Аутор: група аутора
Страна: 408
► Остали детаљи

Ако је Црква, по учењу Отаца, болница, онда је исповедаоница хируршка сала, где се обављају најсложеније операције на души. А шта је душа? Душа је оно што боли кад је цело тело здраво. Ова је књига ту да вам помогне, да вам покаже путеве покајања и исповести, да га научи да нема греха који Бог неће опростити осим оног за који од Бога у Цркви Његовој нисмо тражили опроштај. Највећи савремени духовници о Светој Тајни Покајања.


Садржај

Уместо увода
Архимандрит Рафаил (Карелин)
ГРЕХ НАС ОДВАЈА ОД БОГА
МИСТИЧНА СУШТИНА ГРЕХА, 5
ШТА НАС ВУЧЕ КА ГРЕХУ?, 7
ДЕМОНИЗАМ ГРЕХА – ТАЈНА ВЕЧНИХ МУКА, 9

Архимандрит Лазар Абашидзе
ПОКАЈАЊЕ – УСКИ ПУТ КОЈИ ВОДИ У ЖИВОТ ВЕЧНИ
ПОЗИВ НА ПОКАЈАЊЕ, 12
СВЕТА ТАЈНА ПОКАЈАЊА И ИСПОВЕСТИ, 15
О ПОКАЈНОМ ИСПРАВЉАЊУ СРЦА, 21
ШТА ЈЕ ТО ИСТИНСКО ПОКАЈАЊЕ?, 27
ДА БИСМО СЕ ПОКАЈАЛИ МОРАМО ЗНАТИ
ЗА ШТА ТРЕБА ДА СЕ КАЈЕМО (Шта је то грех?), 31
Маловерје, 31
Сујеверје, 32
Богохулништво и заклињање Богом, 33
Занемаривање црквених богослужења, 33
Занемаривање молитве, 34
Духовна прелест (обмана), 35
Гордост и сујета, 35
Човекоугађање, 37
Напраситост и раздражљивост, 38
Осуђивање, 39
Чамотиња (униније), 41
Празнословље, 41
Лаж и лагање, 42
Крађа и пљачка, 42
Среброљубље, 43
Стомакоугађање, 44
Пијанство, 45
Убиство, самоубиство, абортус, 46
Блуд и прељуба, 49
ГДЕ И КАКО СЕ НАУЧИТИ СВЕТОМ ПОКАЈАЊУ?, 51

ПОКАЈАЊЕ И ИСПОВЕСТ ЈЕДИНИ СУ ПУТ КА СПАСЕЊУ
Схиигуман Сава Псковско-Печерски
ИСПОВЕСТ – ДВЕРИ ЗА НАШ ПОВРАТАК ЦРКВИ
Припрема за исповест, 66
Основни и другостепени греси, 66
Скрушеност срца, 67
Исповест, 68
Причешћивање Светим Тајнама, 72
Плодови покајања, 73

Архимандрит Лазар Абашидзе
САВЕТИ ОНОМЕ КО СЕ ПРИПРЕМА ЗА ИСПОВЕСТ, 75
КАКО ТРЕБА ПРИСТУПИТИ ИСПОВЕСТИ?, 80
Исповест треба да буде искрена и отворена, 81
Какве помисли треба исповедати и за које није потребна неодложна исповест?, 81
Сећање на раније телесне грехе је штетно, 83
Крајње је опасно остављати за касније исповест својих греха и одлагати своје исправљање, 84
Онај ко је згрешио не сме да се узнемирава ако духовник строгим речима буде видао његове ране, 84
О епитимији, 85
ИСПОВЕСТ ХРИШЋАНИНОВА, 87
КАКО СЕ ТРЕБА ИСПОВЕДАТИ?, 92

СВЕТА ТАЈНА ИСПОВЕСТИ – КЉУЧ ЗА ЦАРСТВО НЕБЕСКО
Свештеник Михаил Немнонов
СВЕТА ТАЈНА ИСПОВЕСТИ, 96
Морамо да исповедимо оно у чему смо згрешили, 97
Само осећања без речи нису покајање, 100
Грехови се могу запамтити и ако човек има лоше памћење, 101
Што је мање грубих грехова, тим дубља постаје исповест, 102
Најбоља припрема је да се сваког дана присећамо по мало, 102
Нередовна исповест не може бити потпуна, 103
Прво треба да кажемо оно о чему нам је најтеже да говоримо, 104
Пред Богом се кајемо за грехове, а не за врсте грехова, 105
Што мање сувишних речи – тим боље, 106
Расуђивања о греху су такође сувишна, 107
Ни за шта се не оправдавати, 107
Без реалних напора ништа неће бити делотворно, 109

