Аутор: Силвија Крејаковић
Страна: 361
► Остали детаљи

Идентитети жртава стрељаних у Краљеву октобра 1941.


Почев од 1945, град Краљево обележава свој трагични „октобар 1941“. И ма како изгледало да је проблематика тог догађаја одавно постала историја, прошлост испуњена сећањима и болом, покушај његовог истраживања и рационализације броја жртава показује у којој је мери то и данас догађај који није ослобођен политичности. У „конструкцији сећања“ на жртве злочина у Краљеву 1941, важно место су свих претходних деценија имали политичари и пропагандисти, а тек делом и историчари. На тај начин, истраживање које је обавила колегиница Крејаковић неминовно је отворило и важно питање односа према прошлости коју истражују (тај однос мора бити рационалан и критички) и односа политичара према догађајима који обележавају (тај однос мора бити испуњен пијететом према жртвама). „Истицање“ произвољног броја погубљених у Краљеву 1941, без инсистирања на његовом повезивању са именима свирепо побијених људи, само је још један од видова дехуманизације жртава „краљевачког октобра“ и њихова даља увреда. Тој лошој и распрострањеној навици, истраживање колегинице Крејаковић „стаје на пут“.

Академик Љубодраг Димић


КАО ДА ЈЕ БИЛО НЕКАД
Интервју, Силвија Крејаковић:
Године истраживања посветила сам утврђивању података о животу сваког стрељаног

17.10.2021 Круг Портал

Својим радом покушала сам да од заборава спасим тај уништени „јучерашњи свет“, а незадовољни нашим одговорима могу нам понудити своје уколико их имају, засноване на утврђивању имена жртава, анализама извора

1. Како је дошло до Вашег интересовања за ову тему – да ли сте имали неког у породици ко је страдао у октобру 1941. или сте просто желели да коначно решите дилему око броја настрадалих, како бисте сачували од заборава имена свих тих несрећних људи? Којим сте се мотивима водили приликом прикупљања материјала и рада на књизи?

Одговор може бити лични и „историчарски“. Расла сам с причама мога деде Младена Јаблановића који је 1941. имао мање од 18 година и био ситније грађе, због чега можда није ухапшен када се из родне Брезне упутио са својом мајком у Краљево у време рације – прикупљања талаца за лагер по улицама Краљева. Његов рођени брат Сава, као војник краљевске Војске Југославије, већ је био у заробљеништву у Немачкој.

Расла сам и уз „Октобарске свечаности“ сваког 14. октобра, када смо право из школе вођени у Спомен парк где смо присуствовали реторички извођењима сценских програма, који су се смењивали по републичким шемама, из године у годину. Истовремено, старице са црним марамама и родбина стрељаних стајала је често, ван главне сцене, крај правоугаоне споменичке целине, не без разлога палећи свеће и остављајући их у усеке споменика налик пресеченим стаблима. Знали су да су хумке њихових ближњих управо ту где су потом, још од ратне 1942. подизали крстове са уписаним именима. Имена више није било, ни крстова, На постављеној сцени за октобарску трагедију потресни монолози у извођењу изузетних глумаца југословенског простора, прерастали би понекад у игроказе који су засенили претераношћу читав наратив о стрељању. А чинило ми се, јер су нас тада посебно ућуткивали, најважнија сцена била је додела Повеље за мир у свету. Тада би истакнути политичари које смо гледали у Дневнику, држали говор понављајући број од 6.000 стрељаних родољуба. Узгред речено, међу заслужнима „не знам за шта“ и какав мир у времену када се крвавим ратом урушавала земља у којој смо рођени нашао се 1993. и Данијел Шифер. У то страшно време била сам студент Филозофског факултета у Београду, где су нас учили анализи и критици извора. Постављали смо питања изворима, писаним и усменим, јер историчар има право да сумња, не и да одбаци извор. Поучена тиме, питала сам се зашто на пример листови „Политика“ или локалне „Ибарске новости“, пишући о броју стрељаних у октобарским издањима, износе различите цифре које варијају од 4.000 до 7.000 стрељаних? Зашто су у чланцима објављене различите цифре, у изјавама истог политичара, попут Александра Ранковића који 1951. године, када први пут посећује стратиште у пратњи Јосипа Броза Тита помиње 2.800 „стрељаних родољуба“, а непуну деценију касније, 1959. године, када откривши споменик Отпора и победе говори о граду страдалнику где је 1941. „стрељано 5.000, а до краја рата убијено још 2.000људи “? И шта стоји иза игре бројевима? Где су имена која стоје иза сваке од ових цифара? И зашто је датум обележавања 14. октобар, постао синоним за датовање самог стрељања, ако знамо, а савременици су памтили и књиге бележиле, да је злочин Вермахта у лагеру почињен од 15. до 20. октобра?

