Autor: Dobrila Bratić
Strana: 258
► Ostali detalji

Dr Dobrila Bratić (1953-2009) bila je naučni saradnik Etnografskog instituta SANU u Beogradu. Osnovna oblast njenog naučnog interesovanja bila je srpska i južnoslovenska mitologija. Objavila je niz članaka i rasprava o mitskim bićima i drugim srodnim temama. Njena knjiga Gluvo doba. Predstave o noći u narodnoj religiji Srba (prvo izdanje: Bilioteka XX vek, 1993) svojevrstan je uvod u ispitivanje mitotvorne misli, koju autorka posmatra oslanjajući se na najvažnije autore koji su pisali o ovoj temi, ali i iz ugla sopstvenih teorijskih postavki. Ovim, drugim izdanjem Gluvog doba Biblioteka XX vek i kolege i prijatelji Dobrile Bratić obeležavaju šezdeset godina od njenog rođenja i dvadest godina od izlaska prvog izdanja ove knjige. Novo izdanje sadrži dodatak sa sećanjima na Dobrilu Bratić njenih koleginica Miroslave Malešević i Ljiljane Gavrilović i bibliografiju njenih radova, koju je pripremila Biljana Milenković-Vuković.

U Uvodu („Ko su noćnice i gde mogu predaniti“) i šest poglavlja („Vreme i nevreme“, „Tišina i tama kao osnovna svojstva noći“, „Prostor u zagađenom vremenu“, „Mesec i zvezde – edostižne svetlosti noći“, „Dan i noć ljudskog života“ i „Susreti u zlo doba i na strašnom mestu“) Dobrila Bratić, znalački i uz pomoć nesumnjivog književnog dara, dočarava, razlaže i tumači predstave o noći u narodnoj religiji Srba. Knjiga se završava ovim autorkinim rečima: „Čini se da bi se savremeni transformacijski procesi tradicionalnih verovanja o strahotama noći mogli posmatrati u okvirima koje određuju novostvoreni, civilizacijski načini poništavanja socijalne praznine gluvog doba. Jer, u osnovi novih načina borbe leže stare potrebe proistekle iz straha od ‘praznog vremena’. Uostalom, svako vreme mora da se bori sa prazninom koja nastoji da ga poništi, pa istraživanja predstava o noći i u savremenim uslovima ostaju pouzdan pokazatelj socijalno stvorene slike sveta koju društvo svojim delovanjem ‘otiskuje’ na tamnoj pozadini noćnog neba”.

DVA SEĆANJA NA DOBRILU BRATIĆ

Miroslava Malešević: DOBRILČINA

Za prijatelje i kolege Dobrila Bratić je jednostavno bila – Dobrilčina. Svi koji je pamte, koji su pratili njen naučni razvoj, oni s kojima se družila i s kojima je sarađivala, složiće se, sigurna sam, da joj je to “uvećano” ime – i kao čoveku i kao naučnici – potpuno pristajalo. Uz njen ogromni talenat i znanje, znatiželju, inventivnost i duhovitost, polet s kojim je živela i pisala išao je, bez ikakvog preterivanja, samo – augmentativ. Dobrilčina – naše ime iz divljenja i u počast toj raskoši.

Imala sam sreću što sam dobar deo mladosti, duže od decenije, provela kao njena koleginica na poslu i bliska prijateljica u životu. Prvi put smo se srele u (od tada) našoj zajedničkoj sobi u Institutu, u koji smo i primljene istog dana, maja 1979. godine. Uobičajenu pripravničku konfuziju – prvo radno mesto, nova situacija, nepoznata uloga, nepoznato okruženje (uz beskrajno nezanimljive naslove publikacija koje smo dobile da prelistavamo, da se “bolje upoznamo” sa budućim zadacima) savladale smo – smehom. Izrekla sam naglas “Mili bože kud sam zaš’o” da stihom lakše opišem sopstveno nesnalaženje i zbrku u glavi, i dočekao me veseli kikot istomišljenice. Smeh koji je razumeo, koji razgaljuje i ohrabruje. Toliko je bilo dovoljno za “početak jednog divnog prijateljstva”.

