Аутор: Патријарх српски Павле
Страна: 240
► Остали детаљи

Благословио: Arhiepiskop pećki, Mitropolit beogradsko-karlovački i Patrijarh srpski Gospodin Gospodin Irinej

ПРЕДГОВОР

Две књиге Интервјуа Патријатха Павла - Том I (1990- 1996) и Том II (1997- 2003) појављују се као трећа и четврта књига првог кола његових Сабраних дела. Духовни профил и портрет блаженопочившег Патријарха који су књиге ових Сабраних дела до сада започеле да оцртавају и граде његовим беседама и богослужбеним упутствима, овде се допуњују и продубљују.

Ове књиге за разлику од Патријарховог класичног богословског опуса - теолошких студија, есеја, одговора и беседа, пружају увид у још једну, веома важну димензију Патријархове јавне речи и друштвеног делања, која на другим местима није тако јасно истакнута - у његову политичку и црквенополитичку активност, тачније службу Цркви и народу.

Знајући колика је улога Патријахове политичке трезвености, озбиљности, храбрости и поштења била у временима која су за нама, како док су се догађаји одвијали тако и када се о њима просуђивало, и какво је поштовање, вољно или невољно, она изазивала, мишљења смо да ће у временима која долазе, она још више добијати на значају. Патријарх Павле, поступајући и говорећи у складу са својим најдубљим унутрашњим уверењима и поривима ствара и пружа кристално јасне обрасце чисте јеванђелске јавне и одговорне друштвено-политичке речи, савршено ослобођене сваковрсне реалполитике.

Од првог интервјуа који је даоПравослављу након избора за 44. поглавара Српске Православне Цркве, па све до његовог последњег обраћања јавности, кроз одговоре Патријарха Павла, без обзира на то ко, како, када и зашто га је нешто питао увек и у крајњој инстанци проговара Јеванђеље - реч истине, спасења (Еф 1,13) и благодати Божије (Дап 20, 24) коју њен митроносни благовесник никада не пристаје да смести у људске и само људске - ма како се они могли назвати и у каве хаљине оденути - оквире. Зато његова реч са страница ове књиге покаткад одјекује попут оштрог слова из капернаумске синагоге, слова које је имало да издржи терет приговора једног дела његових савременика и сународника: Ово је тврда беседа. Ко је може слушати? (Ји 6, 60).

У овим разговорима вођеним у тешким временима политичких криза и ратова, у временима у којима се распадала бивша Југославија млевена спољашњим притисцима и раскидана унутрашњим трвењима, у временима у којима су на велике животне стварности и суштинске теме људског постојања умеле да падну и сенке лажи и лицемерја, скривених и нескривених интереса, одјекује као глас вапијућег у пустињи, архипастирска реч Патријарха Павла, реч пуна пророчке слободе и храбрости.

У временима када није било лако очувати високе идеале речи Божије, тачније речено - радикалну новину Новога Завета по ко пред Богом више нема Јудејца ни Јелина (Гал 3, 28), Свјатјејши је непоколебљиво сведочио и опомињао да грех и врлина немају националне предзнаке и да не постоји ни један циљ који би могао да оправда и озакони неправедна и безакона средства која су довела до њега - понављајући неуморно да је боље бити мртав човек него живи нечовек. Он при томе никада није сметнуо са ума нити брисао из срца чињеницу да је духовни наследник и прејемник великих српских патријарха, попут Макарија Соколовића и Арсенија ИИИ Црнојевића, отац и родитељ свога народа, коме је са великом и неуморном љубављу и ревношћу служио. И ову здраву могућност усклађивања ова два, наизглед неускладива приступа, Патријарх је црпео из јеванђелског извора који је следио а и сам много пута благовестио - да и ово треба чинити и оно не остављати. (Мт 23,23)

Захваљујући тома овај Свјатјејши крманош је успео да у смутним временима деценија које су за нама, брод Српске Цркве проведе неокрњен крај разјапљених раља Сциле и Харибде опречних политичких опредељења и мишљења и различитих виђења будућности српског народа, које су прогутале неке друге, мање савесне и одговорне, мање отпорне на изазове и опсене овога света, припаднике нашег и не само нашег народа.

У временима када крв узаври и заслепи и најсуздржаније очи, трезвеноумни српски Архипастир никада није губио из вида да је немогуће сазнати истину уколико се не чује и друга страна. Будите кадри да сагледате целу истину, подсећао је он онда када је то у ушима појединаца скоро јеретички звучало. Никада му није досадило да понавља да се мора по сваку цену чувати једностраности и полуистина. Био је оличење интелектуалног поштења када је тврдио да је свака генерализација, пре свега један неморалан гест! О свему томе убедљиво говоре његови интервјуи.

