Аутор: Уредник Бранимир Нешић
Страна: 146
► Остали детаљи

Друштвени апект хомосексуализма
Хомосексуална оријентација је комплексан феномен који је присутан вероватно колико и људска цивилизација. Тек у последњих 100 година овом биолошком, духовном и моралном феномену се приступа истраживачки, у покушајима да се објасни природа истополне сексуалне оријентације. Круном научног приступа овој проблематици сматра се одлука Удружења америчких психијатара који су 1973. хомосексуалност прогласили за варијетет људске природе, створивши научну основу за укидање закона о забрани хомосексуалног понашања и изједначавање ЛГБТ-особа са особама хетеросексуалне оријентације у правном и сваком другом смислу.

Данас се у нашем друштву јавља један нови покрет, покрет за права ЛГБТ-особа, као појава која завређује озбиљан одговор. Јавља се покрет који покушава да прошири корпус људских права, и то конкретно, мањинских права на ЛГБТ-особе, који предлаже културну револуцију и измену досадашњих хетеросексуалних норми брака, природне породице и друштвеног уређења утемељеног на хетеросексуалним принципима и религиозном наслеђу.

Већина нашег народа је била изненађена радикалним захтевима ЛГБТ-покрета у Србији, док је истовремено у медијима развијена пажљиво испланирана кампања за потребе ЛГБТ-особа, у којој бројне јавне личности дају подршку овом покрету, позивајући се на саосећање, социјалну правду и толеранцију.

Тоталитарна идеологија
Под појмом хомосексуалност означава се тип сексуалне оријентације према особама истог пола. Хомосексуализам представља идеологију, суштински тоталитарног карактера, представљену од стране како ЛГБТ-покрета, тако и од хетеросексуалних појединаца и група. Под ЛГБТ-покретом подразумевају се сви појединци и групе које се залажу за афирмацију хомосексуализма.

Зашто је хомосексуализам тоталитарна идеологија? Зато што целокупном друштву, свеобухватно, жели да наметне став да је хомосексуална склоност „природна“ и да је у питању „варијетет“ и да свако ко тако не мисли мора бити кажњен и медијски линчован. А управо је свеобухватност плана и надзора понашања популације једна од основних одлика сваког тоталитаризма. Алан Тод наводи да је једна од кључних одлика тоталитарних режима „циљно вођена цензура и пропагандна делатност зарад контроле свих културних аспеката и индоктринације маса, а посебно младих.“

ЛГБТ-покрети себе сматрају репрезентативним сматрајући или тврдећи да баш они представљају целокупну ЛГБТ-популацију, и тврде да су њихов глас и да су њихови захтеви захтеви свих ЛГБТ-особа. Треба напоменути да унутар популације ЛГБТ-особа постоје барем три групације. У прву групацију спадају оне ЛГБТ-особе које су се помириле са својом сексуалном оријентацијом, али је сматрају делом своје интиме, не размећу се истом и воде нормалне животе. У другу групацију спадају оне ЛГБТ-особе које своју сексуалну оријентацију сматрају проблемом и теретом, и које траже начине за излечење. У трећу групацију спадају агресивни хомосексуалци, који су крила ЛГБТ-покрета и носиоци тоталитарне идеологије хомосексуализма, који траже друштвену, моралну и културну револуцију.

Управо трећа група ЛГБТ-особа, или ЛГБТ покрет у ширем смислу, и идеологија коју пропагирају јесу предмет нашег интересовања.

Представљамо ову публикацију о социјалном аспекту хомосексуализма као одговор на агресивну кампању ЛГБТ-покрета. Наш став почива на подршци природној породици као истинској ћелији друштва, потреби за развијањем плодоносне, стваралачке демократије у Србији и праву породице да слободно испољава своја религиозна уверења, нарочито у домену васпитања. Сматрамо да се религиозни аргументи не могу искључивати из расправе у једном демократском друштву.

Од сексуалне револуције до ЛГБТ-покрета
Хомосексуални покрет је заиста нова појава, али је и логични продужетак некадашње сексуалне револуције. Некадашње разумевање брака и породице као нормативног понашања је у великој мери узурпирано у српском друштву.

Сексуална револуција почива на темељима који се временом морају мењати. Можда најважнији моменат ове револуције представља мишљење да је за здрав и успешан живот неопходно разумети сопствену сексуалност, не борити се против ње, већ јој дозвољавати да процвета без икаквих ограничавања. Овакав став је пре свега последица експанзије тзв. хуманистичке психологије. Сексуалност се, тако, сматра потребом која се мора задовољити, слично глади или жеђи, а свако уздржавање од испуњавање те потребе се описује као нехумано и нездраво. Став Двери је да морамо инсистирати на чињеници да се нечија личност не може просто дефинисати само на основу његових/њених потреба или жеља, нити смемо да прихватимо концепт који тврди да је самодисциплина – саморепресија.

