Аутор: Адолф. Бланки
Страна: 78
► Остали детаљи

Beleška prevodioca

Doista je za čudo kako da nitko od naši ljudi ovaj slavni spis ne prevede na naš jezik, prem da je vredan i prevredan, i u kratko više sadržava u sebi nego li sve što se u ovoj struci nalazi o nama Jugoslavjanima u Ami-Bue-a, Siprijen-Robera, Depre-a i u ostalih; a ne samo radi toga što ga napisa čovek valjan, očevidac i potpuno kadar za rasudu naših odnošenja, nego i radi toga što je pisan po nalogu tadašnjega ministarstva u Francuskoj, i što ga je spisatelj čitao u javnoj sednici najvažnijeg društva učenog na svetu, u koju sednicu bio je također pozvan tadašnji ministar otomanske porte Rešid-paša sa svojom svitom, koji sve ove istine moraše progutati.

Što se Turci malo brinu za knjige a osobito za kaurske, znade svatko, ama od naših da nitko ovo ne prevede, šteta je velika za Slavjanstvo u opće a za nas napose, dočim se prevodilo i prevelo koješta. Nemački prevod imade od X. Rota 1846.

Mislim da sam ovim prevodom učinio stvar ne izlišnu. Za vernost prevoda ja sam jemac; ako li bi kome bilo gdegod što nejasno, neka me izvini, pomisliv, koliko je teško prevoditi iz izobraženih jezika na naš; a što se sada istom ovi spis može poslati na videlo, nisam ja kriv, jer mi pre ne dopade u ruke — a bolje ikada nego nikada. Evo ovo se pisalo 1842. g pa je sad istina, i potvrdilo se i obistinilo žalibože suviše, nego nešto se rumeni na istoku kao da je zora, biće dana!

Preveo
Vinko Pacelić

Predgovor

Mal što „pitanje istočno“ pre dve godine dana neporemeti mir Evrope. Sa dva ugovora, na koja se Francuska također mora da potuži, rešenje ovog važnog pitanja nije svršeno, nego samo odgođeno. Kad se udešavala sudbina mnogobrojnih Hrišćanskih naroda, koji onuda žive – i to bez njih – nije se tu ni malo marilo za ona prava, kojima su oni to stekli da se vlade za njih pobrinu, niti se mislilo da njima može biti suđeno, te će oni zadaću svoju i sami dovršiti. Kadgod se zametne govor o budućnosti ove krasne ali za sada nesretne zemlje, sve ljudi misle, da će nju kao plen podeliti na komade Rusija, Anglija i Austrija. Pametniji, koji misle da ova deoba mimoići nemože, pitaju da šta li će zapasti Franciji. A nitko se i ne usuđuje pomisliti: da bi jednom istočni Hrišćani mogli biti sami svoji i staviti se u broj naroda slobodni i nezavisni.

Nama se činjaše, da je rešenje istočnog pitanja samo ovako moguće i to na skoro – da bi odolelo velikim potrebama čovečnosti i prosvete – i da bi se tako izbeglo sramno raskomadanje Poljske. Koliko je ugnjetujuća politika turska istočne Hrišćane kroz tolika stoleća udaljivala od ostale Evrope, ipak oni ne ostaše sasvim tuđi naspram pokreta onijeh misli kojima se ostarela Evropa podmladila. Napredovanje parobrođenja, – osvojenje Vlaške, Moldavije, Srbije i Grčke – veliki rat na Misir – uzeće Algira – sve to nauči Muslomane da će se oni odsada računiti sa Hrišćanima. Evropska diplomacija umešala se je sve malo po malo u upravljanje sviju poslova na istoku; ali poslednji događaji u Siriji posvedočiše da ovo umešavanje ne će biti svakad probitačno.

