Аутори: Мајкл Хард, Антонио Негри
Страна: 496
► Остали детаљи

Нови политички поредак глобализације – тврде Хард и Негри – ваља посматрати као поредак без граница и ограничења. Њихова књига показује колико се данашња Империја суштински разликује од европске империјалистичке доминације и капиталистичке експанзије у прошлости. Глобална Империја ослања се на елементе америчког конституционализма са хибридним идентитетима и ширењем граница.

Једна од ретких добрих особина савремене Империје, сматрају аутори, огледа се у томе што је поткопала темеље националне државе, етницитета, расе и народа примерима контаката и хибридизације. Можда је, а у то верују аутори, савремена Империја омогућила стварање нових облика транснационалне солидарности која ће да порази Империју. „Морамо да прихватимо тај изазов и да научимо да мислимо глобално и делујемо глобално. Глобализацији морамо да се супротставимо контра-глобализацијом, Империји контра-Империјом. Контра-Империја мора такође да буде једна нова глобална визија, један нов начин живота у свету.”

Сарадња америчког теоретичара књижевности и италијанског политичког филозофа резултирала је необичним и раскошним делом велике имагинативне снаге и богатства интелектуалних референци. Без обзира колико су закључци до којих су дошли контраинтуитивни, књига поседује визионарски интензитет.

Антонио Негри, филозоф, писац и независни истраживач, професор на универзитетима у Паризу и Падови. Својевремено је био активан припадник италијанских бунтовничких групација, ангажовао се на страни вођа покрета за аутономију италијанских радника, студентских и феминистичких покрета, шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Оптужен да „заслужују моралну осуду” због насиља проистеклог из његове подршке „оружаној побуни” против државе, осуђен је на дугогодишњу затворску казну.

Након готово 14-годишњег егзила у Француској, где је радио на паришком универзитету као лектор, вратио се 1996. у Италију, како би одслужио казну која му је 1983. била суспендована. Наиме, те године, док је лежао у затвору, изабран је на парламентарним изборима и тиме стекао посланички имунитет. Добровољним одласком на робију, Негри постаје глас свих који су, попут њега, утамничени у италијанским затворима или избегли у иностранство због учешћа у ванпарламентарним облицима политичке борбе током бурних седамдесетих.

Почетком века још увек се налазио под казном, али му је од 2001. она преиначена у условну слободу. Ипак, забрањено му је да учествује на изборима или да се бави професорским радом. Високо продуктиван, космополитски, оригиналан и дубок филозофски стил, део је Негријевих напора да се критички изрази о многим интелектуалним правцима и покретима широм света у последњих пола века.

Његова познатија дела су Тхе Политицс оф Субверсион: А Манифесто фор тхе 21ст Центурy (1989, на француском 1986), Тхе Лабоур оф Дионyсос: А Цритиqуе оф а Стате-Форм, са М. Хардом (1994), Емпире, са М. Хардом (2000).

Мајкл Хард, син стручњака америчког Конгреса за совјетску економију, некада је студирао технику и стекао диплому на колеџу у Пенсилванији. Заинтересован за алтернативне изворе енергије, за време ферија радио је у Италији правећи соларне плоче. Године 1983. преселио се у Сијетл, где студира књижевност и стиче докторско звање. Ангажовао се у Гватемали и Салвадору на страни хришћанског „покрета за азил” који је организовао заштиту за оне који су у Сједињене Америчке Државе ушли као илегални имигранти, као и за оне што су били на мети „ескадрона смрти” које је организовала ЦИА. Пишући докторску дисертацију из области компаративне књижевности, у Паризу је упознао Антонија Негрија са којим ће касније написати нека своја најзначајнија дела. Убрзо му је понуђена катедра на одсеку за италијанску књижевност универзитета у Јужној Калифорнији, одакле је 1994. прешао за редовног професора на Дјук (Дуке) универзитету у Северној Каролини.