Autor: Franc Mering
Strana: 93
► Ostali detalji

Kristijan Johan Hajnrih Hajne (nem. Christian Johann Heinrich Heine; Diseldorf, 13. decembar 1797 — Pariz, 17. februar 1856) je bio veliki nemački pesnik u periodu prelaza od romantizma ka realizmu.

Rođen je u bogatoj porodici jevrejskog bankara i trgovca. Pokušao je da se posveti, mada nerado, običnoj građanskoj karijeri, ali ne uspeva. U Diseldorfu, Hajneovom rodnom gradu, bio je snažan uticaj Francuza, pa je to u pesniku probudilo izrazitu antipatiju prema Pruskoj.

1817. piše prve ljubavne pesme, koje su objavljene u jednom nemačkom časopisu. U Bonu započinje studije prava, filozofije i književnosti.
1821. godine se prebacuje na Univerzitet u Berlinu, pa ima priliku da sluša Hegela i mnoge druge ugledne profesore.


Prve pesme i putovanja Hajnrih Hajnea

1822. godine objavljuje prve pesme, koje se odmah izdvajaju svojim originalnim stilom balate i ironičnom odbijanju svakih iluzija. U njima se oseća veliki uticaj pisaca koje je naročito cenio, Bajrona i Fukea.
1825. godine prelazi u protestantsku veru i dobija ime Hajnrih, umesto originalnog Hari. Iste godine diplomira na pravima na Univerzitetu u Getingenu.
1826. postaje poznat, nakon objavljivanja Slika s putovanja, gde u zamišljenom dnevniku sa puta govori o fantastičnim i moralnim temama, ugledajući se na Sterna i Žan Pola.
1826. ide na kratkotrajni put u Englesku, gde su se javili njegovi interesi za aktuelna politička dešavanja, ali i gde ujedinjuje sve svoje pesme u jednu Knjigu pesama.
1827. izlazi definitivna redakcija Knjige pesama.
1828. godine putuje u Italiju, a sećanja sa ovog puta objavljuje 1836. u knjizi Firentinske noći.


Francuski period - Hajnrih Hajne

Zbog krize u svojoj zemlji, Hajne odlučuje da se preseli u mnogo slobodniju Francusku, gde je započeo da se viđa i da posećuje, kako nemačke emigrante (Humbolt, Vagner), tako i mnoge francuske intelektualce, među kojima i Balzaka i Viktora Igoa. Godine 1835. objavljuje važnu studiju o istoriji filozofije i religije u Nemačkoj, a iste godine studija biva i zabranjena.
U tim godinama, u kojima je boravio u Francuskoj, sarađivao je sa različitim nemačkim časopisima, a istovremeno je i pisao izveštaje na francuskom, o situaciji u Nemačkoj. Osim spomenutih dela, Hajne je objavio i mnoge satiričke spise, kao i dve satirične epske pesme Ata Trol (1843) i Nemačka, zimska bajka (1844). Nemačka, zimska bajka postaje jedna od najvažnijih knjiga u nemačkoj književnosti. Ima politički karakter i u njoj Hajne otvoreno priznaje uticaj Karla Marksa, sa kojim je bio u prijateljkim odnosima. Zbirku poezije Romanesero objavljuje 1851, gde sa dubokom filozofskom i etičkom ozbiljnošću opisuje patnje koje je podnosio zbog bolesti (atrofija mišića) i zbog koje je ležao u krevetu osam dugih godina.
Delo Razni spisi iz 1854, sadrži rasprave o jevrejskoj i hrišćanskoj veri, liberalizmu i komunizmu. Ovo delo označava kraj njegove političke i književne aktivnosti. Umire u Parizu 17. februara 1856.