На страницама ових књига упознајемо патријарха Павла као истинског човека дијалога који је увек спреман да и о разлозима своје вере али и интересима свога народа разговара са свима - непосредно се укључује у интеррелигијски дијалог са исламом и међуконфесионалне сусрете са представницима других хришћанских Цркава.

Патријарх, при томе, уза сву своју отвореност није човек јефтиних компромиса неспреман да ствари назове њиховим правим именима и да укаже на одређене озбиљне препреке у дијалогу, као што је, на пример, питање унијата у међуконфесионалном сусрету Римокатоличке и Православне Цркве.

Он као прави Архипастир Цркве покушава да, заједно са другим Архијерејима наше Цркве, лечи њене најдубље ране - расколе. Ове књиге остављају драгоцена сведочанства како се у томе негде успело, а другде, пак још увек није. Оне нам казују ио томе како је до појаве раскола долазило, који су фактори томе допринели као што показују и специфичну политичку генезу новоформираних верских заједница у региону које претендују на придев православни у својим називима и наступима.

Овде ваља додати и Патријархову хвале вредну спремност да никада не бежи од појединих пастирских и духовних тема - ма како оне на први поглед незгодне могле бити - нити да их почаствује тишином - што све показује једну од основних црта његове теологије: пастирску бригу за добробит словеснога стада. Он говори о глобализацији и судбинамамалих народа у новом свету; биоетичким питањима и полном моралу; здравој равноправности полова која је за њега аксиоматска (при томе отишавши толико далеко да изјављује да законике полне нервноправности писане рукама патријархалних друштава он не признаје!)

Овај велики молитвеник и литург, код кога су се на известан начин, избрисале границе Библије, Литургије и свакодневице, у својим одговорима спонтано проговара, поред речи Светог Писма и речима молитава које је сваког јутра приносио Троједином Богу због свега и за све. Тако видимо како је овај боголики и богоподобни Архипастир и Архијереј и сам постао неуморан у штићењу удовица и заштити сирочади (Интерцессио, БАС). Овај његов социјални програм, харитативни план, који је као и све друго уосталом, прво проповедао немим а свегласним говором свога примера па потом остављао о томе и писане односно изговорене трагове и сведочанства пратимо и сагледавамо на страницама ових књига.

Будуће генерације истраживача живота патријарха Павла и његовог времена моћи ће ове разговоре да користе као историјске изворе првог реда како за његову биографију тако и за црквене и политичке догађаје у којима је учествовао. Својом честитошћу и јеванђелском мотвореношћу он о свему говори отворено и директно без увијања и тактичких преструктуирања исказа. Због тога је његово сведочење од посебног значаја.

У овим разговорима Патријатх врши и својеврсну демитологизацију сопствене личности - односно једног аспекта њене популистичке интерпретације, покушавајући да развеј фокусирање јавности на одређене облике његовог понашања, попут вожње градским превозом. Мислимо да ове две књиге треба да укажу на друге много важније аспекте његове личности и трајније последице његових дела од оних које су не само у последње време избиле у први план и стекле пажњу јавности.

Такође су вредна посебне пажње Патријархова запажања о Косову и Метохији. Као човек који је велики део свог живота и пастирске службе провео на том тлу и добро се упознао не само са историјом него и савременим духовним стањем на Косову, он оставља драгоцена сведочанства о генези косовског проблема, о спољашњим и унутрашњим притисцима којима су Срби бивали излагани током деценија, али и о њиховој сопственој одговорности за стање у које су доведени. Патријарх нас све, а поготово оне који данас живе на Косову и Метохији храбри да треба устрајати у борби за своја елементарна људска права - на људски и хришћански начин. Поучен примерима из не тако давне прошлости, када су након вишевековног ропства Срби дочекали слободу на целој територији Јужне Србије, па и на Косову, он понавља старо српско-косовско предање о(п)станка у својој отаџбини у најтежим временима: Ништа није изгубљено док не буде изгубљено!