Игуман Петар (Мешчеринов)
О СВЕТОЈ ТАЈНИ ПОКАЈАЊА, 113

Протојереј Александар Степанов
СВЕТА ТАЈНА ИСПОВЕСТИ, 128

ПУТЕВИ И СТРАНПУТИЦЕ КОЈИМА ИДЕ ДАНАШЊИ ЧОВЕК ОД ГРЕХА КА БОГУ
Архимандрит Рафаил (Карелин)
БОРБА СА ГРЕСИМА – ПОДВИГ ЗА ЧИСТОТУ ДУШЕ
О покајању и исповести (одговори на питања), 144

Протојереј Максим Козлов
ПОВРАТАК ЧОВЕКА БОГУ
О Светој Тајни покајања, духовном очинству и Светом Причешћу (одговори на питања), 162

Свештеник Игор Фомин
ГРЕХ КИДА ЉУБАВ ПРЕМА БОГУ, БЛИЖЊИМА И СЕБИ, 225

ПРАКТИЧНИ ПРИРУЧНИК ЗА ПОКАЈАЊЕ И ИСПОВЕСТ
Свештеник Михаил Шпољански
КАКО СЕ ПРИПРЕМИТИ ЗА ИСПОВЕСТ?
Практични приручник за исповест православног хришћанина
Увод, 234
Глава 1 – ГРЕХ, 236
Из речника, 236
Деловање греха, 240
Глава 2 – ИСПОВЕСТ, 243
Глава 3 – СВЕТА ТАЈНА ИСПОВЕСТИ,247
Прилог 1
ОПШТА ИСПОВЕСТ, 254
ГРЕСИ ПРОТИВ БОГА, 255
ГРЕСИ ПРОТИВ БЛИЖЊЕГ, 257
ГРЕСИ ПРОТИВ СЕБЕ САМОГА, 259
Прилог 2
ПРАВИЛА ХРИШЋАНИМА ЗА ЖИВОТ У ПОКАЈАЊУ, 269
ПРАВИЛА БЛАГОЧЕСТИВОГ ЖИВЉЕЊА, 272
Прилог 3
САВЕТИ ДУХОВНИКА ЗА СТИЦАЊЕ ПОКАЈНИЧКОГ ОСЕЋАЊА, 278
Прилог 4
ГРЕХ, 284

Епископ Александар (Милеант)
СВЕТА ТАЈНА ПОКАЈАЊА – Лек за болесну душу
Узроци унутрашње дезинтегрисаности, 287
Завиримо у себе, 288
Значај и снага Свете Тајне покајања, 290
ПОДСЕТНИК ЗА ИСПОВЕСТ, 293

Отац Питер Орфанакос
ИСПОВЕСТ – ПУТ КА ЦАРСТВУ БОЖИЈЕМ, 298

Отац Милтон Ефтимиу
МЛАДИ И ИСПОВЕСТ, 301

Митрополит Оропоски и Филиски Кипријан
НЕ САМО ТРИ ПУТА ГОДИШЊЕ – О честом приступању Светој Тајни Исповести, 311

Отац Џејмс Кордарис
ПРИПРЕМА ЗА ИСПОВЕСТ, 316

Отац Анастасије Бозикис
О ЗНАЧАЈУ ИСПОВЕСТИ И ПРИПРЕМИ ЗА ЊУ, 321

Братство Св. Мученика Едварда (из Лондона)
КАТИХЕТСКА ПОУКА О ИСПОВЕСТИ, 324

КРАТКИ САВЕТИ ЗА ПРАВИЛНУ ИСПОВЕСТ, 331
Отац Питер Орфанакос, отац Милтон Ефтимиу САМОПРЕИСПИТИВАЊЕ ПРЕД ИСПОВЕСТ, У СВЕТЛУ ДЕСЕТ ЗАПОВЕСТИ БОЖИЈИХ, 335