Poetika

Hajne je koristio nemački jezik za sastavljanje stihova i bio je jedan od retkih koji su to umeli da rade, pa je time stekao izuzetnu slavu, kao najuspeliji u svoj generaciji posle Getea. U stihovima je postigao najveću popularnost preuzimanjem pučkog pevljivog tona nemačke narodne pesme. Hajneove pesme su toliko melodične da su ih često komponovali mnogi kompozitori. Psihološku stvarnost koju je stvorio u delima podstaknuta je nostalgičnim sećanjem na dve velike nesrećne ljubavi (prema rođakama Amali i Terezi), ali i na drugim temama (prirodi, političkim idejama, životu, savremenom društvu), pa je na taj način uspeo da u svojoj poeziji dosegne izuzetno značajne visine.
Umeo je da se poigrava sa stilističkim sposobnostima, dajući svojim stihovima objektivan ton, čak i kada je izražavao lična osećanja.
Originalnost Hajneove poezije ogleda se u tome što je nastojao da negira svaki sentimentalizam, što mu je dozvoljavalo da koristi predmete romantizma sa ironijom i realizmom.


Hajnrih Hajne (1797 - 1856) ide u red najoriginalnijih romantičarskih pesnika i najistaknutijih nemačkih liričara 19. veka. On je pesnik ljubavne i revolucionarne poezije, poema, proze sa izrazito lirskim ali i publicističkim osobinama, feljtona i putopisa. Najviše domete ostvario je u ljubavnoj lirici. On je izraziti romantičar i pesnik "svetskog bola" ali je i prvi raskinuo sa romantikom i okrenuo se realističkoj satiri snažnog političkog naboja, gorčine i žuči. U tim satirama, punim ironije i sarkazma, on izvrgava kritici nemačko društvo i život u njemu, iskazuje mržnju prema lažima i lažnim vrednostima. Zbog svega toga, zbog svog jevrejskog porekla i simpatija prema Francuskoj, došao je u sukob sa otadžbinom koju je voleo: u Nemačkoj su zabranjene ne samo knjige koje je objavio nego i one koje će tek objaviti; otišao je pred terorom u Francusku i tamo osgao do kraja života - umro je u Parizu posle osmogodišnje teške bolesti. U Parizu je i sahranjen.

Ličnost pesnika Hajnea vrlo je složena, slojevita, ponekad protivrečna, ali dosledna do kraja u svom osnovnom opredeljenju: ljubav za ugnjetene i vernost ideji slobode i ravnopravnosti - bio je i do kraja ostao revolucionar u društvenom delovanju i lirskom pevanju. Bio je osećajan, pravdoljubiv i human; živa priroda, smeo i borben; duhovit, vispren i sarkastičan; čovek sete i melanholije ali i mračnog očajanja; čovek umetnosti, lepote i poezije ali i neumorni borac za istinu, pravdu i dostojanstvo; razneženi romantičar zadojen zavičajnim predanjima i realistički slikar tiranije, neslobode i laži; svoju domovinu je mrzeo i voleo: mrzeo je sve ono što ga je odvelo u izgnansgvo, voleo je Nemačku kakvu je video u svojoj viziji.

Hajneov život je neprestana borba sa tirannjom, nsslobodama i progonima. Njegova prva knjiga Slike s puta(pisana i objavljivana od 1826. do 1831. godine) jeste prozna knjiga sa izvanrednnm poetskim segmentima i lnrskim izlivima, api je ona uglavnom obuhvatna slnka, vrlo reljefna i dokumentovana, nemačkog društva, života i duha pesnikovih godina. Hajne ukazuje na mračne strane društva i života uz oštru kritiku koja ide do cinizma. Predočava dve strane toga života: život rudničkih radnika ispunjen bedom i nemaštinom, i život samozadovoljnih bogataša pun gluposti i laži. Bekstvo u brda znak je zgađenosti na društvo, planina je za njega (kao i priroda uopšte) svetilište čistote i lepote. Ima u ovoj prozi romantike, nostalgične revokacije prošlosti, sanjarija. Druga knjiga Slika s puta je još oštrija i bespoštednija. Pisac je izložen besomučnoj hajci prorežnmske kritike, knjiga je zabranjena širom Nemačke. Najoštriji kritičar bio je pisac Platen koji nije napadao samo knjigu nego i Hajnea kao ličnost, posebno njegovo jevrejsko poreklo. Treća knjiga Slika s puta sadrži Hajneove ubojite odgovore Platenu, koji su uzori polemičke visprenosti i žara.

