Autori: Darvin Pastorin, prevod sa italijanskog Igor Radojčić
Strana: 78
► Ostali detalji

Predgovor srpskom izdanju

BEZ STRAHA OD PENALA

Jedan od najuzbudljivijih naslova iz mog detinjstva bio je taj čuveni Handkeov: „Golmanov strah od penala“. Jedva sam čekao da pročitam tu crvenu knjižicu iz biblioteke Reč i misao, nadajući se da ću tamo pronaći neke odgovore na svoje svakodnevne muke – da li da na parkingu iza zgrade, onda kada pikamo na maliće, ostanem pozadi i, zapravo, čuvam gol ili da idem napred onako nedovoljno tehnički potkovan kakav sam bio. Na velikom školskom terenu moje su akcije rasle: biti golman ili biti libero, ponekad se umešati u njihov kazneni prostor kad je korner.

A procvetao sam služeći vojsku. Na pravom, velikom terenu, između stativa udaljenih 7. 32, ja sam bio gospodar. Da se razumemo, nisam bio dobar golman. Ali sam bio svoj gazda u svom petercu. I tada sam definitivno shvatio da ne postoji golmanov strah od penala, i da Handke ništa nije razumeo. Jedini strah od penala oseća onaj koji ga šutira. Kao golman, ti si unapred iskupljen. I to je jedino pravo: ako si već sam kao Pele, tamo, među stativama, nije pravedno da ti bude natovareno i breme straha. I zato je biti golman pri penalu pozicija neuporedive moći. Odbraniš li, heroj si. Ne pogodiš li stranu, nisi kriv. A nada uvek postoji.

O ovome i drugim stvarima, razmišljao sam čitajući knjigu Darvina Pastorina. Odličnu knjigu, odmah ću reći. Jer, u njoj se razmatra jedna od najčudnijih profesija na svetu. Tačnije bi bilo reći, kao što to kaže i Điđi Bufon – poziv. Golmanom se najčešće postaje slučajno. Ponekad se na to spada. Ali, u trenucima veličanstvenih odbrana, hrabrost, požrtvovanje, umeće i volja postaju toliko dominantni da biti golmanom predstavlja vrhunsko zadovoljstvo. I, zbilja, kad čovek gleda Bufona, Kasiljesa, Van Der Sara, on govori o istinskim fudbalskim veličinama.

Prokletstvo, pak, bivanja vratarom počiva u činjenici da su greške tog Poslednjeg čoveka apsolutno fatalne, neispravive, katastrofalne. Baš kao što je prokletstvo, a ujedno i najveća sreća, to što je najbolji golman onaj koji nema posla na utakmici. Uvek i pukovnik i pokojnik, uvek u rascepu između želje da odbrani nemoguće i nadanja da tu priliku neće imati, uvek uz svoj tim i stalno izvan njega, sam kao duh, izložen pogledima i vređanjima onih koji mu gledaju u leđa, golman je najparadoksalnja osoba na svetu: čovek koji sme da koristi ruke u igri koja se igra nogama.

Ova knjiga precizno i nadahnuto hvata taj paradoks, tumači ga bez celomudrene esejističnosti, opričava ga bez površne anegdotalnosti, razlaže ga na sastavne delove na onaj jedini način na koji o fudbalu vredi pisati – na lični način. Jer, fudbal je takva igra. Ona provocira čoveka na strasno opredeljivanje, njena jednostavnost i, u isti mah, njena slojevitost, čoveka tera na razmišljanje u uživanju i na uživanje u razmišljanju. Knjiga koja uspe da o fudbalu i peva i misli, koja otvori mogućnost da se čovek raduje prvoj sledećoj utakmici koju će gledati, pa makar ga i ne zanimali ni timovi, ni rezultat, jeste knjiga odbrane fudbalske lepote. A to je ova knjiga.

Gorčin Stojanović