До бола искрено написан роман. Осуђује лаж, подвалу, непоштење и свеколико насиље. Оптужује грабежљиве васлодржце, оне појединце, који својим богатством држе народ за таоце. Жесток роман, пун живота, имају у њему жудних дана, страсти и љубави, чежњивих жеља и снова, несанице и мамирлука након жучно испијених чаша по биртијама, мноштво туге, мемле и понижења, гордости коју газе и која се изнова узвине попут феникса. У плетиву романа је и опорука: Човек треба да научи да воли и да заборави да мрзи. То децидно да, присутно је као нека врела киша у роману, који ће се, сигуран сам у то, читати.
Када склопиш и последњу страницу романа, што ја, ево, и чиним, јасно видиш лица и догађаје, чујеш гласове. Ехо збивања остаје дубоко у души таоца, учини му се да је и сам део тих прочитаних страница. Каже велики наш списатељ Иво Андрић: Свеједно је која је ваша истина, главно је – пронесите је кроз живот као светињу и не изневерите душу своју никад. Да, то је било гесло и ауторице романа Мирјане Добриле.
Ово није црно-бела слика о земљи које нема, ово је прича истргнута из самог живота и чини радостчитаоцу, помаже му да схвати борбу заживотним смислом, чак и у трагичном тренутку… осваја читаоца, који присваја ову књигу и као лични животопис и препоручује је наредном читаоцу… Милутин Ж. Павлов