Te rane osamdesete su za domaću etnologiju (mislim prvenstveno na Srbiju i Beograd) bile izuzetno zanimljivo i značajno razdoblje. Za relativno kratko vreme, zahvaljujući pre svega velikom zalaganju nekolicine nastavnika/asistenata sa katedre (Dušan Bandić, Mirjana Prošić, Ivan Kovačević), naša nauka je počela da se modernizuje, da se postavlja na nove osnove i dobija novo usmerenje u skladu sa najvažnijim pravcima savremene antropologije u svetu. Nepovratno se tih godina menjalo poimanje karaktera same discipline: iz deskriptivne (stalno i sistematsko prikupljanje građe o “narodnoj kulturi”), ona je postepeno prerastala u modernu antropološku nauku kojoj je zadatak da objasni, interpretira, analitičkim postupkom otkrije dublji, stvarni smisao i značenje pojava koje proučava. Postojeći raskorak sa dometima svetske nauke polako se ali vidljivo smanjivao. Sledstveno promeni kursa, menjao se i predmet istraživanja, otvarale su se nove teme kakve do tada nisu bile u fokusu interesovanja etnologa, počinju da se objavljuju radovi koji se bave savremenim životom i fenomenima iz kulture grada. U malobrojnoj grupi, pretežno istraživača mlađe generacije, koja je od početka ozbiljno podržavala ovakvu orijentaciju, i koja je s entuzijazmom zakoračila na potpuno novi teren, bile smo i nas dve. Neopisivo uzbudljivo, ali i teško početničko iskustvo. Sticanje znanja i ovladavanje metodološkim osnovama potrebnim etnologiji “u novom ključu” odvijalo se uglavnom samostalno, “na svoju ruku”, mimo institucija, odnosno akademskog i naučnog programa naše tada još uvek tradicionalno usmerene discipline. Savladavanju poteškoća – od praznina u obrazovanju, te snažnog otpora vladajuće “stare škole” prema ovim inovacijama, do pristupa informacijama, novim knjigama i vodećim antropološkim časopisima koji je u tim okolnostima – u vreme bez Interneta pritom – bio prilično otežan, mnogo su doprineli izuzetno dobri kolegijalni odnosi unutar tog kruga i iskrena prijateljstva i van posla, međusobna privrženost i stalno, i stručno i ljudsko, podsticanje i podrška. Sazrevali smo zajedno, učili jedni od drugih i od najboljih među nama, dajući sve od sebe da za njima ne zaostajemo.

Iz Dobrilinog i mog intenzivnog druženja i najbliže upućenosti jedne na drugu u prvim koracima u struci proistekla je, sasvim prirodno, obostrana želja da o nekim temama za koje smo se podjednako zanimale zajedno i pišemo. Nikada mi kasnije rad na nekom tekstu nije doneo toliko zadovoljstva kao tih nekoliko naših početničkih “dueta”. Sve smo izvele “u četiri ruke”, doslovno od prve ideje do tačke na kraju: sakupljale građu, pažljivo iščitavale literaturu, mučile se da rastumačimo Mertona i valjano primenimo funkcionalnu analizu, zajedno sricale svaku rečenicu, odmeravale i nemilosrdno precrtavale, sporile se, zanete razgovorom ponekad i zaboravljale zašto smo uopšte “zašiljile olovke” – i odlično se provodile. Dolazila je s mnoštvom novih zamisli, uvek s nekim maštovitim predlogom kako da stvari postavimo na drugačiji način, podstrekivala na razmišljanje, uspevajući tako i da iz mene izvuče ono najbolje. Rezultat te naše profesionalne i prijateljske saradnje su dva objavljena rada[1] (usput rečeno, a poslužiću se Dobrilinim izrazima, oni “uopće nisu bili hrđavi”); treći[2] je ostao u rukopisu koji nikad nismo stigle da do kraja “ispeglamo” za publikovanje, jer su nas interesovanja kasnije vodila u različitim pravcima. U svakom slučaju, imala sam privilegiju da učim sa Dobrilom i da mnogo naučim od nje. Iznad svega to da pisanje naučnog rada ume da bude i beskrajno zabavna i uzbudljiva avantura, a ne nužno i samo “hod po mukama”. Pokazaće se veoma brzo da je upravo tu vrstu avanture, tu vrstu potpune, strastvene predanosti radu kao uživanju, uživanju u radu, Dobrila izabrala kao smisao i način svog života.

