MIKRO KNJIGA
    od 1984. god.
    Knjige▹PravoslavljeДуховна борбаPravoslavljeИсихазам

    Prikaži 6 puta
    veću sliku


    Исихазам: Освајање унутарњих простора
    Аутор: Митрополит Амфилохије (Радовић)
    Страна: 264
    Остали детаљи

    Благословио: Njegovo Visokopreosveštenstvo arhiepiskop cetinjski mitropolit crnogorsko-primorski G. Amfilohije
    Veličina slova: A A
    Свједоци смо једног необично интересантног феномена: у наше дане све више се буди интересовање за тзв. мистику и уопште мистичке и тајанствене појаве. То је очевидан знак почетка преоријентације човјекових интересовања.

    Јер скоро сва човјекова дјелатност последњих неколико вјекова, особито дјелатност европског човјека, била је усмјерена на освајање космоса и материја, на освајање спољних простора. Та једностраност је проузроковала отуђење човјека од његових унутарњих простора и довела до раздора између човјековог бића и његовог дјеловања: површине спољњег свијета као да су прогутале дубину човјековог бића. Но чим човјеково биће оплића и оповршини се, свијет му постаје узак. То је потпуно природно: човјек је по својој природи дубљи и шири од космоса у коме пребива, отуда је и његова глад за дубином и ширином незаситива дубинама и ширинама ове материјалне стварности.

    Да се та дубља тражења јављају и код нас, свједок је интересовање које се пробудило последњих деценија, у Цркви и ван ње, за духовни покрет звани „исихизам“ или „паламизам“.

    Тај покрет који је дошао до изражаја особито у XIV вијеку, и који је органски повезан са личношћу св. Григорија Паламе (необично је важно да се подвуче да је њему Црква посветила ову другу недјељу Часног поста), био је код нас дуго времена заборављен, а од појединаца, под утицајем западне литературе, понекад чак и презрен. Шта је дакле „исихизам“? Је ли он стварно, како су неки хтјели да га прикажу, „болесни мистицизам“ прошлости или је нешто сасвим друго? Сматрамо да су Недјеља св. Григорија Паламе и ови свети дани „пучине“ Часног поста, као призив на цјелосни духовно-тјелесни преображај, необично прикладни за размишљање о овом значајном духовном покрету за историју Православља и за духовни живот уопште.

    Исихизам - срце духовног живота
    Прво да видимо шта управо значи ријеч „исихиа“? - Буквално, она значи: мир, мировање, тишина. Међутим, код православних подвижника она је од давнина значила нешто много више и имала један дубљи смисао. Оно што карактерише човјека и свијет у коме живи, то је стални немир и промјенљивост. Отуда човјек стално чезне за спокојством. И као што нам искуство свједочи да се мирно море не налази на морској површини него у дубинама мора, тако, по опиту светих подвижника, и унутрашњи мир твари и човјека треба тражити у дубинама човјека и твари, и „с оне стране“ тих дубина. Исихиа и јесте управо то: тражење тог и таквог унутарњег мира који „превазилази сваки ум“. Она није просто спокојство, налажење мирног мјеста за живот и пребивање, него битијно сабирање људског бића и жића у свој центар („срце“); а преко њега сабирање у Богу и Богом, као јединим извором сваког истинског мира. Отуда је најбољи превод на српски ријечи „исихиа“ онај кога је дао о. Јустин Поповић: молитвено тиховање. Јер то сабирање може се постићи само кроз вјеру, покајање, пост и молитву. Тиховање не значи нерад и пасивност. Оно претпоставља огромни духовни напор и борбу против страсти које су праизвор цјелокупне људске расејаности и разбијености. Док је пророк Мојсије ћутао, каже св. Григорије Палама објашњавајући тај мир, чуо се глас Божји: „зашто вапијеш к мени“ (Изл. 14,15). То је ћутање гласније од говора, тишина која прераста у дубински вапај бића. Ко задобије такво молитвено тиховање, каже св. Јован Лествичник, спознао је дубину тајни.

