Аутор: Горан Петровић
Страна: 200
► Остали детаљи

Каква је ово земља по којој и светац посрће?! Каква је ово земља где светац не сме ни на трен да приспе, иначе са његовог ореола злато састругаше? Каква је ово земља из које се чак и коже одраних животиња труде да побегну? Каква је ово земља у којој игуман не прима икону на преноћиште? Каква је ово земља која вара намернике, где се села премештају, напуштена троскишта се смрадно пуше, људи гасе звезде-жежнице?! Каква је ово земља где се стена, тврди камен под меком, нежном маховином – само прави да никога неће да убије?!

Србија за владавине деспота Стефана Лазаревића, почетак XV века. Деспотов престони двор у Београду, који тек што је изграђен, треба опремити префињеним балдахинима из Дубровника, дебелим перинама из Пеште, неугасивим кандилима из Солуна, светозарним иконама са Свете Горе… Доносиће их носачи пешке, натоварене на мазгама или превожене лађама, једино иконописани свеци, њих стотину, одлучују да крену пут српске престонице сами, без ичије помоћи.

Да иконе могу да лете и путују, зна се одавно, али у овој фантастичној приповести Горана Петровића оне ће доживети и многе невоље, пресретаће их и Турци, и разбојници, и морске немани, и временске непогоде, дочекивати и клањати им се верници, многе ће се заувек изгубити, а у деспотов двор стићи ће само једна, оштећена и готово непрепознатљива, па ни деспотов саветник Константин Филозоф неће разазнати о којем се светитељу ради…

Иконостас је нова прича, нови „ток“ у Роману делти Горана Петровића, универзуму алегоричних приповести чија се радња расплиће од средњег века до дана које сматрамо нашим.