Аутор: Борислав Пекић
Страна: 335
► Остали детаљи

Нинова награда за роман године.
Наши градови су ти душу дали за грађанске ратове, као да су прављени да се на улицама кољемо: пословни центар са трговинама и надлештвима, па заштитни појас грађанских домова, а онда раднички квартови, али и они су опкољени градским летњиковцима, иза којих опет вребају сељаци. У тим концентричним круговима живи се један другом иза леђа, ред по ред смењују се богатство и немаштина, ред господе – ред фукаре, па опет ред господе и унедоглед тако, као годови у дрвету, као кришке... кришке затрованог воћа.

Арсеније Његован, кућевласник, рентијер и велепоседник, заљубљен је у своје куће које назива именима жена.

Одлазећи на аукцију за кућу Ника, коју је изнад свега желео, 27. марта 1941. забасаће на демонстрације против потписивања Тројног пакта и страдаће, као противник или присталица – ни сам није могао тачно да разлучи док су га жандари пребијеног вадили из сливника. Годинама не излази из куће гледајући двогледом са прозора како се развија Нови Београд на другој обали реке. Из своје измаштане стварности, пројекције своје поседничко-трговачке страсти и историјских траума, не знајући да му је све одузето, ствара лични однос према историји и искривљену слику света и одлучује да крене у ходочашће градом. Али, од 27. марта 1941. као да се ништа није променило: Арсеније упада у студентске демонстрације 1968. код новобеоградског подвожњака...

Са сигурношћу можемо тврдити да је Ходочашће Арсенија Његована Пекићев аутентични споменик Београду и српској грађанској класи у XX веку, свим њеним кратким успонима, дугим суновратима, трагичним епизодама и урбаним осцилацијама.
Борислав Пекић

Борислав Пекић, један од најзначајнијих писаца српске књижевности XX века, романсијер, драмски писац и филмски сценариста, рођен је 4. фебруара 1930. године у Подгорици. Детињство је провео у Подгорици, Новом Бечеју, Мркоњић-Граду, Книну, Цетињу и Баваништу у Банату. Од 1945. године је у Београду, где је похађао Трећу мушку гимназију и матурирао 1948. године. Те исте године осуђен је на петнаест година строгог затвора са принудним радом и губитком грађанских права од десет година као припадник, тада илегалног, Савеза демократске омладине Југославије. На издржавању казне је био у КПД Сремска Митровица и КПД Ниш. Помилован је 1953. године, пошто је провео пет година у затвору.

Студирао је експерименталну психологију на Филозофском факултету у Београду. Године 1958. оженио се архитектом Љиљаном Глишић, сестричином др Милана Стојадиновића. Те године је добио прву награду на анонимном конкурсу за оригинални сценарио, који је расписао „Ловћен филм“. Године 1959. почиње да ради као драматург и сценариста за ову филмску кућу, а исте године са Љиљаном добија ћерку Александру. На почетку свог књижевног стваралаштва писао је сценарија за различита филмска предузећа. Према његовом тексту „Дан четрнаести” снимљен је филм који је 1961. године представљао Југославију на филмском фестивалу у Кану.

Године 1965. објављује свој први роман „Време чуда”. Од тада се посвећује искључиво писању. Пише прозу, позоришне, радио и телевизијске драме. Члан је уредништва „Књижевних новина” од 1968. до 1969. године и сарадник у часописима „Стварање”, „Књижевност”, „Савременик” и „Књижевна реч”, као и у бројним новинама и дневним листовима. За други роман, „Ходочашће Арсенија Његована” (1970), добија престижну Нинову награду за роман године. Након одлуке да се са породицом привремено пресели у Лондон 1970. власти му без образложења одузимају пасош. После годину дана успео је да се придружи породици у Лондону, али за југословенске власти постаје персона нон грата. Кратки роман „Успење и суноврат Икара Губелкијана” објављен је у издању „Слова љубве“ из Београда тек 1975. године (иако је написан знатно раније, али Пекић није успео да пронађе издавача који би се усудио да објављује његова књижевна дела).

Рукопис сотије „Како упокојити вампира” изабран је на анонимном књижевном конкурсу Удружених издавача и штампан 1977. године. Следи кратак роман „Одбрана и последњи дани” (1977). Његово капитално дело, сага-фантазмагорија „Златно руно”, објављује се у седам томова (1978–1986), за које Пекић 1987. године добија „Његошеву награду“. Према мишљењу жирија Телевизије Србије, овај роман је ушао у избор десет најбољих романа написаних на српском језику од 1982. до 1992. године.