Sirija zaista nije pristala na one naredbe, koje njojzi Anglezi po slabosti naše politike g. 1840. nakaniše da nametnu Strašan nered besni oko Libana. Ustanak Hrišćana u Siriji uništuje dan po dan uspeh one kratke pobede, kojoj uzrok bijaše pozvanje Francuske flote kući u nevreme. A pre godinu dana malšto ne postrada sa jednog ustanka u srdcu Turske Bugarska, i to sve na očigled pretećoj Rusiji i Austriji. Samo nekoliko pušaka više – pa bi bila kod San-Žan-d'Akra zlo udešena vatra buknula uzduž Dunava. Uplašeni Muslumani jedva imaše kad da pozovu u pomoć čete Arbanaske, koje svu pokrajinu popališe i okrviše. Sad vlada grobna tišina po onim krasnim dolinama, gde nekoliko milijona Hrišćana izgleda sa nestrpljivim pregnućem čas kad će izbaviti svoju zemlju i veru.

To je ona po Evropi slabo poznata zemlja, koju da razvidim, pre nekoliko meseci bi mi naloženo. Bilo je za nas od koristi da znamo, eda li imade u Hrišćanima istočnim klica za narod nezavisan, i da li bi mogla naša politika danas sutra da njih uspešno zaštiti njihovom narodnošću protiv preuzetnosti oni vladara, za koje se misli, da su prisiljeni okružavati se (s'arroadir) o tuđem trošku. Marljivo ispitivanje one zemlje dopusti nam, da se tome možemo nadati. Ja sam je prošao svukoliku, od varoši do varoši, od sela do sela, od Beograda do Carigrada, pohodio sve paše, sve vladike Grčke i Bugarske; zapitkivao sam sve znatnije ljude one zemlje. Izvestie, koe evo sada objavljujem, pokazuje na kratko pravo stanje tamošnjih stvari; a namera mu je da dokaže, da Francuska politika iziskuje: potpomagati, da se načini jedan slobodan narod Hrišćanski u Turskoj kao Grčka kraljevina, i razrešiti tako najtežu zagonetku našeg doba bez narušenja mira po ostalome svetu Dosta je: ako hoćemo a ono pazimo.

U Parizu 23. Junija 1842.

Izvestije o društvenom stanju stanovništva u evropskoj Turskoj

Opća razsmatranja

Nema zemlje, koja je u današnje doba više zanimiva za ispitivanje od Evropske Turske. Državnici, Filozofi, ekonomiste mogu više da nauče u njojzi nego poete, koji se veće odavna privikoše te polaze onamo da traže uspomena i nadahnuća. Ova zemlja, tako krasna a tako žalosna, jeste jedina, kojom se danas najveće glave zanimlju. Sudbina njezina u malo ne učini, da ne sumnjamo o miru Evrope. Svak oseća da ova zemlja krije u sebi klicu tajne i plodne budućnosti, koja se ne tiče nje same. Sa gledišta političkog važnost ove zemlje, koju ona na merilo metnuti može, tako je znamenita, da bi dovoljna bila poremetiti ravnovesje sveta; sa gledišta verozakonskog može biti da joj je važnost jošt veća; i ime glavnog grada njezinog podosta kazuje one usluge, koje je hrišćanstvo odanle steklo, i kojima se jošte nadati može. Sve su oči onamo uprte sa duševnim suglasjem i sa nekim nemirom. Neki bi radi jednim mahom da razmrse ovu veličanstvenu zagonetku, koja se nameće općoj brizi, jer se čini da je ono varvarstvo, koje nju pustoši, poziv na mejdan ponuđen prosveti.

Netreba se ipak čuditi što je Turska uz sve svoje zanimivosti tako slabo poznata. Nema mnogo vremena odkako se može onuda putovati bez zapreka, jer se sumnja odma na svakog koi dulje gdegod boravi. I sami sultani nisu onde uvek gospodari; a najsmeliji putnici nisu inače Tursku razvidili nego trkom. Najbolji zemljovodi što se nalaze, austriski, ruski, francuski, puni su pogrešaka, i to više za to da čoveka zavedu nego da ga vode. Često naznačena je reka, gde je planina; tako imade naznačenih stotina sela, od kojih nema ni jednog, a zaboravili su neznačiti hiljadu koje stoje. Po staroj Meziji i po Traciji imade dolina, koje su mnogo manje ispitane nego neke pokrajine amerikanske na zapadu od Aleghana. U dubini naših takih dolina koih nema na zemljovidu nikakvome, našao sam ja hrišćanskih starosedilaca, kojima sam se čudio njihovoj snagi, prostoti i bezazlenosti pametnoj a čistoj. Imade u da se pronađe jedan novi svet, što više, imade da se iskopa jedan stari. Staro hrišćanstvo niče ovde sa sviju strana kano bujno rastenje iz zemlje mladice. Rekao bi čovek da ona plemena, koja su Hrišćanstvo brižljivo čuvala, krijući ga kroz više vekova od očiju neposvećenih, da sada znadu da je kucnuo sat, kad će konačno moći prokazati priznatoj Evropi ovaj slavni i prečasni amanet. A pravi značaj sadašnje Turske, koji najvećma u oči udara, jest velika naglost života hrišćanskih naroda naspram propadanju telesnom i duševnom porekla muslomanskog