2. Да ли је пре Вас било покушаја да се именом и презименом попишу све жртве краљевачког масакра или се нико није усудио да покуша да дирне у, до тада, већ одомаћено схватање да је том приликом страдало више од 6.000 људи, како се говорило претходних деценија?

Зашто су стрељани били заточеници мита о броју? Не заборавимо, стрељани су, ма одакле да су дошли у међуратно, привредно развијено Краљево, били његови житељи и њихове породице, комшије, пријатељи, дали су њихова имена послератној Државној комисији за утврђивање злочина окупатора која је пописом обухватила имена 3.216 жртава на краљевачком подручју за све време рата међу којима је 1.132 стрељаних у лагеру. Истовремено, у деловодник злочина унета су имена најодговорнијих у 717. дивизији Вермахта за злочин против човечности. У музеју су, од бившег службеника општине у рату, преузети спискови „радника и службеника који се после октобра 1941. нису јавили на посао“ и у којима је уз имена наведено „према сазнању стрељани су у лагеру од немачке војне силе“, а које су саставиле и овериле управе фабрика, школа, Жичког духовног и Среског суда. Ти спискови достављени су начелству Жичког среза где је 28. маја 1942, дакле пар месеци после стрељања, настао објединивши све претходно достављене „Списак погинулих Жичког среза у време комунистичких нереда“. Списак је на 29 страна навео имена погинулих до 1942. међу којима је највећи број 1.780 именом и презименом наведених, стрељан у лагеру. Уз ове спискове, у матичној служби града Краљева сачувани су и, сада верујем предати Историјском архиву, црквени спискови вођени од 1941. до 1945. протоколи умрлих који наводе имена и годишта стрељаних.

Уз то, још увек је било живих савременика, наративних извора. Предмети стрељаних, сачувани у породицама и на месту стрељања приликом постављања споменика, прикупљани су од почетка рада краљевачког Народног музеја и Историјског архива средином XX века, док се у установи Спомен-парк прикупљала документација, изјаве и сведочења савременика и преживелих са стрељања, што је и публиковано 1966. у изузетно вредном издању „Краљево октобра 1941. Казивања преживелих“, која су приредили Владимир Бережнов и Раде Јоветић. Велики допринос бележењу тог првог слоја сећања дао је Михаило Симић књигом „Краљево, октобра 1941.“ Сва прикупљена сећања помињу имена стрељаних, њихове животе, као и ток злочина од рације (од 4. октобра до самог извођења на губилиште од 15 до 20. октобра). У музеју је, како рекох, прикупљан материјал од његовог оснивања. Уз рад првог управника, Милорада Јовића на формирању збирке и првих музејских поставки са акцентом на Други светски рат и тему стрељања талаца, свакако је доприносе расветљавању узрока, тока и последица октобарске трагедије дао Мирослав Стаменовић, историчар, кустос збирке за историју. У тим подухватима он је сарађивао са Владимиром Бережновим из Историјског архива Краљево и са Радетом Јоветићем који је водио институцију Спомен-парк. Њихов рад резултирао је првом евиденцијом имена и података о стрељанима – картотеком на основу поменутих оригиналних спискова стрељаних који су у музејском власништву били још од 1970. У садржају картотеке налази се око 3.500 картона са именима свих жртава Другог светског рата 1941-1944. са краљевачког подручја, међу којима се, на 1.790 картона налазе имена стрељаних. Зашто су (знајући, јер су користили изворе), поред свог рада, историчари пристајали на прокламоване бројеве безимених жртава, исказиване на јавним комеморацијама, није објашњиво. Уосталом, и годинама касније, у свом преданом раду о привредним губицима Краљева, што је једна од тешких последица масовне одмазде, објављеним 2006. у књизи „Краљево их није заборавило“, Милан Матијевић је управо користећи те спискове поименично навео жртве, али без податка о њиховом укупном броју. Свакако, био је потребан проток времена и методологија поређења свих писаних извора кроз базу података.

3. Да ли сте имали проблема током Вашег рада, нарочито ако се узме у обзир да и данас многи сматрају да сте значајно умањили број жртава , посебно се то односи на коментаре на друштвеним мрежама?

