Аутор: Драгорад Драгичевић
Страна: 255
► Остали детаљи

Na poziv despota Stefana Lazarevića grupa hilandarskih inoka 6931. leta dolazi u Srbiju da prevodi, prepisuje, popravlja i ilustruje svetootačke bogoslužbene i egzegetske knjige. U grupi je i inok Jovan, daroviti prevodilac sa hebrejskog, arapskog, grčkog i drugih vaseljenskih jezika, kome despot poverava tajno prevođenje zabranjene poezije Sapfe sa Lezbosa, ne očekujući da će ga time izložiti velikim iskušenjima. U međuvremenu despot priređuje egzegetske i knjižestvene razgovore u kojima, pored njega, glavnu ulogu imaju inok Jovan i Konstantin Filozof. Njihovi pogledi kreću se opasnom estetskom ivicom, jer su, s jedne strane, obavezani tematskim i stilskim normama liturgijske književnosti, a, s druge strane, svesni su da te norme sputavaju umetnička dostignuća osvojena još u prehrišćanskom vremenu. Povučen prepevavanjem Sapfine poezije i biblijske Pesme nad pesmama, inok rukopiše i sopstvenu poeziju. Carska policija ga otkriva, i tokom dugog despotovog stranstvovanja inok Jovan biva utamničen i optužen za delo protiv države i crkve. Preti mu odsecanje ruku po carskom zakonu i po crkvenom vraćanje u monaško poslušništvo. Despotova tajna služba šalje skoroteču u Ugarsku, pa despot stiže u času izricanja presude i otkriva pobudu za tajno prevođenje zabranjene Sapfe... Inok nastavlja prepisivački i prevodilački rad u manastiru Dalša, gde ga despot Stefan posećuje i usmeno mu predaje svoj pesnički i prosvetiteljski testament. Nekoliko meseci kasnije na prepisivače će da se sruči vest o despotovoj smrti, a potom i teško stradanje od ugarske vojske i kraj velikog prepisivačkog poduhvata.