Zanimale su je brojne teme, a podjednako suvereno se kretala u području tradicijske seoske kulture, narodne religije i mitologije, kao i u području kulturnih pojava, običaja i rituala iz savremenog života. Izuzetno velikog obrazovanja i poznavanja naučne literature mogla je s lakoćom da piše praktično o svemu. Ali vagala je pažljivo, držeći se visokih standarda koje je sebi (a i drugima) postavljala o tome šta je vredno ponuditi naučnoj javnosti. Pisala je onda kad je bila sigurna da će dati nešto novo, da je tema koju je “napipala” neodoljivo izazovna i da će je “poneti”. Ipak, impresivna bibliografija, uprkos preranom izlasku iz profesije, svedoči da joj nadahnuća nije nedostajalo. A sve što je napisala, vođena takvim motivima, bilo je naprosto odlično: precizno metodološki definisano, uvek sveže ideje, izuzetne opservacije, uvek sasvim nov pristup, originalno tumačenje fenomena kojima se bavila, njihovih značenja i njihovih funkcija, a povrh svega izuzetan spisateljski stil, sjajno umeće s rečima kojim je uspevala da strogu naučnu analizu izloži kao najlepše književno štivo. Iz svakog novog rada koji je proizvela moglo se jasno videti da Dobrila ubrzano izrasta u naučnicu zaista nesvakidašnjeg formata.

Svakako najznačajniji rad Dobrile Bratić u kojem će se njen blistavi talenat ispoljiti do kraja, predstavlja knjiga Gluvo doba, koju je 1993. godine Ivan Čolović uvrstio u Biblioteku XX vek. U najkraćem, studija je posvećena ispitivanju tradicionalnih predstava o noći u srpskoj kulturi – u etnološkim istraživanjima do tada tek uzgred i fragmentarno pominjanoj oblasti narodne religije. Reč je o sagledavanju brojnih simboličkih formi vezanih za noć (predanja, verovanja, rituali) prvenstveno s obzirom na mesto koje zauzimaju u složenom sistemu socijalnog strukturisanja vremena. Skup raznovrsnih verovanja i simboličkih aktivnosti inspirisanih svakodnevnom smenom svetlosti i tame, Dobrila Bratić je posmatrala kao jedinstvenu značenjsku celinu koja je postavljena na nekoliko osnovnih religijskih ideja. U otkrivanju tih ideja, tačnije u otkrivanju njima osmišljenog “celokupnog, društveno ponuđenog pogleda na svet”, tražila je ključ za razumevanje simbolike “gluvog doba” u srpskoj narodnoj tradiciji, najrazličitijih verovanja u mitska bića, kojima je kolektivna mašta ispunila “tamnu stranu” dana.

Dramatičnu borbu koja se, u tradicionalno zamišljenoj slici ljudske svakodnevice, neprestano vodi između sila svetla i sila mraka, “ovog” i “onog” sveta, dana i noći, Dobrila tu posmatra i kao izraz međusobno isključivih težnji u samom čoveku: njegove “očigledne upućenosti na socijalno okruženje” i želje da iz njega izađe, da ga nadraste, da ostvari individualne mogućnosti, načini sopstveni, samostalni “iskorak u noć”. Dan je pritom, piše ona, “oličenje svetle, socijalne strane ljudskog bića, a noć one tamne, nevidljive i duboko lične dimenzije svakog čoveka” (s. 190)

Svaki put kada ponovo čitam Gluvo doba (a otkako Dobrile nema knjigu prelistavam sve češće) izgleda mi jasno da je to, osim sjajnog antropološkog teksta, i nešto mnogo više. To je i opis ličnog putovanja Dobrile Bratić u potrazi za sopstvenim odgovorom na zahtev koji je sama definisala rekavši da se “bezlične sile ‘ovog’ i ‘onog’ sveta mogu (…) uskladiti u kreativnom naporu pojedinca koji je dovoljno snažan da istraje na iznalaženju ličnog puta”.

Dobrilčina je svoj put pronašla.