ВОДИЧ ЗА ИСПОВЕСТ – ПРАКТИЧНА ПИТАЊА ЗА ПРАВОСЛАВНЕ ХРИШЋАНЕ КОЈИ СЕ ПРИПРЕМАЈУ ЗА ИСПОВЕСТ, 342
Питања за Хришћанина у погледу односа са и према другим, 342
Питања за Хришћанина (Хришћанку) у погледу њега самог, 344
Питања за хришћанске брачнике, 346
Не запостављајте Свету Тајну Исповести, 347

Отац Димитрије Галкин
ОБЈАШЊЕЊА УЗ СВЕТЕ ТАЈНЕ ИСПОВЕСТИ И СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА, 348
ИСПОВЕСТ (на основу радова оца Александра Јељчанинова), 355
ПРИПРЕМА ЗА ИСПОВЕСТ, 360
О епитимијама, 364
О времену вршења Св. Тајне Исповести, 365
Веза између Тајне Јелеосвећења и опроштаја грехова, 365

ПОМОЋ ОНИМА КОЈИ ПРИСТУПАЈУ СВЕТИМ ТАЈНАМА ПОКАЈАЊА И ПРИЧЕШЋА, 367
Како се припремати за исповест, 370
СВЕТА ТАЈНА ИСПОВЕСТИ, 371
Блуд и прељуба, 376
Највећи грех нашег времена, 381

Митрополит Сурошки Антоније Блум
ЗНАЧАЈ ИСПОВЕСТИ ЗА ЗДРАВЉЕ ДУШЕ, 383



УМЕСТО УВОДА

Архимандрит Рафаил (Карелин)
ГРЕХ НАС ОДВАЈА ОД БОГА

МИСТИЧНА СУШТИНА ГРЕХА

Обично се грех схвата као погрешна радња, као одступање од етичке норме, као асиметрија између разума и осећања, као слабљење воље, као неправилно постављен циљ, као испољавање егоизма у друштвеном животу. Међутим, то је само спољашња опна греха, а метафизика и мистика греха се према њој односе као дубина мора према таласима, који колебају његову површину.

Шта је грех? То је загонетна реалија нашег живота, невидљива ради- јација која га у потпуности прожима, то је несхватљива сила која преко седам хиљада година приморава нашу Земљу (духовно срце космоса) да се извија у грчевима бола. Историја човечанства у многоме подсећа на историју хроничне болести. Наши савременици, као и древни хуманисти покушавају да поједноставе овај проблем, да објасне грех као морално несавршенство човека, одступање од извесног моралног еталона, као дисонанс између разума и осећања, испољавање егоизма у друштвеном животу, а понекад као случајност и грешку - неправилно изабрано решење. Они узрок греха виде у недостацима васпитања, недовољном образовању, рђавим примерима и социјалној неправди и сматрају да је душа чиста од рођења и да се под утицајем спољашњих фактора подвргава корозији као метал и да постепено обраста слојем рђе. Хуманисти су тежили томе да морал поправе уз помоћ друштвених реформи, односно психологију преко социологије. Испоставило се да су сви овакви покушаји утопија. Ентузијазам борбе се завршавао разочарењем, насиља револуције нису рађала моралне јунаке, већ тиране и робље: за време револуција и перестројки видимо посебно моћне пројаве зла, као избацивање лаве из недара земље на површину.

Савремени либерализам питање греха жели да реши на радикалан начин, тачније да уништи сам појам греха. Ради тога треба уништити појам морала, прогласити га за предрасуду и сујеверје и изложити свеопштем подсмеху.

Филозофски системи, почевши од антике, покушавали су да докажу да је грех само недостатак добра. Савремени либерали-циници покушавају да убеде људе у то да је грех лажни појам смишљен како би се човек држао у страху, како би се везала и ограничила његова слобода, а он лишио животних радости. Укратко, грех је мрачна авет, коју треба да расеје и уништи светлост људског разума. Грех је страшило за децу и древно сујеверје које може да изазива само неурозе и фобије.

