Autor: Luj Altiser
Strana: 75
► Ostali detalji

„Niko nije beznadežnije porobljen od onih koji pogrešno veruju da su slobodni.“

Johan Volfgang fon Gete

U uticajnom eseju „Ideologija i državni ideološki aparati“, Luj Altiser (1918-1990) analizira načine na koje funkcionišu ideološki državni aparati u cilju očuvanja i reprodukovanja postojećih društvenih i ekonomskih odnosa. Za razliku od državnih represivnih aparata (vojska, policija, pravosuđe), ideološki državni aparati ne funkcionišu upotrebom nasilja. Ideološki državni aparati (škola, crkva, porodica, ali i sport, masovni mediji), deluju sofisticiranije u cilju dobrovoljnog usvajanja ideologije vladajuće klase i formiranja slike sveta širih slojeva stanovništva.

Sve ideologije funkcionišu pomoću i posredstvom konstituisanja subjekta, a proces kojim ideološki diskursi konstituišu subjekte, Altiser naziva „interpelacijom“. U ovom eseju Altiser pronicljivo opisuje način na koji državni ideološki aparati konstituišu subjekte putem njihovog p(r)ozivanja („interpelacije“), uz pomoć institucija velikog Drugog (partija, nacija, Bog). Ideologija nije samo manipulacija i represija, njena moć je i produktivna, ali uglavnom i neprozirna. Uprkos potčinjavanju („subjektivizaciji“), subjekti („potčinjeni“) uz pomoć ideologije i njenih mnogobrojnih aparata stiču iluziju vlastite slobode.

SADRŽAJ

1. Ideologija i državni ideološki aparati

(Beleške za istraživanje)

Prevod Andrija Filipović

2. Filozofija kao oružje revolucije (razgovor)

Prevod Goran Bojović

3. Altiserovi ideološki aparati

Vladimir Milutinović

Do elementarnog pojma ideologije nije teško doći. Ako želimo da drugi rade u našu korist, čak i onda kada se to protivi njihovim pravim interesima, otprilike postoje dva načina putem kojih to možemo postići. Možemo ih silom primorati da to čine. Taj način je efikasan, ali zahteva dosta snage i udara na elementarnu vrednost slobode koju svako želi za sebe. Drugi način bi bio da drugi dobrovoljno rade u našu korist, što je pak moguće jedino ako su uvereni da je taj rad u njihovom najboljem interesu. To se postiže ideologijom – ona je način putem koga većina može raditi u interesu manjine uverena da sledi svoje dužnosti ili svoj najbolji interes. Ova mašina može onda da radi uz minimum napora i troškova: ljudi se ponašaju baš onako kako je potrebno sami od sebe, uz malu pomoć ideologa, sami sebe kontrolišu ne bi li ostali upravo u onim granicama koje se zahtevaju.

Iz ovog opisa već je jasno zašto je kritika ideologije važna. Ona je način da se intelektualnim sredstvima ova napetost smanji, odnosno da većina dobije ona prava koja zaslužuje i koja je dobro za sve da dobije. Drugo i možda važnije pitanje jeste zašto je kritika ideologije tako teška. Pošto su ovde na stolu krupni intelektualni i politički problemi najboljeg uređenja društva, svi će naizgled biti zainteresovani za raspravu. Optužba o zameni opštih partikularnim interesima opšte je mesto u politici, pa će svi jedni druge optuživati za taj greh. Zamka je u tome što je, kao i u Gospodaru prstenova, lako reći da je prsten moći zao, da se služi prevarom i da ga pokreću sebični interesi – teško je baciti prsten, odnosno iznaći dovoljno dobru teoriju koja bi bila univerzalno primenljiva i primenjena i na kritikovane i na kritičare. Tako je kritika ideologije u poziciji Gandalfa ili Aragona na Elrondovom savetu kod Vilenjaka, ona je način da se nešto od univerzalnog smisla i univerzalnih vrednosti zaštiti pred ideološkom instrumentalizacijom.