Жанр-романом „Беснило” (1983), својеврсном апокалиптичком визијом света у којем живимо, Пекић је одступио из историјске тематике „Златног руна” и написао дело са елементима трилера. Тај роман, захваљујући својој тематској провокативности, постао је бестселер и доживео велики број издања. По мишљену читалаца, „Беснило” је, поред „Година које су појели скакавци”, ушло у селекцију десет најбољих романа у српској књижевности објављених од 1982. до 1992. године. У следећем, антрополошком роману 1999, објављеном 1984, за који 1985. године добија награду за научну фантастику, Пекић остаје на трагу те узбудљиве фантастичне утопије.

Крајем 1984. године, у издању „Партизанске књиге“ из Београда, изашла су Пекићева „Одабрана дела” у 12 књига, за која је добио „Награду Удружења књижевника Србије“. Часопис „Књижевност” додељује му 1986. године, поводом четрдесетогодишњице излажења часописа, специјалну „Повељу“. „Нолит“ објављује збирку готских прича „Нови Јерусалим” 1988. године. За роман-епос „Атлантида” (1988) добија „Горанову награду“. Аутобиографско- мемоарска проза „Године које су појели скакавци” (први том) проглашена је за најбољу књигу у 1987. години и за кратко време доживела три издања. Други том под истим насловом добија 1989. године награду „Милош Црњански“ за мемоарску прозу. Исте године „Српска књижевна задруга“ објављује његову фантазмагорију „Аргонаутика”. Повељу „Мајска руковања“ за изузетне стваралачке резултате на пољу књижевности и културе добија 1990. од Дома омладине „Будо Томовић“ из Подгорице. „Писма из туђине” (1987), „Нова писма из туђине” (1989, награда Сент-Андреје „Јаков Игњатовић“ у Будимпешти 1990. године) и „Последња писма из туђине” (1991, годишња награда Графичког атељеа „Дерета“ за најуспешније издање те године) спадају у Пекићев публицистички стваралачки домен. Есејистичка проза „Сентиментална повест британског царства” објављена је постхумно 1992. године и за њу је 1993. добио Почасну награду БИГЗ-а.

Борислав Пекић је аутор и око тридесет драмских дела за позориште, радио и телевизију, емитованих и играних на нашим и страним радио и телевизијским станицама и позоришним сценама. Позоришни комад „Корешподенција” бележи 300 извођења за 24 године на репертоару Атељеа 212. Између осталих драмских дела извођена су „Генерали или сродство по оружју” (1972, награда за комедију године на Стеријином позорју у Новом Саду), 189. степеник (1982, Прва награда Радио Загреба), а поводом „Дана Радио телевизије Београд“ године 1987. додељена му је диплома за освојену прву награду на конкурсу у категорији радиодрамских емисија. Драми „Како забављати господина Мартина” додељена је прва награда на фестивалима у Охриду и Варни (1990). Следи годишња награда позоришта у Крушевцу „Кнегиња Милица“ (1991) и исте године плакета „Печат“ Народног позоришта у Београду за специјалне заслуге.

Дела су му превођена на енглески, немачки, француски, италијански, шпански, холандски, пољски, чешки, словачки, мађарски, румунски, реторомански, македонски, словеначки, албански, грчки, шведски и украјински.

Године 1990. постаје један од оснивача Демократске странке, потпредседник и члан Главног одбора. Учествује у уређивању првих бројева обновљеног опозиционог листа „Демократија”, гласила Демократске странке и првог демократског гласа Србије.

Пекић је био дописни члан Српске академије наука и уметности од 1985. године, члан Крунског савета, потпредседник Српског ПЕН-центра, члан Енглеског ПЕН-центра, хонорарни коментатор српскохрватске секције ББЦ-ја. Био је члан Удружења књижевника Србије, члан Удружења филмских уметника и члан Удружења драмских уметника Србије. Престолонаследник Александар Карађорђевић постхумно га је одликовао Краљевским орденом двоглавог белог орла првог степена. Септембра 1997. додељена му је Почасна плакета „Југословенског фестивала Мојковачке филмске јесени“ поводом 50. годишњице југословенског играног филма.

Борислав Пекић је преминуо 2. јула 1992. године у Лондону. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана у Београду.