… Роман Лихенеровe о словачкој садашњости и о њој самој, експлицитно јесте роман и о давној, као и недавној прошлости Словачке, тј. о прошлости „средњоевропској“ (читај – као аустроугарској и првој чехословачкој републици), и о прошлости „источноевропској“, (читај – као о комунистичкој и совјетској), које с остацима трају и у капиталистичкој и демократској словачкој, европској садашњости. Призор ништавила и провинцијалности локалних односа прелази у призор моралне кризе као главног друштвеног феномена данашњег времена у светским размерама. Испуњавање усађених моралних принципа судара се са истинским животом, који није ни паточковски ни хавеловски, чак ни татарковски живот у истини, већ обрнуто. Апстиненција моралности код циљне реализације личних циљева, недостатак било каквих правила у јурњави за материјалним добрима и материјалистичким задовољствима спаја Лихнерове биготне и прорачунате плебејке, уметнице фолирања с разбојницима, подводачима, чак и са злочинцима из добрих породица или с бившим доупницима државне безбедности, који су се рециклирали у грамзиве и сујетне скоројевиће. Насупрот њима у роману стоје људи који су духовно слободни, најчешће с уметничком или песничком душом, често преосетљиви и балансирајући на граници тзв. нормалности. Они, који одударају од гомиле, и најчешће се налазе на друштвеној периферији, те због своје духовне независности сносе последице – исто као и нараторка Ира Валнерова и њена деца – самоћу, лудило, чак и смрт. – извод из рецензије