    „Исихиа“ такве врсте и уопште исихизам обично се везују за горе поменути духовни светогорски покрет из XIV вијека. Но ако се ствари мало дубље посматрају, он је карактеристичан за цјелокупни православни духовни живот. Довољно је погледати, на примјер, у древни „Отачник“, збирку изрека египатских стараца, па да се човјек увјери да исихазам није неки нови изум него да он постоји одвајкада као начин живота и пут спасења. То је, уствари, Маријинско служење код ногу Исусових, стално присутно у животу Цркве. Тако читамо у Отачнику, да кад је старац Арсеније упитао Бога како да се спасе, чуо је глас: „Арсеније бјежи, ћути, молитвено тихуј“. Тај позив старцу Арсенију уствари је призив на унутарње духовно дјелање душе, без кога је сав духовни живот као лишће без плода.

    О исихастима говоре и Оци старохришћанске Цркве. У В вијеку се спомиње у палестинском манастиру Светог Саве један пустињак Јован који проводи живот у „молитвеном тиховању“. О исихастима се говори и у Јустинијановом законодавству, помиње их и 41. канон Трулског сабора. За великог подвижник ВИ вијека, преп. Јована Лествичника, исихиа је идеал као и за многе прије њега. Он је, међутим, свјестан и опасности које она у себе крије. Зато препоручује непрестану обазривост и смирење које чува подвижника од демонске обмане и од пада у гордост, ту „свеобухватну смрт“. Лествичник савјетује истинског искатеља духовног живота: „Непрестано помињање и мисао на Исуса нек се сједини са твојим дисањем и тек онда ћеш осјетити корист од молитвеног тиховања“. Овдје се, дакле, ради о непрестаном љубавном општењу са Христом, које има за циљ сједињење са Богом и са његовим „светим наднебеским огњем“, који неочишћене гори а друге осветљује „по мјери савршенства“ (Слово 28).

    Свети Григорије Ниски у тумачењу Псалама говори о Мојсију да је провео четрдесет година удаљен од људи, боравећи у „молитвеном тиховању“, сазерцавајући невидљиве ствари. И по преп. Исаку Сирину, „исихиа“ је врхунац савршенства и „мајка покајања“. Он је назива и „почетак очишћења“. По истом овом светитељу ријечи су орган овог свијета; молитвено тиховање, које захтијева радикално одрицање од свијета као жеље тијела, похоте очију и гордости као орган ћутање у коме је тајна будућег вијека.

    Молитвено тиховање као непрестано хођење човјека пред лицем Божјим, у органској је вези са вршењем самих јеванђелских заповијести. Вршење заповијести је припрема за више ступњеве духовног живота. Зато онај који би хтео да молитвено тихује а није се врлинским живљењем ослободио од духовних страсти и болести, личи на човјека који искаче из брода у море, сматрајући да ће на дасци без опасности стићи на обалу (преп. Јован Лествичник).
    Закон живота по св. Григорију Богослову се састоји у овом: „Бога треба више помињати него дисати“. Само тако се може остварити циљ хришћанског живота: постизање заједничарења с Богом, причешћа и виђења Бога. То је основна, богословски потврђена и озакоњена мисао у Цркви, прво кроз Ареопагитске списе, а потом и у дјелима преп. Максима Исповједника. То су, заједно са Евагријем, Исаком Сирином, преп. Макаријем Египатским и особито преп. Симеоном Новим Богословом, духовни родоначелници светогорских исихаста.

    Да се задржимо само на преп. Симеону. И за њега, као и за светогорске исихасте (живео је крајем X и почетком XI в.) Бог је свјетлост и почива у неизрецивој свјетлости. Зато онај који постиже с Богом заједницу - причешћује се Његове вјечне свјетлости, постајући и сам свјетлост. То се постиже кроз вјеру и врлине од којих је по њему „исихија“ - најсавршенија; остале врлине су пут који њој узводи. Онај који молитвено тихује, каже светитељ, треба да, као она еванђелска блудница, држи и љуби на духован начин и сузама облива ноге Исусове. Или слушкиња чије су очи упрте у руку госпође њене (Пс. 123, 2), тако и он треба да гледа нетремице на руке Господа Бога свога. Треба да буде као невјеста која сједињена са Господом Христом лијеже и устаје у вјечни живот, или као ученици на Тавору који видјеше славу Његову и чуше глас Очев: „ово је Син мој возљубљени“, и падоше ничице говорећи као Петар: „добро нам је овдје бити“. Молитвени тиховалник треба још да буде као Мојсије на врху Синајске Горе, да пребива тамо сам и да улази у облак, скривајући се од очију других. Ако буде тако радио, не само што ће видјети Бога „од позади“, него ће му се јасно открити лице Божје. И само Бога гледајући и од Бога будући гледан, и слушајући Његов глас, откриће се прво њему на тајанствен начин тајне Царства Божјег, а потом ће он другима дати закон; просветлиће се а онда ће и друге свјетлошћу знања просветити; биће помилован па ће онда и сам друге миловати. Такав тражи и добија, па кад добије - раздаје онима који од њега траже; одрешује се свеза зла и потом одрешује и сам друге.