Ljiljana Gavrilović: NA TAMNOJ POZADINI NOĆNOG NEBA

Pisati o onima koji više nisu tu ozbiljno je težak zadatak, u kome vrebaju bar dve velike opasnosti, uzajamno tesno povezane. Prva je ritualno hvaljenje (“o mrtvima sve najbolje”, koje je opstalo do sada, iako više nema – bar ne svesnog – verovanja da će se oni vratiti i osvetiti nam se ako ih ne pominjemo u idealizovanoj svetlosti), dok je druga patetična priča o izgubljenim/neostvarenim mogućnostima ili savršenim dometima za koje smo svi mi, koji smo i dalje tu, ostali prikraćeni. Postoji, naravno, i mogućnost pisanja onih užasnih, birokratizovanih i dehumanizovanih “objektivnih” prikaza njihovih života, u kojima od stvarnih ljudi koje smo poznavali i/ili voleli (ili možda baš i nismo) nije ostalo ništa osim šturog spiska objavljenih tekstova, iz kojih su osobe o kojima se govori u potpunosti odstranjene.

Pored toga, priče o njima su uvek priče iz naših sećanja, ne samo na njih, nego i na nas same u nekim prošlim vremenima u kojima smo svi (pretpostavljeno) bili mlađi, lepši i srećniji – priče proizašle iz nostalgije. Moja sećanja na Dobrilu Bratić svakako jesu obojena nostalgijom, ali bez obuzira na to mislim da, iza svega, i dalje mogu da vidim njeno nasmejano, istinsko lice. Ili bar mogu da pokušam.

Prve, teturave i zbunjene korake antropologa na terenu napravila sam uz pomoć Dobrile, koja je tih, ranih osamdesetih godina prošlog veka, imala tek nešto više iskustva od mene, ali je bez obzira na to bila terenski istraživač kakav ja nikada nisam postala, niti ću ikada biti. Dobrila je imala vrlinu koja mi je tek mnogo kasnije postala jasna (i koju ja definitivno nemam): ona je volela svoje ispitanike. Lakoća sa kojom je uspostavljala kontakte sa ljudima koje nikada ranije nije videla je meni, napola autističnoj, uvek izgledala kao čudo. Kao i empatija kojom je ona ne samo razumevala, nego i (sa)osećala sa svojim ispitanicima i koja je omogućavala da rezultati njenog terenskog rada budu mnogo više od suvoparnih analiza.

Tu njenu retku vrlinu pamtim i po pričama o terenskim istraživanjima, onim koje nikada nisu postale uobličene u formalne etnografije. Jedna od njih je Dobrilina interpretacija iskustva muslimanske devojčice, koja je u školi učila da su partizani bili heroji i da su bili apsolutno dobri i bila užasno unesrećena kada joj je neko rekao da su partizani jeli svinjetinu. To partizansko jedenje svinjetine se, naravno, sukobljavalo sa čitavim ostalim korpusom njene socijalizacije, koji joj je govorio da svinjetinu jedu samo nevernici, dakle loši ljudi. Emocije koje teku kroz ovu priču sećam se i posle više od četvrt veka, upravo zbog načina na koji ju je Dobrila pričala: sa dubokim saosećanjem sa decom koja moraju da se bore sa teškim unutrašnjim konfliktima zbog suprotstavljenih porodičnih/lokalnih i javnih/globalnih vrednosti, koje će ih kasnije pratiti tokom čitavog života.

Ili: priča kojom se Dobrila, tokom čitavog vremena koje smo zajedno provodile u Novom Pazaru, bavila uz osnovnu temu svog istraživanja, a koja je ostala nenapisana: praktično nepostojeće međunacionalne kafanske tuče. Na tako sitnom, svakodnevnom segmentu ponašanja ona je videla suštinski problem tadašnje novopazarske zajednice: između mladih muškaraca dve nacionalnosti nije postojala nikakva mogućnost sukoba, jer nisu postojali nikakvi zajednički interesi – zajednice su vodile odvojene, paralelne živote. Naravno, obe ove priče, čak i da su bile istražene do kraja (po Dobrilinom sudu – po mom je tu bilo sve jasno i nije bilo potrebe za daljim ispitivanjima, ali ona je izvesno bila znatno temeljnije od mene) u to vreme nije bilo moguće objaviti, jer bilo politički nepodobno (savremenim rečnikom rečeno: politički nekorektno, što je samo dokaz da se u odnosu politike prema javnoj reči malo toga promenilo, iako su stege političke korektnosti danas ipak znatno blaže).