U isto doba, kad se putnik čudi ovoj suprotnosti, zajedno se i divi nesravnjivoj krasoti i izvanrednoj plodnosti turske zemlje. Tek što pređe Savu, koja deli Zemun od Beograda, to jest Ugarsku i srpske pokrajine, navale nanj svi iznenadi na jedared. Ni sam Okean nedeli tako savršeno varvarstvo i prosvetu kao što deli ova reka. Na njezinoj levoj obali sve je živo, naseljeno, obrađeno; a na desnoj sve pusto i skoro ništa neobrađeno. Slavni grad principa Jevđenija ruši se u ruku Turaka; a Beograd čini se kao da cvati u ruku Srba, Hrišćana. Svagda gde se sjaje krst, dižu se nove kuće, a gde se blista minaret, tu se ruše. Ova je varoš kao ogled čitave Turske. Čovek bi rekao da je politika samo a to ovako sjedinila Hrišćane i Turke, da može jasnije što jasnije dokazati nesjedinjivost ova dva porekla, ili što više, hrišćanskog plemena za buduće nedvojbeno prvenstvo. Srbija jeste radionica, gde se pripravlja ono jedino moguće slevanje ugnjetujuće i trpeće stranke. Ovde i jest, gde dva naroda više jedan pored drugog stavljena nego sjedinjena pod upravljanjem polak turskim polak hrišćanskim pokušavaju jedan novi društveni život, koj će danas sutra služiti kao za primer, ili barem kao za prelazak k boljem upravljanju.

Srbija mi se za moja istraživanja naravno pružala kao početak putovanju, od kojega ću evo da razložim sledstva. Ova zemlja, ugovorom Bukreškim (16. maja 1812.) i Akjermanskim (25. septembra 1826.) od ostalog carstva gotovo rastavljena, čini se upravo kao glava od mosta (predmošće?) koji je prikladan za branjenje, a jošt prokladniji za napad na onu pokrajinu, sa kojom je samo slabom svezom vazalstva i to sumljivog, svezana. Slavni Karađorđe postavi u početku ovog veka temelj srpskoj nezavisnosti, koju po njegovoj smrti knez Miloš utvrdi, koga pored sviju veliki njegovi usluga onoj zemlji učinjeni, prognaše. Imao sam priliku ovoga znamenitoga čoveka videti u Beču, koji, i ako je sasvim neučen, ipak mnogo imade duševnih sila i stalnost značaja. To je očevidno, da je Miloš onda bio više nego li samo vazal, kad je u Carigradu primio od sultana kneštvo sa nasljedstvom svojih potomaka i takove sloboštine, koje dolikuju samo krunisanoj glavi. Sam hrišćanin, zapovedao je on Hrišćanima; i ovoje prvi primer u ovoj struci koji se sluči u Turskoj, gde pleme muslomansko nikad pre donle nije prestalo nad svom rajom izvršivati pravo pobeditelja. Od onda videše Muslomani kako im se izmače Grčka, kao što se izmakoše Moldavija i Vlaška njihovim očevima; a ne može se dosta da pazi, kada li će nastati ono sasvim novo doba, koje se pripravlja za društveno stanje Turske.

