Аутобиографски историјски извори – дневници и мемоари – одувек су били најчитанија историјска литература. Иако не увек сасвим поуздана, таква сведочанства плене пажњу читалачке публике више него сувопарни зборници докумената или историографско виђење догађаја из прошлости. Дневници и мемоари пружају живописну слику прохујалог времена, осликану од стране самих сведока, односно актера историјских процеса. Писана понекад у полемичном тону, а врло често ради оправдавања, односно глорификације историјске улоге аутора, аутобиографска штива ипак су незаобилазан (а неретко и једини) извор података за разумевање и писање историје. Судбина Србије у Првом светском рату, сасвим заслужено, сврстава се међу најбоље истражене теме наше историографије, односно историјске догађаје које шира јавност прилично добро познаје. Томе су свакако допринели вредни аутобиографски извори  бјављивани у претходним деценијама, како они који приказују поглед са самог врха српске државе.

Васа Ешкићевић рођен је у Иригу, у Срему, 1867. године. Као ученик иришке основне школе издвајао се од својих другова изузетним памћењем и надареношћу за цртање, али амбицију бистрог ђака да постане карловачки гимназијалац осујетио је строги отац, који је сматрао да је за његовог сина боље да учи берберски занат. Док је три године шегртовао, Васа Ешкићевић је слободно време прекраћивао читајући записе о Првом српском устанку и другим догађајима из националне историје. Жељан даљег учења и усавршавања, Васа је побегао из очевог дома у Нови Сад, а потом у Београд, где је упоредо са учењем радио као берберски калфа, односно помоћник позоришног власуљара.

Да би се боље разумели политички и друштвени назори Васе Ешкићевића потребно је узети у обзир не само утицаје којима је био подложан пре Првог светског рата, него и идеали које је пригрлио по његовом завршетку. Настанивши се после ослобођења у Новом Саду, Васа Ешкићевић се активно укључио у политички живот града који је, у новом државном оквиру, убрзано растао и интензивно се развијао.