Либерали желе да сведу морал на минимум, на пример, на праведну поделу чорбе из заједничког корита и да тако умире остатке људске савести. Међутим, ми грех осећамо као реалну силу. Свуда се срећемо с овом свеприсутном невидљивом појавом, а пре свега у својој души. Постоји дубина греха, на известан начин његова онтологија, скривена од очију - то је мржња према Богу. За време ратова и револуција, кад се руше темељи држава, као стубови зграда за време земљотреса, посебно јасно се помаља сатанизам греха и чини се да се сама површина земље претвара у паклено дно. Да ли се само недостатком добра могу објаснити садизам и истанчане муке којима су људи били подвргавани и кад је сама смрт изгледала као милост? Да ли се недостатком добра може објаснити бујица секса и разврата која се обрушила на нас с телевизијских екрана и страница часописа? Да ли се само као резултат неукости може објаснити апологија хомосексуализма? Чиме објаснити ову све већу привлачност нечистота? Чини се да је нови завојац у религији сатане култ самог разврата, слично као што је декаденција у уметности насађивала култ леша који се распада. Раније се патолошки секс сматрао срамном појавом, он је спадао у област судске медицине, а сад не само да га људи толеришу већ га рекламирају, као нове боје на палети људских осећања. Изгледа да ће се ускоро Содом подићи са дна Мртвог мора, да ће испливати из њега као тритон и постати престоница „елите”.

Чиме се може објаснити истанчани садизам по тамницама и логорима у којима су невини људи подвргавани свим облицима малтретирања и мучења, у којима су сужњи рањавани и убијани с некаквим сатанским сладострашћем? Чиме објаснити бујицу пропаганде секса с његовом неискорењивом жељом за прљавштином ако то није ништа друго до култ леша који се распада? Да ли се све може објаснити само ненормалношћу? Међутим, ненормалност (аномалија) јесте неурачунљивост, а људи добро знају шта раде и на шта иду.

Оно што припада тамној области психологије, нарочито сексуалне патологије, и што се раније сматрало злочином сад се приказује као сасвим уобичајена појава која богати наш живот различитим осећајима.

Грех је окултна појава. Мистика греха се састоји у његовом богоборству. Грехје изазов упућен Богу у име своје умишљене слободе. То је жеља да се напакости Богу, да се уништи образ Божји у души. Грех је безобразан и бесмислен али је он привлачан управо због дрске бестидности. Зашто су толико тражене најразвратније књиге и слике? Управо зато што су сазвучне страстима и сликама, које се крију у области наше подсвести. Зашто је Фројдово учење - ова декаденција у науци и моралу - у Европи која је изгубила Бога прихваћено с таквом пажњом, па чак и с одушевљењем као ново научно откриће? Зато што је било сазвучно тајном гласу демонизоване подсвести, импулсу богоборства који гмиже кроз читаву историју човечанства.
Грех је гнусан. О томе нам говори грижа савести. Ипак, тек ће се после смрти открити сав демонизам, гнусност и ужас греха. А Господ на земљу није донео мир с грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек поделити добро и зло. Привид ће се завршити и наступиће горко буђење.

ШТА НАС ВУЧЕ КА ГРЕХУ?

Кад би неки психолог преузео на себе да проучи карактер и понашање демона дошао би до закључка да има посла с душевним болесником који у себи садржи све познате психопатологије болести. Он би у њему нашао и манију величине, и параноидна стања, фобије, халуцинације итд. Чини се да је демон болесно биће које точи из себе „вирусе” душевних болести, то је извор из којег се у свет излива безумље и метафизичка тама.

Шта човека вуче ка демону? Шта он тражи у греху? У свом животу свако од нас се више пута уверавао у то да у греху нема ни радости, ни среће као стања душе, већ постоји само доживљај душевне смрти пре телесне. Зашто грех мами човека? Грех је безумље, добровољно гашење свести, наказност, губитак себе, урањање у стање унутрашње таме, губитак благодати, отпадање од Бога, душевни хаос, осећај прљавштине која као вода сунђер, напаја душу и тело. Каква сила нас вуче ка греху, шта људи налазе у сатанистичким сектама, где окрутност и изопаченост попримају ритуални карактер и представљају једну од најтежих загонетки нашег бића? Чини нам се да објашњење греха можемо пронаћи само у томе што грех није изолована радња човека, већ услов за општење с демоном. Демон је пали анђео који је сачувао анђеоску моћ, само усмерену ка злу; сачувао је моћ своје природе;