Аутор: превод Владимир Јагличић
Страна: 368
► Остали детаљи

Хришћанско-политички огледи о историји, друштву и култури

<фонт сизе=+1>Садржај

Поздравно слово
- Игуман Хиландара архимандрит Методије, 5
Академска месрећа младих поколења, 7
Без каријере, 12
Горки хлеб туђине , 15
Записник саслушања, 19
Против Русије, 22
Шта је то философија?, 28
Духовни смисао бајке, 39
Када ће се обновити велика руска поезија?, 54
Уз историју ђавола, 68
Криза комунизма у Европи, 73
Најпре Азија, 76
Савремена емигрантска политика, 80
Осећај зла, 83
Завист као извор несреће, 87
Политика и криминал, 94
Какви су комунисти људи?, 98
Зашто верујемо у Русију?, 115
Оптимизам у политици, 122
Светска политика руских царева, 128
Бројност руског становништва, 158
О расточитељима Русије, 146
Политичко наслеђе револуције, 150
Укидање социализма, 160
Фашизам, 163
Тоталитарни режим, 167
О политичном успеху
(Запостављене аксиоме), 171
Владати морају најбољи, 186
Шта је то федерација?, 191
Животни темељи федерације, 195
О псеудофедерацијама, 199
Сваки народ заслужује своју владу, 204
Политички двојници, 210
О страдањима и понижењима руског народа, 214
Партијска изградња државе, 219
Основни задатак будуће Русије, 224
Руски сељак и својина, 239
Русијајеживиорганизам, 245
Идеја ранга, 256
О руском национализму, 264
Социјалност или социјализам?, 269
У потрази за праведношћу, 272
Цар, 279
Бела идеја, 298
Шта је то национализам?, 312
Опасности и задаци руског национализма, 315
О православљу и католичанству, 325
О јакој власти, 339
О руској идеји, 355


<фонт сизе=+1>Поздравно слово

Свети манастир Хиландар, царска лавра српска на Светој Гори Атонској, источник је и споменик српске средњовековне културе и државотворног полета, и, изнад света, од свог оснивања до данас, свештено место прослављања Тројичног Бога. Поколења српског народа давала су своје синове у хиландарско братство да узрастају по мери Христовој и да својим подвигом испуњавају станове Небескога Цара.

Подстакнути неугаслом љубављу према отаџбини, хиландарски монаси устројили су Задужбину Светог манастира Хиландара.

Први од задатака у којем Задужбина верно служи свом оснивачу и своме роду јесте обнова Хиландара од разорног пожара. Тај подухват посвећен је поколењима која долазе за нама, али обнавља и наш дух и нашу боголикост.

Боголико обнављање савременог човека је у центру пажње и ризнице писане речи коју јавности представља Задужбина. Речима нашег духовног оца архимандрита Мојсија, блаженопочившег хиландарског игумана и утемељивача Задужбине, ово издаваштво омогућује да „Хиландар кроз своју отаџбинску Задужбину настави своје присуство у духовном и културном простору матице, непрекинутим писаним трагом, започетим делом и словом Светог Саве Српског".

Следујући преподобним хиландарским оцима све до утемељивача наше свештене обитељи, потрудићемо се, кроз неколико библиотека и свеукупан рад Задужбине Светог манастира Хиландара, да испунимо отачки и предањски завет.

Игуман Светог манастира Хиландара
Архимандрит Методије
са својим у Христу братством


<фонт сизе=+1>Академска нерећа младих поколења

Русију је уништила полунаука. Уништила ју је отровом и саблазнима у њој скривеним. Наука располаже великом снагом: учи човека самосталном мишљењу, конкретном искуству и чврстом познању својих граница; она поучава човека одговорном опрезу и скромности у просуђивању. Управо у томе се састоји научна култура. Међутим, совјетско школство је систематски лишавало свега тога нова поколења у Русији; ми морамо с тим да рачунамо као са несрећом руске културе.

Совјетски „вузови" (виши научни заводи), притискали су, и све до сада притискају, самостално мишљење, прикивајући мисао младежи за мртве глупости „диамата" („дијалектичког материализма"). Истинска академија говори човеку „гледај сам и мисли сам!" Тиме га она васпитава слободи, а не учи ропству ума.

