Аутор: Фјодор Михаилович Достојевски
Страна: 222
► Остали детаљи

УВОД

Шеснаестог априла 1864. године, пред жениним телом које се кочило, Достојевски уноси у своју бележницу:

Маша лежи на столу. Хоћу ли се видети са Машом?

аволети – по Христовој заповести – другог као самог себе – немогуће је. Закон личности на Земљи спутава. Ја смета. Само је Христос то могао, али Христос је био вечити идеал коме човек тежи и по закону природе мора да тежи. Међутим, после појаве Христа, као идеала оваплоћеног човека, постало је јасно као дан, да највиши врхунски ступањ развоја личности управо и треба да доведе до тога да (на самом крају развоја, у самој тачки остварења циља) човек нађе и спозна и да се свом снагом сопствене природе увери да највиши циљ коме човек може да посвети своју личност и пуни размах свога ја – јесте да на неки начин то и јесте највећа срећа. На тај начин, закон ја стапа се са законом хуманизма, и у том споју и јендо и друго – и ја и сви (рекло би се, две крајње супротности) – узајамно једна у другој укинуте, у исто време достижу свака понаособ највиши циљ сопственог индивидуалнг развоја …