Revolucionar u duši i po temperamentu, Hajne se oduševio julskom revolucijom u Parizu 1831. godine i odmah otputovao u Pariz. To je istovremeno bilo i njegovo bekstvo od terora i progona u domovini. Iz Francuske piše za jedan nemački list, ali su njegovi dopisi tako sakaćeni cenzurom da ih ni pisac nije mogao poznati. Od tih dopisa nastale su knjige Francuske stvari i Lutecija. One su zabranjene u Nemačkoj ali su uspele da izvrše snažan uticaj na formnranje književne grupe "Mlada Nemačka". Pokret "mladonemaca" je zabranjen kao i njihovo glasilo, a Hajneove knjige su zabranjene, čak i one koje će tek napisati. Kada oe na kratko vratio u Nemačku, napisao je satiričnu poemu Nemačka (Zimska bajka) u kojoj oštro kritikuje nemačko društvo i crkvu. Knjiga je "strogo zabranjena" i izdata je naredba da se pisac uhapsi. Opet je morao da beži u Francusku koja mu je tako postala druga domovina.

Teško se razboleo 1848. godine i osam godina bio je vezan za postelju. Poželeo je da oe vrati poslednji put u Nemačku da bi bar umro u domovini, ali mu vlasti nisu dozvolile. Prirodnjak Aleksandar Humbolt pokušava da umilostivi vlasti da odobre povratak u zemlju bolesnom pesniku, ali ne uspeva u tome. Napisao je Hajneu: - Smatram svojom dužnošću da nemačkog društva, vas zamolim da ne kročite na prusku zemlju.

Širok je dijapazon tema Hajneove lirike. Ljubavni bol zbog neuslišene ljubavi (i Hajne je imao ranu ali neostvarenu ljubav) objašnjenje je oštrine njegove poezije, izvesnog tona zajedljivosti ili cinizma:

Otrovane su moje pesme.
Da l' drukčije može biti?
U moj život, kad je cvao,
Počela si otrov liti.

Otrovane su mi pesme.
Da l' drukčije može biti?
Srce mi je puno zmija.

A usto si u njem i ti. (Otrovne su moje pesme)

ili:

Jedara crnih plovi moj brod
Morem što divlja i buči.
Zna obest tvoja moj jad i moj bol,
Al' ipak me vređa i muči.

A nevernost tvoja ko vetar je taj:
Sad ovud, sad onuda huči.
Jedara crnih plovi moj brod
Morem što divlja i buči. (Jedara crnih...)

Paradoksi života i življenja izraženi su u pesmi Sumrak bogova:

Ja vidim, kako sin s ljubovcom seda
Za razonodu na grob svoga oca
Slavuji poju pesme rugalice
Iz nežnog cveća smijulji se pakost
U Grobu otac mrtav pomiče se
I bolno trza stara mati zemlja.

Mračna raspoloženja bila su bliska Hajneovom pevanju, ali ga bolest vodi u pesimizam i očajanje:

Kob je ljudska to.
Sve dobro, snažno, i sve, što je
Lepo... mora svršiti zlo. (Marija)

Sinteza mukotrpnog života i brojnih iskušenja jesu stihovi:

Ispočetka htedoh klonut,
Sve to podneti ne bje lako;
A ja ipak sve podnesoh,
Ali nemoj pitat kako? (Iz početka...)

Oni su najbolji epitaf pesnikovom životu.

Pored spomenutih knjiga, Hajne je objavio Knjigu pesama 1827. godine u kojoj se nalazi i čuvsni ciklus Lirski intermeco.

Hajne je cenjen i prevođen od naših romantičara počev od Branka Radičevića, Ćure Jakšića i Jovana Jovanovića Zmaja, preko Laze Kostića, Jovana Grčića Milenka i Milorada Šapčanina do Mite Rakića i Alekse Šantića. Šantić je preveo Hajneov lirski intermeco 1907. godine.