    Незаситива жеђ и глад за Богом и вјечном Божанском свјетлошћу је основна покретачка снага радикалног одрицања од свијета кога тражи преп. Симеон. Ту се не ради о некаквом апстрактом философском или религиозном мистицизму, него о опитном светотајинском и световрлинском реализму. То је жеђ крштене и у свјетлост Тросунчаног Божанства повијене душе за општењем са историјским Христом Богочовјеком у Цркви Бога живога, силом Духа Светога, кроз благодатно очишћење и духовну борбу.
    Да та жеђ није својство само монаха или пустињака, него да је у природи свих хришћана, свједочи преп. Петар Дамаскин на око 200 година прије Симеона Богослова. „То је подвиг, каже он, који је потребан свим људима, било дјелимично било цјелосно. Без њега је немогуће задобити духовно знање и смиреноумље; онај који га иште, постају му преко њега јасне у божанским Писмима и свим тварима скривене тајне“. Без молитвеног тиховања, тврди исти светитељ, не можемо се очистити ни спознати нашу слабост и демонско лукавство; нећемо бити у стању ни да схватимо Божју силу и провиђење из божанских ријечи које читамо или пјевамо.

    Српски исихасти
    Први познати подвижници код Срба: преподобни Петар Коришки, Јоаким Осоговски и други, такође спадају у исихасте, будући да пустињаштво по својој природи има исихастички карактер. И сам Свети Сава, пород Свете Горе, и отац српске духовне историје, цијелог свог живота био је разапет на крсту двоједне љубави: љубави према молитвеном самовању и љубави према духовном просветљењу свог народа. Он не само да се „дивио животу непрестаног молитвеног узвишавања ума од земаљског Богу“, код светогорских подвижника него је и сам упражњавао такав начин живота и чезнуо за њим својим бићем. О томе свједоче не само Карејска испосница и Студеничка „молчалница“ него и сав његов животни став и стално повраћање Светој Гори. Он са великим узбуђењем мисли на „свету и слатку пустињу“, а посебно на колијевку источног монаштва - Палестину, Египат, Синај. Он је био и остао велики поклоник Синајског схватања подвижништва. Дух исихаистичке атмосфере прожима многе службе и житија српских светитеља прије XIV в. Тако читавих сто година прије избијања исихастичког спора у Светој Гори пјесник пјева у служби Светом Сави у духу чистог исихазма:

    „Успавао си страсти и многолике валове божанским усхођењима и неслабним чистотама те на невечерњу свјетлост уснућем засјао јеси...“

    Без сумње, истог духа је био и Архиепископ Данило ИИ као и многе друге значајне личности наше духовне прошлости, особито оне које су прошле кроз ман. Хиландар. И до данас је остао недовољно испитан утицај монаха Синаита који су основали низ манастира по Србији и кроз њих посејали у душу нашег народа дух синајске исихије. Да је и преп. Ромило Раванички био чисти исихаста, јасно свједочи његов животопис, као и чињеница да му је духовни учитељ био велики молитвени тиховалник Григорије Синаит.

    Имали смо и у наше дане неколико значајних личности које су се трудиле да продуже, по Божјем призвању, старо предање молитвеног тиховања. Да поменемо познатог старца Теоклита из Студеничке испоснице, старца Симеона из ман. Дајбаба и потпуно непознату сељанку из Врака код Скадра, блажену Стевку Ђурчевић. Ова чудна сељанка, која је после протеривања Срба из Албаније (1933. г.) живјела у једном селу на Косову и последње дане провела у битољком сиротишту „Богдај“ (умрла као монахиња Стефанида 1945. год. од рана које је задобила од Немаца), оставила нам је „Исповијести“ ријетке духовне дубине и потресног садржаја (Исповијести се чувају у рукопису).