Када сам већ годинама радила на утврђивању имена и других података о стрељанима, мој рад су нападали старији суграђани, управо у страху да умањујем број жртава, посебно и свакако природно увећаним страхом да се у планираним књигама Поменика неће наћи имена њихових ближњих. А како и не би, јер њихових имена на месту стрељања и гробља – нема! Сећам се када је у музеј дошао Михајло Симић, аутор непроцењиве књиге сведочења коју сам поменула са својеручним списком стрељаних који је написала његова мајка, познајући породице из старе чаршије које су изгубиле ближње. Када се уверио да се сва имена са тог списка налазе у бази података, његова пружена рука и извињење због сумњи, били су ми највеће охрабрење. Дакле, историчари су понудили одговоре кроз радове, изложбе. Имена стрељаних записана су у књигама Поменика у сталној музејској поставци. Године рада и истраживања посветила сам утврђивању података о животу сваког стрељаног, покушавајући да од заборава спасим тај уништени „јучерашњи свет“. Незадовољни нашим одговорима могу нам понудити своје уколико их имају, засноване на утврђивању имена жртава, анализама извора.

4. Већ неколико деценија траје покушај да се пронађе кривац за оно што се догодило у октобру ’41. године и у зависности од политичке опредељености кривица се, попут тениске лоптице, пребацује са једног на други устанички покрет. Чини ми се како још увек није постигнут консензус ко је, заправо, кривац. Да ли сте успели током Вашег рада на овој теми да утврдите чија је кривица за смрт недужних становника Краљева? Или се, просто, сам чин стрељања мора посматрати у контексту времена – ратно је стање, на снази је преки суд и немачке власти чине све да умире устанички покрет који је узео маха?

Савремене поделе на присталице и идеолошке следбенике оба покрета отпора дубоко су утемељене у 1941. посвађане око питања ко је први напустио заједничке положаје партизанских и одреда Југословенске војске у отаџбини код Краљева, „ко је издао“? Чињеница је да после неуспеха да ослободе Краљево у неколико заједничких напада кординираних из заједничког штаба у Дракчићима, више ништа није било исто, јер је дошло до раскола. Мислим да је то „клање око убачене коске“ и да све то само замагљује никад довољно процесуирану кривицу за ратне злочине против човечности.. Заборављамо да су цеви митраљеза регуларне војске немачког Вермахта „подмазале“ наредбе с врха власти, донете крајем септембра, у јеку напада дивизија на Шабац. У наредби генерала Франца Бемеа, тада донетој, наглашен је тон освете Србима за немачке губитке у Првом светском рату. Да ли би Немачка тог времена у покличу освете за версајско понижење у Првом рату, у успону стремљења „Лебенсрауму“ или великом простору за немачку расу, вршила злочине и да устанка није било? Не заборавимо, Расни закони донети су још 1935, а хиљаде Словенаца је протерано из свог завичаја из места где устанка готово није било, због присвајања Словеније као „историјске“ територије. Ванредно стање са преким судом уведено у Краљеву 15. октобра, истог јутра почело је да се примењује стрељањем голоруких талаца у размерама 100 живота цивила наспрам живота једног немачког војника, а 50 за рањеног! Одговорност за злочин је на рукама регуларне војске – немачког Вермахта, иницирано устаничким нападима у којима је до 16. октобра погинуло 10, а рањено 14 немачких војника. А није питање зашто се Вермахт свети, јер, повод је нашао у нападима, саботажама, непослушности, већ вредоносни судови који размерују освету на 1:100 и 1:50 и примењују је на недужним цивилима.

5. Били сте сведок обележавања октобарских догађаја у СФРЈ, затим након распада током ’90-их година, али у претходним пост-транзиционим деценијама. Можете ли направити неко поређење у начинима обележавања и да ли мислите да је пронађен прави начин за то, или сматрате да се на том пољу може (и мора) нешто променити?

У Народном музеју Краљево, заслугом тадашњег директора Драгана Драшковића, колеге историчара, организован је 2001. године скуп историчара из свих установа у Србији, музеја, архива, института који се баве овом темом, што је резултирало зборником радова „Краљево, октобра 1941. године“. У садржају зборника су, осим радова о узроцима, току и последицама октобарске трагедије, чланци Љубодрага Ристића и Радомира Ристића који се односе на генезу комеморативног обележавања, промене назива од Лагерског гробља до Спомен-парка и од опела и парастоса 1945. до Октобарских свечаности од 1965. године. Сматрам да би споменички комплекс Паје Крунића био довршен капелом према његовој архитектонској замисли, у служби меморијализације уколико се унутар зидова нађу имена стрељаних. Јер, чему подушја, говори, опела, ако не знамо коме их дајемо и исказујемо?

Разговарао: Војкан Трифуновић