета у Сарајеву, као према хуманитарној акцији од изузетног значаја за опстанак српског народа. На челу организације налазио се митрополит Евгеније Летица. Акција је изведена захваљујући деловању појединаца попут Николе и Јелене Ћук, Васе Муачевића, Војислава Борића и Марка Богдана, митрополита, свештеника и учитеља и имала је за последицу повезивање и солидарност разбијеног српског народа. Захваљујући ангажовању Владимира Гаћиновића, Николе Стојановића и Пере Слијепчевића, новчаним прилозима у њу се укључила и српска емиграција из Америке.

Детаљи спасавања деце приказани су с више аспеката, из различитих извора, како би се осветлила ова деликатна тема којом је ауторка годинама окупирана и која задире у питање савести потомака. Активности емиграције у Америци нису повезиване са хуманитарном акцијом спроведеном у Првом светском рату. Прилику да сагледам драматично раздобље у Босни и Херцеговини добила сам захваљујући добробити господина Жарка Димића, који ми је указао на дотад некоришћени фонд у Архиву Српске академије наука и уметности у Сремским Карловцима, „Велики управни и просвјетни савет у Сарајеву“, на чему му посебно захваљујем. Периодика и остали штампани извори, иако оскудни, указују на то да је овај изузетни догађај, донекле маргинализован, нужно приказати објективно у свој величини, јер је од националног и општедруштвеног значаја. Иако нису заобилазили ову тему, писци српске историје појаву глади давали су углавном као историјску позадину других трагичних збивања. Аутор је настојао да истражено представи у аутентичном облику и о трагичним појавама посведочи документима. Уместо уопштених формулација, сусрешћемо се са персонализованим личностима, у конкретним ситуацијама, у настојању да се реафирмишу учесници заборављеног драматичног раздобља српске историје. – Предговор