I neka sasvim drugačija sećanja, više vezana za terensko ponašanje nego za rezultate istraživanja, iako je to neraskidivo povezano: ulazak u kafečajnicu u staroj novopazarskoj čaršiji (u kojima, čak i danas, sede samo i isključivo muškarci) i – uprkos početnoj zgranutoj neverici više nego sredovečne publike činjenicom da su dve mlade žene ušle u definisano muški prostor i da se tu, očigledno, osećaju savršeno dobro – uspostavljanje kontakta koji se pretvorio u nekoliko sati razgovora i, samim tim, vrlo efektno terensko istraživanje. Ili, vožnja na relaciji Novi Pazar – Tutin lokalnim autobusom, u kome su nedostajali samo pilići i koze na krovu da bi potpuno odgovarao slikama autobuskog saobraćaja iz filmova o nekim azijskim zabitima, dok napolju lije neočekivana kiša, a autobuska publika veselo čavrlja među sobom, ali i sa nama o svemu i svačemu, uključujući o onome što nas zanima.

Empatija i fino razumevanje ljudi o kojima govori je (bar se meni čini) najveća vrednost i onoga što je Dobrila pisala. Čitajući sada ponovo, posle dve decenije, njeno Gluvo doba, knjigu koja tokom vremena nije izgubila ništa od svoje aktuelnosti, rekla bih da su joj u otkrivanju strašnih tajni noći vodiči bili upravo njeni ispitanici koji su, iako davno već izašli iz okvira tradicionalnog društva, i dalje znali za noćne strahove “koji su samo prigušeni električnim osvetljenjem i ohrabrujućim zvucima civilizacijske buke”. Pratila je ne samo njihova razmišljanja, nego pre svega osećanja, u oblikovanju sveta koji ih okružuje, sveta koji je istovremeno fantastičan, nespoznatljiv i očaravajući, sveta sa kojim se – uprkos svemu – može (ne uvek i ne baš sasvim bezbedno) komunicirati i iz koga se može saznavati i ono što je nemoguće videti na svetlosti dana i upravo tim saznanjima prevazići “svekolike nemogućnosti društva”. Njeno razumevanje išlo je i korak dalje – ka nesrećnim, skrajnutim natprirodnim noćnim bićima koja su svoje “poslednje utočište našla u sećanjima ljudi, gde i dalje žive nekim skučenim i uveliko osiromašenim životom”.

“Uostalom, svako vreme mora da se bori sa prazninom koja nastoji da ga poništi”, kaže Dobrila na kraju svoje knjige o prazninama noći, govoreći time o prošlim, tadašnjim i budućim vremenima i društvu koje svoje socijalno konstruisane slike sveta “otiskuje na tamnoj pozadini noćnog neba”, čak i kada se te slike tiču naizgled jasne dnevne stvarnosti (kao što svi znamo, projekcija na svetlo dnevno nebo bila bi nevidljiva, za nju je neophodna tama).

Druga strana istraživačke medalje bio je Dobrilin odnos prema sakupljenom materijalu: beskrajno sistematičan, sa pedantno popunjenom svakom, i najmanjom mogućom, prazninom. To nikako nije bilo pitanje nesigurnosti – to je bila posledica uverenja da se prema živim ljudima (sa kojima svi mi radimo) mora odnositi sa poštovanjem, te da polovične informacije nikako nisu dovoljne za sagledavanje stvarne slike društva u kojoj su odraženi neki vrlo realni životi, makar oni bili smešteni u vrlo različita vremena. Njeno istraživanje je, poput naseljavanja noći čudesnim bićima, bilo borba za poništavanje praznine.

Dobrilino sadašnje mesto je, kao i njenim dragim noćnim bićima, samo u sećanjima ljudi. Ipak, i danas, sva ta manje ili više nostalgična sećanja na nju, ostaju kao putokaz svima koji se upuštaju u nesigurnu avanturu antropoloških ispitivanja: ona su valjana ne ako samo pokušavate da razumete ljude, nego ako ih iskreno i bezrezervno volite. I ako se prema njihovom znanju i osećanjima odnosite sa najdubljim mogućim poštovanjem.

Oktobar, 2013

[1] Kuća kao statusni simbol, Etnološke sveske IV, Etnološko društvo Srbije, Beograd 1982. i O proslavljanju rođendana u Srbiji, Glasnik Etnografskog instituta SANU XXXII, Beograd 1983.

[2] U njemu smo se bavile analizom rubrike ličnih oglasa u zagrebačkom magazinu “Start” (1982-83).