    Др Амфилохије (Радовић)


    САДРЖАЈ

    Митрополит Амфилохије (Радовић)
    ИСИХАЗАМ КАО ОСВАЈАЊЕ УНУТАРЊИХ ПРОСТОРА, 5

    Игуман Петар (Пигољ)
    ПРЕПОДОБНИ ГРИГОРИЈЕ СИНАИТ И ЊЕГОВИ ДУХОВНИ СЛЕДБЕНИЦИ

    Предговор, 19

    Центри православне монашке духовности, њихов настанак и континуитет, 21
    Синаитско-светогорски покрет у 14. веку, 21
    Ренесанса Запада и православни Препород, 26

    Преподобни Григорије Синаит и његов
    утицај на препород и ширење исихазма
    , 43
    Монашки почеци преподобног Григорија, 43
    Усхођење ка созерцању, узвишенијем облику монашког делања, 49
    Учење преподобног Григорија Синаита, 60

    Духовни следбеници преподобног
    Григорија Синаита у Византији
    , 69
    Преподобни Герасим, 69
    Преподобни Јосиф, 71
    Свети патријарх Калист, 72
    Свети Григорије Палама, 88
    Давид Дисипат, 95

    Следбеници преподобног Григорија Синаита на Светој Гори Атонској, 99
    Преподобни Марко Клазоменски, 99
    Авва Николај, 101
    Слепи Арон, 104
    Климент Бугарин, 106

    Настављачи духовне традиције преподобног Григорија Синаита у Бугарској, 109
    Преподобни Теодосије Трновски, 109
    Преподобни Роман Трновски, 125
    Духовни центри које су основали
    ученици преподобног Григорија Синаита, 127

    Духовни следбеници преподобног
    Григорија Синаита у Србији
    , 131
    Митрополит Јаков Серски, 133
    Преподобни Ромило Раванички, 137
    Преподобни Григорије Горњачки, 148
    Преподобни Атанасије Метеорит, 158
    Преподобни Сисоје Синаит, 164
    Кир Силуан, 165
    Преподобни Никодим Тисмански, 166

    Закључак, 171
    Додатак I О различитим стањима душе у исихији.176
    Додатак II Светогорски Томос, 184

    Митрополит Амфилохије (Радовић)
    СИНАИТИ И ЊИХОВ ЗНАЧАЈ У ЖИВОТУ СРБИЈЕ XIV И XV ВЕКА, 207


    Детаљни подаци о књизи
    Наслов: Исихазам: Освајање унутарњих простора
    Издавач: Манастир Подмаине
    Страна: 264 (cb)
    Povez: meki
    Писмо: ћирилица
    Формат: 14 x 19,5 cm
    Година издања: 2010
    ИСБН:
    RASPRODATO
    Nije u planu obnavljanje izdanja





    Kupljeno uz ovu knjigu

    Умеће умирања или уметност живљења: О сећању на смрт, заповестима Божијим, послушности и другим душекорисним стварима
    990 din.

    Свети Нектарије Егински: Православна свештена катихеза
    750 din.

    Хришћанство и модернизам
    770 din.

    Књига о прелести и лажном духовништву: Како се сачувати од духовне обмане
    1590 din.

    Љубав све побеђује
    300 din.

    Свети Димитрије Великомученик Мироточиви, књига 10 : Великомученик Мироточиви
    300 din.

    Život, ljubav, smeh: Slavljenje tvog postojanja
    918 din.

    Какве су ти мисли такав ти је живот
    490 din.

    Старац Тадеј Витовнички: Без љубави нема живота
    750 din.

    Чувајте душу: разговори са старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету, 4. допуњено издање
    1500 din.

    Савремени светогорски подвижници: Ст. Данило Катунакијски, Ст. Јефрем Катунакијски, игуман Јефрем Ватопедски
    1590 din.

    Света Земља: Ходочасничка путовања по библијским местима
    1500 din.

    Ликовни простор у Византијској иконографији
    490 din.

    Берђајев: Истина и откровење
    700 din.

    О анђелима - Свети оци о анђелима Господњим
    600 din.

    Акатисти Пресветој Богородици
    1490 din.

    Господе, очисти грехе моје: Практични приручник за покајање и исповест: 2. допуњено издање
    1490 din.

    Gladovanje
    0 din.

    Свети Нектарије Егински Земаљски анђео - небески човек
    1490 din.

    Свети Григорије Палама: Тријаде: Беседе у одбрану свештених тиховатеља
    890 din.

