Аутор: Игњатије Николајевич Потапенко
Страна: 95
► Остали детаљи

Крајем претпрошлог века у Краљевини Србији поздрављена је појава књиге “Истинска служба". Књигу је написао Игнатије Николајевич Потапенко. Своју приповетку И. Потапенко назвао је НА ДЕИСТВИТЕЛБНОИ СЛУЖБЕ, а њен преводилац М. Ђ. Милићевић, наденуо јој је српско име, како сам каже, Истинска служба.

Игнатије Николајевич Потапенко, белетрист и драматург, син сеоског парохијског свештеника, завршио је духовно училиште у Херсону, семинариј у Одеси, а конзерваторијум на Новоросијском и Петербуршком универзитету. Потапенко је од детињства почео писати песме. “Сверуску славу” Потапенку су, почетком 90. година прошлога века донели његови многобројни чланци а нарочито књига Истинска служба која описује рад свештеника Кирила Обновљенског, који се и одрекао блиставе каријере и постао парохијски свештеник сиромашне и забите парохије.

Више од сто година о. Кирил је одушевљавао и наше ученике богословија, као свештеник Бога вишњега, Коме је служио, пре свега, искрено и одушевљено, и горећи љубављу према Богу и друге је одушевљавао. Увек су у нашој Цркви били потребни, а данас нарочито, одушевљени свештеници, јер само онај који гори за Христа може и друге запаљивати. Зато је Свети архијерејски синод наше Цркве и одлучио да ову књигу објави, након једног века, јер она од своје важности ништа није изгубила, а у нади да ће се наши млади богослови и свештеници угледати на ревносног оца Кирила из Истинске службе.
Сава, епископ шумадијски


Познавши, колико толико, пишчеву личност, чујмо што говори Г. А. М. Скабичевски, књижевни историк, о списима његовим.

„Главна особина Потапенкова дара, вели он: - која га оштро издваја од свих других младих белетриста, јесте необично ведар и јакован поглед на живот и на људе, пун неког добродушног оптимизма; и потпуно одсуство онога суморномлитавог и отровног скептицизма, којега је и сувише у данашњој руској лепој књижевности. Исто тако, у Потапенка нема ни трагичких тонова, нити ичега што би, омрачавајући читатељу душу, изазвапо у њему осећање туге и незадовољства животом. Макар шта да се слика у спису Потапенкову, макар то биле најстрашније ствари, читатељ увек износи бодро осећање неке утехе; души му је лако, и он је чак готов викнути: „Море људи! ма како да је опет је добро на овом белом свету!“

„Не црта Потапенко живот само ружичастим бојама, па тим да изазива ово добродушно расположење. У њега ви можете наћи оне исте друштвене ране и нереде, оне исте трагичке и драматичке мотиве, оне исте зле и неваљале људе, оне исте несите пауке који једу невеште слабе мухе, као год и у свој данашњој руској белетристици. Само што онамо писац, сувише нагињући ка трагизму и с мрачним погледом на људе и на живот, навлаш згушњава мастило да јаче обележи оно што највише буни читатеља у оцртаној појави, што му душу потреса. Потапенко се ни мало не напреже да ова или она драматична појава потресе читатеља; напротив он још умеша по нешто такво да са свим неутралише оно што је драматично: или у злочинца драме усељава тако поштована својства да се читатељ и нехотице мири с њим, тим пре што у исто време и добри људи, који страдају, излазе веома смешни, и тим као да заслужују своја страдања; час врлина толико побеђује на крају, а зло се немилостивно каштигује да читатељ, видећи такав свршетак, великодушно је готов опростити људима све свађе, кад се само ствар овако срећно свршила.

„Имајући на уму све то, могли бисмо очекивати да би читатељ остављао Потапенкову причу некако незадовољан, јер сам зна да се у животу куд и камо далеко не свршује све тако срећно као у њега, да су рђави људи још гнуснији, него што их он црта. А овамо читатељ с особитим задовољством чита списе Потапенкове, и ако му једно и не буде по вољи друго му је са свим као из срца извађено. То долази отуда што у списима Потапенковим има нешто, веома значајно за његову творачку моћ, има смеха, хумора!

„Одиста она места у списима Потапенковим читатељи читају с највећим задовољством, и она се најдуже памте, у којима се писац смеје својим јунацима. Најглавнија особина са свим добродушнога, али зато опет веома оштрога и нештедљивога хумора Потапенкова јесте то што он, уловивши смешне и глупе стране изображаваних у спису лица, открива пред вама и сву ругобу унутарњих противуречности које се у њих налазе.

