Аутор: Св Владика Николај Велимировић
Страна: 262
► Остали детаљи

ОТАЏБИНИ

Циљ је ове књиге, да буде од помоћи онима, који желе да се дигну изнад греха и смрти.

Не треба се бојати толико греха, колико власти греха. Кад је човек сав представљен својим грехом, сав идентификован са својим грехом, онда је он под влашћу греха. Човек мора грешити, но не мора бити под влашћу греха. Човек не сме опростити себи грех да би му Бог опростио. И не сме у греху оставити себе неосуђена, да га Бог не би осудио. Јер ко себи прашта, томе Бог неће опростити. И ко себи неће да буде страшни судија, имаће Бога за страшног судију. Бог не прашта никад ономе, ко је самом себи опростио. Бог прашта само ономе, ко је самог себе осудио. Божија милост иде једино покајнику у сусрет. Ко је према себи милостив, према томе је Бог праведан; а ко је према себи праведан, према томе је Бог милостив.

Нема греха, који се може опростити без осуде, било осуде од стране човека, било од стране Бога. Такво је устројство васионе, да сваки грех мора навући страдање и изазвати осуду. Иначе се грех не би разликовао од безгрешности. Кад би се један једини грех могао потпуно опростити, без страдања и осуде, ма с које стране, закони природни били би погажени, и свет би се сурвао у хаос. Као ликтор Божије милости увек иде напред Божија правда - која значи неумитни закон - и просеца оној пут.
Није зло кад човек греши и стоји изнад свога греха; зло је кад човек толико утоне у грех, да грех стане изнад њега. Кад орао падне само ногама у смолу, увек још може размахнути крилима и дићи се у висину; али кад орао толико утоне у смолу, да му смола залије и укочи крила, онда за њега нема више спаса.

Изнад греха може се дићи само онај, ко стоји изнад смрти. Што год се неко више страши смрти, мање се страши греха. Што год се неко мање страши смрти, више се страши греха. Највећи страх од смрти, - најмањи страх од греха; најмањи страх од смрти, - највећи страх од греха.

Страх од смрти уноси мрак и горчину у живот. Људи би били као богови, кад се не би смрти страшили. Имали би моћ и љубав, сличну божанској. Овако су малени, јер страх од смрти чини их маленим. И ништа у свету не чини човека тако ништавно маленим као страх од смрти.
Један отац цркве вели: "Као што је грех храна смрти, тако је праведност уништење и ишчезнуће смрти" (Ј. Златоуст, Беседа III). Искуство учи, међутим, да је обратно правилније рећи, - да је смрт храна греху, и уништење и ишчезнуће праведности.

Главно је: Грех и смрт се узајамно подржавају.
А за људе главно је: Издићи се изнад греха и смрти. Бојати се греха и не бојати се смрти. То је највише јунаштво и најспасоноснија догма. То, само то, разгони мрак и ублажава горчину живота људског.
На висину, дакле!

Цела историја човечанства имала је за циљ борбу са грехом и смрћу. Но оно што је било на почетку, не мора бити на крају. Је ли на почетку човек стајао испод греха и смрти, треба на крају да стоји изнад греха и смрти. Да се тако високо дигне човек, - то је крајњи циљ целокупне историјске драме, у којој и ми учествујемо.
Изнад греха и смрти може се дићи само онај, ко на тој висини налази Бога. Онај, за кога су висине празан простор, има страх и да се диже у празнину. Јер празнина је празнина, а грех и смрт су ипак извесна садржина. Кад је Бог за човека магнет, лако му је се дићи изнад греха и смрти. Кад се човек приближи Богу, удаљи се од греха и смрти.

На висину! Јер на висини станује светлост и ваздух; треба храбрости и снаге, па се дићи до њиховог стана. У долини је мрак и плесан. Пуна је низина песимиста. Увек је мемљива низина: кад је не натапа киша и роса, натапају је сузе, које се не суше. На висини су и сузе светле, јер на висини се у свакој сузи купа сунчев зрак, због чега сузе на смех личе. На Олимпу увек седе само богови, бесмртни и радосни. У долини живе смртни и безбожни. Непријатељи богова увек су под Олимпом, и увек песимисти. Сви су људи мали храмови Бога. Песимисти су мртвачке капеле.

Кроз борбу личну, и националну, и расну, и природну, ми се дижемо изнад греха и смрти. Свака од тих борби за нас је само један тунел ка светлости. Људи зидају веома лепе, веома постојане тунеле, но зидају их не да живе у њима него само да прођу кроз њих. Сви облици борбе у свету имају за нас једино значај тунела. Ми се не смемо ни под једним тунелом дуго задржати. Наш је циљ увек даље, и увек више. Ми јуримо кроз таму и полутаму ка крајњем циљу, крајњој светлости; јуримо и молимо се: От ношчи Утрењујет дух наш к тебје, Боже! (Јутарња молитва, III).
Ти си, Боже, наша светлост иза свих тунела!
Ти си мета наше журбе и крајњи циљ наших тежња!
Ти си изнад греха и смрти, на висини, на којој и ми желимо, у заједници с Тобом, живети!