Истинска академија учи конкретном искуству, слободном посматрању, непосредном и не унапред одређеном сазрцању човека у природи. Совјетско предавање пак прикива мисао за готове пароле, за плитке и застареле схеме које су у Европи измишљене пре стотињак година.

Истинска академија учи човека да сазна границе свог познања, да одговорно просуђује, да захтева од себе опрез, „седам пута да мери" пре него одсече. Она човека учи да сазрцава величину и мудрост васељене, и да скромно замукне пред њом, како су то чинили сви велики научници, од Аристотела до Галилеја, и од Коперника и Њутна до Ломоносова и Менделеева. Увидети огромну сличност социјалних појава значи разумети своју некомпетентност и споро стрпљиво неговати своје истраживачко умеће. Совјетска настава пак учи разливеном свезнању (по Марксу), неодговорном празнословљу по комунистичким уџбеницима, пристрасном разметању о гордељивом безбожништву. Совјетска полунаука убија укус у науци и вољу за слободно истраживање.

Да би васпитала слободног човека, академија и сама мора да буде слободна, а не под притиском, и не застрашена. Истинска академија се не повија и не ласка. А када читаш „Весник Академије наука СССР а“, постидиш се оног лакејског, потајно ласкавог и лажљивог тона који искривљује истину и гази свако осећање ранга. Академија је позвана да јаче учи истини, а не да се пред тиранима служи лажљивим празнословљем.

То што се у Совјетији предаје јесте полунаука. И ауторитети те полунауке никада нису били ни истраживачи, ни научници. Јер самоуверени доктринар („много је читао, много тога упамтио“) није научник: он је просто „скретничар" а још чешће и неразумии публициста који, ратнички расположен, расправља о туђим идејама (као Лењин), не умејући да мисли самостално: он је механичар закључака, он је следбеник и подражавалац, он је „епигон", Бобчински1, који „трчкара устопице за начелниковим фијакером" (Маркс); човек који све дубоко своди на ситно, све префињено на грубо, све сложено на просто, све духовно на материјално, све чисто на прљаво и све свето на ниско, који остаје слеп код очију и постаје опустошитељ културе. Човек који замишља да све зна и све разуме, да може све да научи и предаје, не зна у суштини ништа, чак и не подозрева о том свом незнању које се може означити једино речју „наивност”.

Отворено незнање бољшевичких „вођа“ открило се од са мог почетка револуције. Још 1921. године Лељин је клицао: „Ми смо људи скоро полудивљи, али са „неупоредивом само умишљеношћу“ и „комунистичком охолошћу“. „Ви сте неуки људи!" вапио је Рјазанов2 на четрнаестом конгресу. „Пре Октобарске револуције”, писао је Красин о бољшевичким вођама,

„нико од њих није био познат ни као истакнути писац, ни као економиста или научник, или шта друго у интелектуалном и уметничком свету"; „брбљивци су били и брбљивцима остали". Таквих истинских самооцена могуће је навести велику множину. Они су и сами познавали себе и управо зато нису праштали истинским руским научницима њихову образованост, рушили су руску университетску наставу и снижавали њен ниво.

Совјетске вође су умеле да мисле једино од Маркса и Енгелса и тиме откривали своју полуобразованост и неумеће да мисле самостално. И ево већ тридесет година натурају у Русији дедуктивно размишљање.

Дедукција извлачи закључке из унапред готове и деје. Совјетско предавање вели: „Ево шта је рекао Маркс, ево како су протумачили његову идеју Лењин и Стаљин, правите из тога закључке, они су обавезни, они обезбеђују пролетерску истину!" Овим се на читава покољења Русије наваљује туђа идеја, лажна, груба, површна мисао Немца, који је умро 65 година раније и који је до краја остао незналица у сфери односа према Русији. Какве закључке је могуће извући из тог мртвог извора? Дедукција васпитава мисао несамосталну, лењу, неспособну за живо посматрање, и самоумишљену, изазивачку, охолу и наврзљиву. Ево таква мисао је и донела 1917. године наредбу да се Први светски рат заврши издајом фронта, „да се замени национална Русија и уведе монопол радништва" („социализма" и „комунизма"); та мисао је и донела 1939. године наредбу да закључи савез са Хитлером,3 да му омогући отпочињање Другог светског рата, две године снабдевајући Немце руским сировинама у славу „дијалектичког материализма". Зар још има Руса који до данас нису схватили противруску и антина ционалну природу те петљавине? Против те „марксистичке"