Značaj ovog Altiserovog teksta upravo je u tom pokušaju da se postavi teorija ideologije uopšte i progovori o strukturi ideologije kao takve. Sledeći Marksa, Altiser konstatuje da je ideologija to tiho sredstvo koje reprodukuje poredak eksploatacije. Ona dopunjuje represivne aparate države, koji su tu za svaki slučaj, i grana se kroz državne sisteme među kojima Altiser posebno naglašava školstvo, kao jedan od aparata – pored crkve, političkog sistema, porodice, medija i drugih – koji igra ključnu ulogu u obezbeđivanju ideoloških ciljeva. Altiser kaže da ideologija izražava „imaginaran odnos prema realnim odnosima“ u društvu. Ona, dakle, nije samo produkt loših momaka (sveštenika, političara) koji bi mogao da se zameni nečim boljim niti puki odraz odnosa dominacije, ona je autonoman način da se odnosi dominacije reprodukuju. Kao pravi materijalista-marksista, međutim, Altiser naglašava da ideologiju nije dovoljno kritikovati nego da se moraju izmeniti prakse pomoću kojih se ona reprodukuje. Osim toga, on uočava i sveprisutnost ideologije, odnosno, fundamentalni značaj koja ona ima u svakodnevnom životu. Ideologija stvara tu temeljnu priču, koja nam u zamenu za slobodu, nudi smisao i konstituiše nas kao subjekte. U ideologiji se, po Altiseru, uvek nalazi relacija Subjekt-subjekt, odnosno način putem koga pretpostavljeni svemoćni utemeljujući Subjekt (kakav je Bog u religijama, npr) oslovljava druge dajući im smisao u ogledanju u njegovom liku, sleđenju njegovih naredbi, spasenju koje dolazi na kraju itd.

Altiserova kritika ideologije skicirana u ovom tektu nastala je pre 40 godina, međutim, igrom slučaja na polovini tog vremena (1989) desila se krupna promena koja je umnogome izmenila oblike koje ideologija danas uzima. Zbog toga se čitajući ovaj tekst možemo istovremeno pitati koliko je Altiserova kritika primenjiva i danas. Ona ima crte koja su savremene – odustajanje od isključive determinacije ideologije klasnom borbom, kao i sluh za strukture koje pretrajavaju kroz vreme i na način nesvesnog oblikuju stvarnost. Iako se kritikuje Marksov pozitivizam, Altiserova kritika ideologije je ipak pisana iz marksističke perspektive što se posebno vidi po primerima ideologije uzetim mahom iz religijske sfere. Ipak, pomenute krupne promene nezaobilazne su u izučavanju ideologije jer ideologija u stvari parazitira na dominantnim idejama jednog vremena, a današnja dominantna ideja nije slepa poslušnost jednom vođi ili kulturna dominacija crkve, već upravo sloboda izbora. Današnji ideolozi moraju da nateraju ideju slobode da radi za njih.

I čini se da se to upravo dešava. Sistem zna da poredak dominacije i kontrola ne može da se postigne preko odanosti jednom Subjektu, jer je sloboda postala prevažna ideja. Ali zato svaki subjekt može postati svoj Subjekt, što naizgled apsolutizuje njegovu težnju ka slobodi, maksimizuje je, dok je u stvari smanjuje. Tako na primer, u današnjem kapitalizmu svi podržavaju poredak u kome se onda kada se obogate mogu što slobodnije odnositi prema onima ispod sebe, davati im minimalne plate, produžavati radno vreme itd. Svi mogu želeti tu poziciju i voleti poredak u kome je ona moguća. Kvaka je samo u tome što je verovatno da će u toj poziciji moći biti samo 1 od 10 onih koji bi želeli taj poredak, svi ostali moraće se naći u poziciji onih koji izvlače deblji kraj. Kao u poslovici, u ime goluba na grani oni žrtvuju vrapca u ruci, čak svesni da do goluba može doći samo jedan.

Međutim, taj golub na grani (moć, uspeh, bogatstvo, slava) može toliko sjajiti da svi stanu u red praznih ruku.

Vladimir Milutinović