Аутор: превод Владимир Јагличић
Страна: 216
► Остали детаљи

Садржај

Поздравно слово
- Игуман Хиландара архимандрит Методије, 5
Човек је Божији светионик
- протођакон Радош Младеновић, 7
Уместо предговора О читању, 11

ПРВИ ЗРАЦИ
Без љубави (из писма сину) , 17
О праведности, 22
Његова мржња, 27
Моја кривица, 33
О пријатељству, 38

ШКОЛА ЖИВОТА
Мехур сапунице, 47
Облаци, 51
О лишавањима, 55
О здрављу, 59
Прашина света, 66
О штедрости , 72
Рано изјутра, 77
О узрасту, 82

ДАР МОЛИТВЕ
О духовном слепилу, 91
Горскојезеро , 98
Повратак, 101
О молитви, 106
О светском болу, 113
Планине, 118

ПОСВЕТА
Сазрцавајући песник, 125
Огањ, 130
Покрај мора, 136
О страдању, 141
О смрти, 151
О бесмртности, 157

ПРЕД ДВЕРИМА
О Божијем ткању, 167
Божићно писмо, 170
Изгубљени дан, 173
О трпљењу, 176
О савести, 183
Шта је то оптимизам?, 189
О искрености, 193

Уместо поговора - Појуће срце, 199
Иван Александрович Иљин, 205


Поздравно слово

Свети манастир Хиландар, царска лавра српска на Светој Гори Атонској, источник је и споменик српске средњовековне културе и државотворног полета, и, изнад света, од свог оснивања до данас, свештено место прослављања Тројичног Бога. Поколења српског народа давала су своје синове у хиландарско братство да узрастају по мери Христовој и да својим подвигом испуњавају станове Небескога Цара.

Подстакнути неугаслом љубављу према отаџбини, хиландарски монаси устројили су Задужбину Светог манастира Хиландара.

Први од задатака у којем Задужбина верно служи свом оснивачу и своме роду јесте обнова Хиландара од разорног пожара. Тај подухват посвећен је поколењима која долазе за нама, али обнавља и наш дух и нашу боголикост.

Боголико обнављање савременог човека је у центру пажње и ризнице писане речи коју јавности представља Задужбина. Речима нашег духовног оца архимандрита Мојсија, блаженопочившег хиландарског игумана и утемељивача Задужбине, ово издаваштво омогућује да „Хиландар кроз своју отаџбинску Задужбину настави своје присуство у духовном и културном простору матице, непрекинутим писаним трагом, започетим делом и словом Светог Саве Српског".

Следујући преподобним хиландарским оцима све до утемељивача наше свештене обитељи, потрудићемо се, кроз неколико библиотека и свеукупан рад Задужбине Светог манастира Хиландара, да испунимо отачки и предањски завет.

Игуман Светог манастира Хиландара
Архимандрит Методије
са својим у Христу братством


Човек је Божији светионик
ЦРТИЦЕ УЗ ПОЈУЋЕ СРЦЕ
Ивана Александровича Иљина

У својој философији историје, Хегел уопште није нашао место за Словене, нити је улагао труд да једно велико мисаоно подручје као што је богословље Светих Отаца Цркве разуме у свој дубини коју та мисао собом носи. За њега су Словени врло касно ушли у историју, непрестано подражавајући Европу одржавају везу са Азијом, расипају свој дух и остају ван фокуса светских догађања. Њихово духовно утемељење у делу и мисли Светих Отаца Цркве, за њега је једно велико расипање духа. Потпуно је зачуђен чињеницом да „у Цариграду ниси могао да размениш сребрњак, или да купиш хлеб док са продавцем не проговориш о исхођењу Духа од Оца, или пак зашто је једна i (јота) била толико важна да је изазвала толико жестоку вековну расправу о томе да ли је Христос όμοούσιος или όμοιούσιος“ Овај његов став постао је опште место позиционирања Запада у односу на православне, а поготову на нас православне Словене.1

Реплицирајући овоме што је постало опште место декадентног Запада које се одржало да дана данашњег, гроф Сергеј Трубецкој је у своме тексту „О истинском и лажном национализму" записао „Свој шовинизам они (западњаци) су прогласили космополитизмом, а ми смо усвајање параметара те културе преко школа примили (некритички) и њену сопствену оцену о себи самој".

Запад се сав затворио у филозофске схеме, менталитет и цивилизацијски стандард Запада свео је човека на логаритам,2 на употребну функцију, на једначину, прокрустова постеља људских права, потпуно је заплела себе као истину, јер је философија Запада своје утеловљење пронашла на палубама носача авиона.

У свом изврсном докторату "Живот и култура Русије XVI и XVII века" Владимир Михайлович Борисов је показао да руско искуство искуство народа као заједнице и искуство личности, није западно искуство колективитета и атомизованих индивидуа. Словени су другачије накалемљени, и другачије проклијали у цивилизацији. Њихова животна философија сва је садржана у основном постулату Св. Отаца Цркве по којем је најважније да човек себе преведе у меру раста висине Христове, не одричући се ни једне од сила које су му дате за афирмацију слободе: ни љубави, ни страсти, ни тела, ни душе... да без тога живот и нема прави смисао.

Или како наш дивни Иван Александрович Иљин каже: човек је једно велико појуће срце, једна велика поема живота. Његове аутентичне категорије нису супстанција, квантитет, квалитет, модалитет, не исцрпљује се појам човека у ставовима које мисао људска развија према објективитету,3 него се аутентично појављује у свету онако како воли, како мрзи, како стрепи, како дрхти, како се радује, како тугује, како лева, како ћути, како живи и како умире, како се нада и како верује.

„Само је једна истинска срећа на земљи појање срца човековог... а срце не поје од заљубљености него од љубави; појање његово лије се слично бесконачној мелодији са вечно живим ритмом у вечно новим хармонијама... а срце стиче ту способност само када у себи открије приступ ка Божанственим садржајима живота... у живој вези са тим неразочаравајућим драгоценостима Неба и земље... срце зри у свему божанственом, радује се, пева и светли... јер Божији зраци прожимају човека, а човек постаје Божији светионик..."

То, да човек постане Божији светионик, циљ је и смисао живота људског, а не знанье које је моћ, нити мишљење које је сила, то нам из својих тихих сазрцања као истину света изводи Иван Иљин. Мржња, праведност, кривица, пријатељство, љубав, мехур сапунице, облаци, лишавања, понижења, здравље, прашина света, дар молитве песма горских језера, планине и светски бол, све је то укључено у светски поредак и Васионе и људског друштва и све је усмерено и упућено на срећу која јесте слобода служења другоме... Ако нема слободе служења, нема ни среће у свету. Живот као једно велико служење једино је вредан живота. А за ту велику и узвишену службу Божију приправно је само искрено срце које пева. То нису дефиниције, то нису постулати, то нису аксиоме и на основу њих изведене философске теорије него срчани дамари који својом песмом држе свет. Књига „Појуће срце“ један је велики позив да се безизлаз у који је модерна западна цивилизација запала надиђе љубављу која је служење. Свет као велика служба Божија (и људи Богу, и Бога људима) једино има шансу да надиђе смртоносне проблеме са којима се сусрело техничко-технолошко усмерење западне цивилизације спремне да са собом у бездан повуче цео свет...

протођакон Радош Младеновић