Ni trideset godina nije trebalo, pa se počiniše ovako korenite promene u ustavu carstva muslomanskog. Rekoh promene korenite za to, jer su one izvor od drugih, i kao naravni prednjaci sviju ponavljanja, koja u novije doba biše pokušana sa manjim ili većim uspehom. Biće od koristi da za kratki čas svrnemo oči na glavne događaje, koji su iz onih ponavljanja sljedovalji, i o kojima mislim, da će morati odsudno delovati na razvijanje prosvete u Evropskoj Turskoj. Pravi uzrok nesjedinjivosti od dva plemena jest netrpljivost verozakonska Turaka, koja im neda ni da stupe sa Hrišćanima ma u kakav savez, niti da smatraju Hrišćanina za ravna sebi pred zakonom. Odanle, kao što svak zna, ona grozna pristranost suda muslomanskog – odanle i namet što se samo na jedno pleme udara – odanle i sloboštine i osigurana nekažnjenost drugoga porekla. Jedan ugovor bio je dovoljan da utamani ostanke turskog gospodavanja, pa Srbi dan danas uživaju ona ista prava, koja i podanici austrijski[1] ili ruski. Sloboda verozakona vlada kod njih savršeno; imadu upravljanje sredotočno i mestno sasvim po hrišćanski, nešto vojske savršeno disciplinirane, mnogo redifa; oni podižu škole, a imadu istu našu karnu – kriminalnu – sistemu sa strogošću nečovečnog načela od usamljivanja. Pošta, štampa, novinarstvo – sve je to bilo kod njih na hitro uvedeno, i to može biti prehitro za ruke, koje su ovako strahovitom oružju i nevešte. U to isto doba knez Miloš, koji kao prva žrtva sviju ovih zavoda pade, pogradi drumove posred onih gustara, postavi mostove ili skele preko reka, utemelji karantine pogranične, bolnice po varošima i mnogo inih korisnih zavoda.

Zanimljivo je za motritelja napredovanje ove male države, do skora jošte turskome zakonu podčinjene, pod uplivom slobode, koja se kod njih poredi iz stečene nezavisnosti. Premda su jošte rane turskog upravljanja živo naznačene, ipak narod srpski ima već svoj posebni obraz, svoju vlastitu živost, koja je kadra ne samo da se brani nego će i napasti katkada. Ja nisam nigde vidio tako živahne narodne osetljivosti, nigde da bi se zakoni sanitetski tako strogo obdržavali, nigde da bi se na putnike toliko pazilo. Oni bi radi i preterali strogost zakona, samo da se misli da su prosvećeni. Ali u ovako preranom pokušavanju nalazimo toliko iskrene volje, poštene težnje i pravog poboljšanja jošte nerazvijenog, da se Srbija priličnije može smatrati kao pokrajina hrišćanska nego kao privesak turski. Čovek bi rekao da Srbija sama na sebi čini neki način pokusa društvenog, koji će biti kao nauka ostalim narodima hrišćanskim na istoku. Ovim slavnim početkom ili što više: ovim svetim posvećenjem naroda k novoj svojoj sudbini obogatiše se veće ponešto srpske poljane, koje su kano žive naspram pustih turskih. Nebrojeni volovi, ovce a osobito svinje — time stanovnici pribaviše sebi neku udobnost a često i bogatstvo. Nema zemlje, prirodom bogatije obdarene i zgodnije udešene, šumom i oranicom zemljom sretnije izmešane, tako navodnjene, u opće u kojoj bi bilo sve bolje razdeljeno. Hoću samo da napomenem dolinu Pećku, koja je zlo naznačena po zemljovidima, a mogla bi se sravniti sa Limanom i Grezivodanom.[2]

Budući da mi valja navesti društveno stanje ove važne zemlje, odvojene od Evropske Turske, čini mi se potrebito da navedem znamenito ono učastie, koe su žene uvek onda imale kod svakog pokreta, koji bi se za ono odcepljenje učinio, a osobito kneginja LJubica, žena kneza Miloša. Trebalo je iz bliza motriti bezobraznost Turaka prema hrišćanskim ženama, koji zaista toliko štuju svoje, pa onda istom može se ponjati ona nesmiriva mržnja Srpkinje na Muslomana, kog ona zove silnikom haremskim. Tako se otlikovaše Srpkinje i za vreme rata pod Karađorđem i Milošem. Kneginja LJubica uzjaše konja za boj i više puta oporavi hrabrost koja htede da klone baš u odsudnom času. Predstavite sebi u žene od 50 godina izgled sasvim junačan, glavu sa kosom sedom i raspletenom, čelo visoko i vrlo nabrano, u prostom odelu, što ga je sama sebi pravila: tako je izgledala srpska kneginja, kad sam imao čast da me pusti preda se u svojoj drvenoj palati. Za što me je pitala, uvek je uplela svakome pitanju po koju krasnu pripovetku, a svaka bijaše puna brige za sudbinu onih Hrišćankinja, koima je suđeno i danas živeti pod turskim upravljanjem. Neda se ovde sve i svašta napominjati, ali ja sam doneo sobom osvedočenje, da je Hrišćanstvo na takovome mestu vrlo silno, gde se takovi ponositi značaji rađaju i uzdržavaju. Meni se čini, da su podobni događaji u očima oštroumnih ljudi pravo otkrivenje (revelation).