    Ocene i mišljenja čitalaca
    Budite prvi koji će svoje mišljenje podeliti sa drugima (morate biti prijavljeni)


    Pitanja, odgovori, mišljenja... (Pređite u forum →)
    Prijavite se ovde i pošaljite vaša mišljenja i pitanja našim urednicima i čitaocima


    SELECT ekranskoime,porukauforumu,mesto,datumvreme,poruka FROM f_poruke,webkupci WHERE webkupci.ID=f_poruke.IDadd AND (IDteme=326) GROUP BY IDporuke ORDER BY datumvreme DESC LIMIT 100
    Poruku poslaoPoruka
    zvezdana_lazovic
    Poruka: 19
    Jönköping
    30.12.2012, 17:44
    Isihazam-Osvajanje unutrasnjih prostora

    Knjiga je posvećena učenicima prvog pokoljenja, koji su ideju Grigorija Sinaita raširili po Vizantiji i južnoslovenskim zemljama u 14. i 15. stolecu (veku). Treba naglasiti da Prepodobni Grigorije Sinait je utemeljivač isihazma, sto znači da je pronašao nove principe duhovnog života i pokrenuo je preporod i obnovu tog jedinstvenog duhovnog puta koji od iskoni prebiva u Crkvi. Po svojoj suštini to je bilo drevno sozercateljno i mističko predanje istočnog monaštva koje su već u 4. i 5. stoleću prestavili Sveti Makarije Egipatski i Evagrije a u 11. stoleću ga formulisao Prepodobni Simeon Novi Bogoslov. Knjiga osim što govori o žitijama Prepodobnog Grigorija Sinaita, takođe govori i o žitijama njegovih učenika i sledbenika:

    U Vizantiji: Prepodobni Gersim i Josif, Sveti Patrijah Kalist, Sveti Grigorije Palama i David Disinat.

    U Bugarskoj: Prepodobni Teodosije i Roman Trnovski.

    U Srbiji: Mitropolit Jakov Serski, Prepodobni Romilo Ravanacki, Prepodobni Grigorije Gornjacki(Cutljivi), Atanasije Meteorit, Prepodobni Sisosje Sinait, Kir Siluan i Prepodobni Nikodim Tismanski.

    Na Svetoj Grori Atonskoj: Prpodobni Marko Klazomenski, Avva Nikolaj, Slepi Aron(srbin poreklom) i Kliment Bugarin.

    Knjiga je bogata mnogim saznanjima vezanih za crkvenu istoriju i crkvenu politiku kao i same istorije i događaja koju su se dešavali i prepletali u tom periodu. Zanimljivo je bilo čitati da definitivni procep između istočne i zapadne crkve se odrazio u doba Renesnse zbog zapadnjačke težnje koja je izražavala antičku u suštini neznabočačku ideju i stavljala čoveka, državu i narod iznad Bogočoveka dok za razliku od Hrišćanstva istočnog koji je na prvom mestu i iznad svega imao Boga. U tom periodu je počela rascvat Sinaitskog porketa isahazista. Knjiga je duhovno mnogo bogata kao i različitim drugim saznanjima u ostalim oblastima vezani za istoriju, kulturu, pismenost. Značajno za nas Srbe da je ovaj period mnogo bio važan za nas jer je Srbija i srbski narod u tom periodu bio na najveći preporod u veri (religiji), prosveti, pismensti, kulturi, istoriskim osvajanjima itd. U knjizi se spominje Car Dušan Silni kao i Knez Lazar Kosovski kojem je predpostavlja se duhovnik bio jedna od Sinaitskih učenika. Umno korisni tekstovi Mitropolita Amfilohija Radovića koji na početku knjige govori i suštini značenja Isihazma kao osvajanja unutrašnjih prostora i na kraju knjige o Sinaitima i njihovom značaju u životu Srbije u 14. i 15. stoleću. Knjiga koja tumaci i pojam isihazistickg ucenja kao i o različitim stanjima duše u isihiji.

    Odlična i više nego dobra knjiga! Hvala Bogu za sve!
    MIKRO KNJIGA D.O.O.
    Kneza Višeslava 34, 11030 Beograd, Srbija
    e-pošta: prodaja(а)mikroknjiga.rs
    Komercijalna banka: 205-33117-65
    Matični broj: 07465181
    Šifra delatnosti: 5811
    PIB: 100575773
    Dokumenti o identifikaciji

    © Mikro knjiga 1984-2024