Голи оток, књига 4
И у овој, четвртој књизи, главно тежиште је на аутентичним и потресним исповестима голооточких заточеника (Федор Миша Пифат и Алфред Пал) које се читају као изванредна документарна проза.. У другом делу (Прилози) Михаиловић нам документује своју борбу да се истина о Голом отоку и његовим жртвама рехабилитује.
Читаву седму деценију XX века провео сам у тешком размишљању шта да радим са, јавности недовољно познатом, појавом званом Голи оток. Страшно ме је узнемиравало што се о Голом отоку пише – нећу да кажем неодговорно, него понекад и с искреним уверењем – да је такав трагичан догађај био потребан, јер је Тито њиме нешто у тадашњој Југославији, као, спасао. Ја, међутим, такво писање никад нисам друкчије оцењивао него као удбашко. У моме размишљању, које није било за јавност, помагали су ми и неки пријатељи, какав је, рецимо, био Борислав Михајловић Михиз. Али и они су умели да греше.
И тако сам почео да водим припремне разговоре с појединим људима, који су се састојали у томе да треба да разговарамо о Голом отоку, и то за јавност и потпуно отворено. Наилазим притом на велика одбијања, мотивисана углавном страхом. Али неколико мојих добрих пријатеља је најзад пристало. И под сам крај 1978. почињем да радим.
У том тренутку ја, наравно, не могу да знам да ће октобра 1979. Удба донети одлуку којом ме ставља на листу за некакву операцију „Муња“, коју ћу, кад јoj јуна 2001. у свом полицијском досјеу нађем решење, протумачити као припрему за ликвидацију. Наравно да нитковска организација то затим неће волети да призна.
Детаљни подаци о књизиНаслов: Голи оток, књига 4
Издавач: Službeni glasnik
Страна: 456 (cb)
Страна у боји: 456
Povez: тврди
Писмо: ћирилица
Формат: 13,5 x 20 cm
Година издања: 2018
ИСБН: 978-86-519-0873-9