Аутор: Динко Давидов
Страна: 260
► Остали детаљи

Из предговора

"Неки до сада слабо познати мајстори и још мање позната њихова дела свакако ће, преко ове изложбе, ући у антологију српског сликарства XVIII века... Захваљујући Матичиној Галерији и њеним људима, добили смо овај неочекивани поклон, тек откривене и очишћене слике из цркава и кућа наших предака из далеких колонија Хунгарије XVIII века.

Сада још боље видимо коју су своју посебну уметност имали наши паори, свештеници, војници, мајстори и пургери и како су они уживали у њеној лепоти. Застајући пред њом, чини нам се да се још боље отворио поглед у онај други, скривенији свет унутрашњег живота јунака и јунакиња из "Сеоба" Милоша Црњанског, свет који измиче речи и једино показује у слици.

Ове мисли о српском зографском сликарству XVIII столећа, баш оном насталом времену неспокоја и сеоба, написао је историчар уметности, професор Светозар Радојчић поводом изложбе Иконе српских цркава у Мађарској приређене у Галерији Матице српске и потом у Народном музеју у Београду, а објавио у "Политици" 26. јануара сада већ давне 1974. године.

На ову изложбу Професор је дошао из свог средњег века којем је,својим научним понирањем али и племенитом душом сав припадао. Живео је, дакле, окружен средњовековним монументалним сликарством, иконописом, минијатурама али и књижевношћу о чему је размишљао, предавао, писао.

А о свом професору његови су непосредни следбеници на катедри за историју уметности написали и ову реченицу: "Светозар Радојчић је… умео да сагледа главне токове средњовековне српске уметности и да о томе пише занимљиво, упечатљиво". Такав "сав средњовековац" стајао је тада пред сликама њему страним, први пут виђеним, па је и о њима писао понесено, топло и узбудљиво, прелепим стилом.

Историјску потку је добро познавао, мислим ту нашу пост-сеобну епоху, о њој суписали његови нешто старији савременици Јован Радонић, ДушанЈ. Поповић, Васа Стајић, Радослав Грујић и други.

Ипак, професор се није ослонио само на знање већ на и своја виђења прошлости, на претке у Хунгарији и њихову посебну уметност али при томе је у тим зографским сликама тражио и онај други, како је рекао, скривенији свет унутрашњег живота, јунака и јунакиња из „Сеоба“ Милоша Црњанског, који су били савременици иконописаца српских сеоба.

Сада, после толико деценија протеклиход оне изложбе и професоровог чланка, који сам сачувао јер је тако уверљиво али и чудесно његово повезивање иконописних ликова зографских и списатељских ликова Црњанскових. - Он је та два света на свој начин сагледао и приближио.

Моју пажњу у професоровом чланку привлачи и она мисао да ће нека, тада одиста недовољно позната сликарска дела, ући у антологију српског сликарства XVIII столећа. - После вишегодишњег бављења сликарством ове узбудљиве епохе реших да остварим аманет - да од неколико стотина икона, које се сада налазеу Галерији Матице српске, у Музеју Епархије будимске у Сентандреји, у Владичанском двору у Темишвару, Митрополијском двору у Загребу саставим наречену антологију.

Наслов књиге ”Иконописци српских сеоба” подсећа на ту епоху одиста омеђену сеобама: првом Великом сеобом Срба (1690), другом сеобом патријарха Арсенија IV (1739) и трећом сеобому Малу Русију-Украјину (1751-1760). То нестално доба (од 1690.до 1760), одиста означава златни период сликара-иконописаца, па тиме и период који је омеђен овом књигом."