Патријархови разговори и интервјуи које овде објављујемо преузети су, највећим делом, из различитих штампаних медија - часописа, магазина и новина. Без обзира на то како и колико су прецизно и савесно приређивачи ових издања прегледали црквену и другу штампу тога времена у којој су се могли појављивати Патријархови интервјуи да се претпоставити да им је понешто и промакло. Стога ћемо бити захвални сваком читаоцу који нам скрене пажњу на овде необјављене, а постојеће текстове. Ове књиге, осим у минималном - у њима наведеном броју, треба знати, не обухватају Патријархове интервјуе вођене у електронским медијима. Они се сада сабирају, прекуцавају и припремају за друго коло Сабраних дела. У том колу ће, такође и ако Бог да, бити објављени ми разговори вођени у последњих шест година Патријарховог живот 2004-2009.

Дакле, да резимирамо: смисао сабирања и објављивања духовне и богословске заоставштине Патријарха Павла огледа се и у томе да његову истински отачку и библијском сољу обесмрћену, увек савремену и актуелну, поуку и поруку приближи и онима који је нису могли лично чути. Да и до њих допре тихи глас пророка и неуморног сведока Речи Божије чије пастирствовање, како то код људи његовог кова увек и бива, не престаје смрћу.

Протојереј-ставрофор
др Владимир Вукашиновић

САДРЖАЈ

Предговор, 5

1990. година, 11
ХРИСТОС ЈЕ НАША СВЕТЛОСТ, НАШ ПУТ И НАШ ЦИЉ, 13

1991. година, 19
ЦРКВА САБИРА И УЈЕДИЊУЈЕ - НЕ ДЕЛИ, 21
ГРАДЕЋИ МИР У СЕБИ ИСТИНСКИ ЋЕМО ГА ГРАДИТИ И ОКО СЕБЕ, 25
ЗА МИР, ЗА ПРАВИЦУ, СА СЛОГУ МЕЂУ ЉУДИМА, 38
ЗАЈЕДНО ИЛИ ОДВОЈЕНО АЛИ УВЕК КАО ЉУДИ, 42
СРБИ СУ СЕ ОД НАСИЉА МОРАЛИ БРАНИТИ, 62

1992. година, 69
УПУТСТВА СВЕТОСАВСКОМ НАРОДУ, 71
ЗЛО НАПАДА, ДОБРО МОРА ДА СЕ БРАНИ, 80
ДОШАО САМ ДА ВИДИМ СВОЈУ ДУХОВНУ ДЕЦУ, 87
РАТ НЕ МОЖЕ ДОНЕТИ КОРИСТИ НИКОМЕ, 92
ЦРКВЕНЕ ВОЂЕ ВЕРНИЦИ СЛУШАЈУ, 95
МИР ЈЕ ДАР БОЖИЈИ, 98
ДОШАО САМ ДА СЕ ЗАЈЕДНО БОГУ ПОМОЛИМО, 101
МОЛИО САМ ДА ПРЕСТАНЕ КРВОПРОЛИЋЕ, 103
САГЛЕДАТИ ИСТИНУ СА СВИХ СТРАНА, 105
ОНО ЗЛО ШТО ЈЕ БИЛО - НЕ ПОНОВИЛО СЕ, 108
СВИ СМО ЉУДИ ИЛИ НЕЉУДИ, 111
ТАЈ НАРОД ЈЕ ДОРАСТАО ДО ОНОГА ДО ЧЕГА ЈЕ ДАНАС ДОШЛО, 119


1993. година, 131
ДА НАМ "ЦАР МИРА" ДАРУЈЕ СВОЈ МИР, 133
ОД ГРЕХА СЛОБОДА - ЗА ЦАРСТВО НЕБЕСКО, 140
ЦРКВА ЈЕ ЗА СЛОБОДУ, ОВУ НА ЗЕМЉИ И ОНУ ДУХОВНУ, 146
СВИМА ИСТОМ МЕРОМ, 162

1994. година, 173
НЕ ТРЕБАЈУ ЗДРАВИ ЛЕКАРА, 175
СРПСКО-РУСКО ЈЕДИНСТВО У ВЕРИ ПРАВОСЛАВНОЈ, 188

1995. година, 201
ХРИСТОС ЈЕ ГЛАВА ЦРКВЕ - ЦРКВА ЈЕ ТЕЛО ХРИСТОВО, 203

1996. година, 209
ЖЕНА И МУШКАРАЦ ЈЕДНО СУ ПРЕД СВЕВИШЊИМ, 211
АКО СЕ УГЛЕДАМО НА КАИНА, 228
ДА СЕ РАДИ ЗАЈЕДНО, ЗА ДОБРОБИТ СВИХ, 231