Важно је приметити неоспорну повезаност између елемената сексуалне револуције, сексуалних слобода и дискутабилног корпуса људских права: масовни вештачки прекиди трудноће, широко распрострањена прељуба, многобројни разводи бракова, радикални феминизам, индивидуализам и, на крају, захтеви ЛГБТ-покрета. Ове појаве се нису случајно синхроно огласиле, у истом историјском тренутку. Свима им је заједничка тежња за ослобађањем од наводних репресивних традиционалних хришћанских и осталих религиозних моралних и културних образаца. Такође им је заједничка одлика и срозавање личности човека на материјалистички ниво бездушног тела, које има само један циљ, а то је задовољење сопствених потреба, без обазирања на потребе ближњих, а у духу погрешног приступа „хуманистичке психологије“ човеку као личности. Као организација која окупља људе којима је духовна и религиозна компонента веома битна, ми не можемо прихватити ову деградацију људског бића, као ни растакање душе од тела, јер то значи растакање личности човека.

Можда најважнији темељ сексуалне револуције чини антрополошко-филозофска теза о аутономности себе, што не би било погрешно да су у питању слободна и према другима и са другима равноправна људска личност. Постреволуционарна сексуална аутономија личности се, међутим, свела на уздизање једног човека изнад другог, тачније на принцип задовољења сопствених жеља и потреба, и то по сваку цену. Ово стварање „човекобога“ је основни разлог прогресивне експанзије антипородичних, нехуманих и, на крају, антицивилизацијских идеја у модерном свету. Стога не чуди што ЛГБТ покрет сматра да има пуно право на испуњавање сопствених жеља.

Треба обратити пажњу на неке од тврдњи ЛГБТ-покрета. Као што је раније речено, треба правити разлику унутар популације хомосексуалаца. Са друштвеног аспекта, постоји изузетно важна разлика између оних хомосексуалаца који доживљавају своју оријентацију као болест, оних који јавно не испољавају своју истополну сексуалну склоност и оних који захтевају афирмацију. Другим речима, оних који теже интеграцији и оних који траже културну, моралну и (анти)цивилизацијску револуцију. Имајући ово стално на уму, покушајмо да укажемо на неке њихове позиције.

Многе ЛГБТ-особе сматрају да, једноставно, немају избора – да не могу бити другачије него што јесу. Оне тврде да је за њих нормално што су такве, па чак и да их је такве Бог створио. Ако на тренутак занемаримо научне чињенице које не говоре у прилог постојању фамозног геј-гена, односно ако се овом приликом не будемо бавили питањем да ли је хомосексуалност варијетет људске природе или не, ако проблему приступимо са чисто социјалне позиције, морамо доћи до неких логичних закључака. Чак и ако се хомосексуалци рађају са одређеном предиспозицијом за развој погрешне сексуалне оријентације, онда се механизми наслеђивања те предиспозиције не би смели разликовати од, на пример, наслеђивања предиспозиције за појаву склоности ка насиљу или алкохолизму. Морамо се, даље, запитати да ли се таквој предиспозицији морамо повиновати или јој се морамо супротставити. Без обзира на то да ли се хомосексуалност може или не може лечити (мада постоје ваљани докази да може), морамо да – зарад друштвеног напретка – стално и изнова афирмишемо хетеросексуалну норму брака и породице.

Кинсијево истраживање, чији закључци тврде да су око 10% мушкараца хомосексуалци, у великој мери је дискредитовано. Новија истраживања показују да у развијеним друштвима овај број не прелази више од 1 до 2%. Но, статистичка учесталост неке појаве не може одређивати и њену моралност. Злостављања деце и насиље у породици постају све учесталији, па ипак не можемо рећи да је ово нормално, природно и прихватљиво понашање.

Морамо да приметимо и једну парадоксалну ситуацију. Док са једне стране имамо захтеве да се питање нечије сексуалности посматра у оквирима права на приватност, дотле се истом том сексуалношћу веома снажно маше у јавности. Морамо признати да је право на приватност једно од фундаменталних права модерног друштва и да је оно данас, у ери Великог брата, веома угрожено. Ипак, имајући у виду штетности по личност и друштво коју носе тоталитарни захтеви ЛГБТ-покрета, немамо избора него да и ми јавно сведочимо да оваква сексуалност доноси већу учесталост сексуалног промискуитета, депресије и самоубистава, да и не помињемо ХИВ/СИДУ и остале полно преносиве болести. Разлика између Великог брата, као задирања у приватност модерног доба, и хришћанског „нарушавања“ истог права је, међутим, веома јасна. У првом случају постоји тежња за потпуном контролом сваког аспекта живота сваког појединца; у другом случају у ово право се задире искључиво ради добра личности и друштва у целини.

Ако је сексуална оријентација у домену права на приватност, онда она мора остати ван очију јавности. Право на приватност је заиста једно од основних потреба личности и породице, и управо је то разлог из ког не смемо дозволити његово изопачење и злоупотребу. Имајући у виду важност поштовања хетеросексуалне норме, чињеницу да је она успостављена са много труда и муке, као и да не може бити одржана ако о њој не будемо бринули, не можемо бити индиферентни када је она нападана. Социјалне норме које регулишу сексуално понашање су исувише важне за опстанак породице и друштва у целини.