Autor: Vislava Šimborska
Strana: 431
► Ostali detalji

Vislava Šimborska (Wisława Szymborska) rođena je 2. jula 1923. godine u Bnjinu blizu Poznanja, a umrla 1. februara 2012. u Krakovu, u kome je živela od 1931. Zbog svoje prirode nikada nije bila u prvim redovima, čak ni kao nobelovac. Mada još od 50-ih godina počinje da dobija značajne nagrade. U njenom stvaralaštvu prelomna je zbirka Dozivanje Jetija (1957), jer je pre toga objavila dve „socrealističke” knjige, Zato živimo i Pitanja postavljana sebi (1952, 1954), koje kasnije nije unosila u izbore svoje poezije. Posle „revolucionarne” 1956. prevođena je na niz jezika. Na oko pedesetak. Između ostalih na srpski. Tome su doprinele i velike svetske nagrade poput Geteove, Herderove i Nobelove.
Malo je poznata činjenica da je Šimborska debitovala kao prozni pisac, pišući kratku prozu. Da je „pesnik” ubedio ju je Adam Vlodek, pesnik, urednik novina, izdavačkih kuća i nekoliko godina njen suprug. Kolebanje između proze i poezije vidi se i u izboru njenih studija. Studirala je sociologiju i poljsku književnost na poznatom Jagelonskom univerzitetu, ne završivši nijedne studije. Zbog porodične situacije počela je rano da radi, već 1943. Posle Drugog svetskog rata da bi studirala i dobila zaposlenje morala je da bude član PURP-a i bila je sve do 1966. Od 1953. do 1981. radila je kao sekretar redakcije u časopisu „Žiće literackje” („Književni život”). U njemu je počela da objavljuje i svoje slavne feljtone koji su štampani pod zajedničkim naslovom Neobavezna lektira. Neko vreme uređivala je i poeziju. Od 1981. do 1983. bila je u uredništvu časopisa „Pismo” i sarađivala s časopisom „Nagłos” („Početna pozicija”), a posle toga, zbog opozicione delatnosti, završila kao slobodan umetnik i penzioner.
Poezija Šimborske je filozofska na prirodan i spontan način, kako ističu poljski kritičari, jer u njoj nema razmatranja, naučnih termina, neposredno formulisanih problema. Ali, ima igre misli koja proističe iz jezičke igre, odnosno „govori zahvaljujući govoru”. Te jezičke igre najčešće se odvijaju kroz dijaloge o mogućnostima i nemogućnostima izražavanja čoveka i sveta. Iako nije „lingvistička pesnikinja”, trudi se da višestruko i višestrano iskoristi mogućnosti reči, a da pri tom ne bude zavisna od njih. Što potvrđuju neočekivani obrti, slučajnosti, otkrića u gotovo svakoj njenoj pesmi. To nas navodi da zaključimo da ona ipak eksperimentiše jezikom. Međutim, to ne čini kao avangardisti, stvarajući neologizme ili šokantne frazeološke sklopove. Ona uglavnom postavlja pitanja, budući da je znak pitanja osnovna retorska figura njenog stvaralaštva. Jer njene igre rečima ne vode praznoj virtuoznosti, nisu larpurlar, već su zahvaljujući ironiji kao jednom od najčešćih postupaka koje primenjuje funkcionalizovane i problematizovane. Ili kako je rekao teoretičar književnosti Mihal Glovinjski, funkcija su mudrosti, odlučuju o neponovljivosti i originalnosti njene poezije, poezije koja je neobičan spoj ozbiljnosti i ludizma. Što je velika retkost, budući da piše poeziju o velikim stvarima čoveka, našeg sveta i XX veka. Ova tvrdnja je povezana i s pitanjem morala. Morala, iako Šimborska nije moralistkinja koja poučava druge. Ne poučava, jer je izrazita individualistkinja koja od zbirke Dozivanje Jetija do zbirke Dovoljno sve izražava u svoje ime. Stoga, ako želimo da je najpribližnije definišemo, definisaćemo je kao pesnikinju koja piše poeziju života i smrti. Što postiže već pomenutim jezičkim igrama u oblasti forme i bavljenjem konkretnim životnim sadržajima.

Nagrada za Najlepšu knjigu u okviru 59. Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu.