Радња романа прати Марка, зрелог човека, који након много година обнавља пријатељство са старим породичним пријатељем Максимом. Њих двојица у дугим разговорима полако улазе у присност. Неке неразрешене ситуације из Марковог детињства и младости које је пријатељ Максим посматрао из другог угла оптерећују њихов однос док се догађаји преломни за Марков будући живот само надовезују. Опхрван недоумицама Марко посеже за Максимовим невероватним искуством на многим пољима: љубавном, пословном, пријатељском, породичном, често непојмљивом просечним човеку и усваја његов јединствени и другачији став као принцип и приступ у њиховом решавању. Књижевник Саша Симоновић утиска је да је у питању роман који у себи има дубоко филозофску основу.
„Ово је роман у ком Максим на слојевит начин очински преноси поимања о животу и свету који нас окружује. Премда онај ко чита има осећај да се писац сустеже бирајући речи како би спутао емоцију, она на крају исплива, као огроман талас који готово да нико није очекивао. Та емоција коју сам осетио, заиста ме је дирнула”, рекао је Симоновић.
Ова књига се по теми, приступу па и стилу значајно разликује од претходне Мандићеве књиге „Она која јесте“, али се може запазити тежња да се бар назру и докуче обриси даљине коју суштина ваја.
Боривој Рашуо, песник и политиколог сматра да је нови Мандићев роман критика савремености.
„Господин Максим се слободно може сматрати Дон Кихотом нашега доба којег одређују дух антикултуре – жеље и намере, у које се много улаже, да пролазно никада не прође и не остави не дао Бог места нечем вредном и узвишеном”, мишљења је Рашуо.
* * *
Марко је још увек савршено осећао потребу за родитељима и за породицом, премда су се емоције успут негде затуриле. Маестро је увидео да му не треба корен да га ветар не одува, схватио је да му је важна нулта тачка да однекуд почне.
Погледа нигде, гледајући никуда, задубљен у суштину као увек, више је докучио него разумео Максима. Учинило му се да је процедио:„Ко без тебе може, ти без њега мораш. Нулта тачка си ти, крени од себе, дечаче. Ако имаш друго решење, јави и мени.“
Одједном је ослабио хладан ветар који је дувао из самоће, Марка је пренула топлина која је долазила са те стране и обузела сведена милина прожимајући сва чула, кожу, леђа и врат. Сва непрегледност и бескрај самоће титрали су му целим бићем. Кретао се својим простором; једино могуће полазиште за састанак са собом. Више није био сам. Имао је себе.