„Ето у самој „Истинској служби,“ саставу који није писан за смех, најлепша су она места где се игра пишчев хумор. Читајући причу како млади академац оставља сјајну карјеру, и иде у село да буде попа те да оствари највећи идејал своје службе, ви се толико не сладите тим поступком оца Ћирила, колико оном смешном узбуном коју је произвела та Ћирилова намера да у престрављеном причту црквеном. Ту се ви на свакој страни сретате с масом типова и сцена којима се кикоћете од свега срца, и у којима хумор пишчев избија из сваке врсте.“

Неће бити с горега ако се овде објасне и неколике руске речи које у књизи нису превођене. Тако:

Врста је мера простору, и има 500 хвата.
Десетина је мера зиратној земљи, и има 2400 хвата.
Пуд је мера за тежину, и има 40 руских литара.
Причат је реч стара, и људима од књиге позната; другојаче се вели клир.

На Св. Николу 1892. у Београду
М. Ђ. Милићевић


Одломак из књиге

I

Међу онима што очекују воз, а пуна их је железничка чекаоница, падаху особито у очи две слике. Обе су припадале свештеничком реду, и беху у дугачком оделу. Али то само бејаше међу њима слично, јер, чим се боље у њих загледате, одмах опажате да су то два човека различитога чина. Онај што стајаше код округлога стуба за објаве, и марљиво прочитаваше ред возова на југозападним железницама, по свим знацима, бејаше из свештеничке аристократије губернискога града. На њему бејаше угасито зелена атласна мантија; на његовим прсима сијаше се велики крст о масивном ланцу, и још нешто на трачици у боји. Његови пуначки образи млечне боје, окружени беху проседом косицом која се наниже згушћавала и тонула у широку марљиво рашчешљану браду. На рукама је имао црне рукавице, на глави угасито пепељави меки рутав шешир. С часа на час, он би вадио испод мантије масивни златан сахат и, рекло би се, био је незадовољан, што време не иде онако брзо како би он желео.

Други је седео на клупи у самом углу. Њега је био приклештио велики свежањ некога дебелог паланчанина, који сеђаше напоредо с њим. Пре свега је падала у очи његова са свим седа, врло дугачка брада, која се чинила још дужа од тога, што је он приклонио главу, тако да му је брада допирала до колена. На коленима су му биле руке с дугим, ружним прстима, и са набреклим плавим жилама. Скутови пепељаве већ пожутеле од времена његове мантије беху се раширили, те се иза њих виђаху велике чизме од грубога јухта. Старац беше танак, сув, и јако погурен. Бледо његово лице бејаше као лице у мртваца, нарочито зато што држаше очи затворене и што дремаше. Али га је по некад она врева која је долазила од перона разбуђивала. Он би и нехотице разгледао силни свет који није био пред њим, на који је био, видело се, навикао, па, као да би познао шта је и како је, опет би се вратио у свој дрем!

Оном свештеном лицу у атлаској мантији најпосле се досади проучавати ред возова; оно уграби тренутак кад овај у пепељавој мантији отвори очи, и приђе к њему. Овај последњи одмах се трже, устаде, и, колико год могаше, исправи се.
- Гледам, гледам, лице ми је познато... а не могу да се сетим где сам вас видео, рече онај у атлаској мантији с пријатним баритоном и развлачећи речи.
- А ја сам вас одмах познао, оче ректоре!... Ја сам, ако је по вољи сетити се, ђакон из села Устимевке, по имену Игњат Обновљенски.
Ректору би мило и зачуди се.
- Обновљенски... Обновљенски... Ваш је син... да, да, да! Тако ви сте отац Ћирила Обновљенског? врло ми је мило, врло ми је мило! Красан ђак, за углед сваком!... Знате ли да смо ми за њега добили захвалност од академије. Да како! врло, врло ми је мило! А шта је сад с њим? Он је свршио?

Ђакон Игњат Обновљенски очевидно се обрадова чувши да тако важно лице, као што је ректор семинарије, хвали његовога сина. У крупним очима његовим засијаше се искрице, и саме му се очи овлажише.

***

Слике на корицама:

1. Побожни руски народ на молитви у Загорску
2. Пресвета Богородица Казанска
3. Даниловски манастир и манастир Пустиња Оптина