Da je novo srpsko upravljanje bolje od turskog pokazuje se još jasnije kad putnik uđe u Tursku, koja je upravo pod upravljanjem sultanovim. Tu mora da pređe Timok, koi u Dunavo iztiče, na čunu, (a tko će verovati, da ima igde ovakav prevoz!) koji nije ništa do izdubljena klada, kao u divljaka. Na drugoj obali iskrca se u glib, pa ako je rad dočepati se Vidina, do kojeg još imade 10 milja a u njemu 20.000 duša, nema inog sredstva nego sasvim prosta kola na dva vola i četiri točka, sve samotvori, kao u pradavna vremena. To su vam poštarska kola Otomanska uzduž Dunava spram parobrodarstva društva austrijskog, koe nemože da probudi Turke iz njihovog dremeža, sa koeg im gine i živost i narodnost. Na ovim neobičnim kolima morao sam da dođem u Vidin, u Husein-paše, koi se proslavio tamanjenjem janjičara i velikolepiem svoje skoro carske kuće, koja je najsjajnija na istoku. Ja ne mogu izraziti pred akademijom ono žalosno osećanje, koje obuzme dušu putnika, kad prolazi po ovoj prekrasnoj ravnici podunavskoj, koja je tako plodna kao ona od Rone kod Avinjona, samo što je u duboku pustaru kao snižena; jedva što se može videti po koja nesretna družina golih cigana, ili kadkad stado ovaca ili obor volova. LJudi bledi i uvela lica, deca slabačka i gola, žene, kojima je na obrazu izražena patnja, sve to tumara, psi i marva po kolibi, sagrađenoj iz pletera i blata, gdegde naišao bi na parlog, ili na ostatke opustošenih voćnjaka; od svega zemljišta nešto je za izpust marvi a ostalo sam korov. Ja na čitavoj ovoj golemoj ravni nisam video žita u polju, ni jedne grede krtole, jednom reči ništa, što bi kazalo da se zemlja obrađue, ako ne ono nekoliko kukuruzišta.

Grad Vidin, glavno mesto pašaluka, jest upravo i vredna glava ove pustare, a nije nego zamršena gomila od drvenih kuća, na kojima zlo sastavljena brvna jedva što propuštaju svetlost i vozduh u ove nesretne jame. O ravnim sokacima ni spomena nema. Lica od kuća stiču se po sokacima u smradljive bare, u kojima gnjije mrcina i ostali smrad. Oni mnogi mesari ubijaju marvu pred svojim vratima, a krv onda otiče u jame iskopane, a posle tako gnjije i razašilje na daleko ugušljiv smrad. Više puta leže strvine pasje, mačje, konjske a i volovske po sokacima, u koima se nebi moglo ni živeti, da nema jastrebova, orlova i gavrana, koji jatomice uvek nad plenom svojim obleću U nekim predelima Turske nalazi se ovih tica mesoždera na hiljade, i neplaše se ljudi ni malo. Za povekšanje ove za zdravlje ubitočne nečistote pokriveni su sokaci ponajviše granjem ili daskama, te tako zabranjuju ulazak svetlosti, kao po svima pazarima na istoku, koji su na glasu radi svog smradeža. Glavne drumove nečiste nikada; i u samome Edrenetu varoši od 100.000 duša, nagazio sam male brežuljke od smetljišta, koe više od 20 godina onamo leži, pa ih valja obilaziti, ma i na konju bio. Tako izledaju svi turski gradovi; sreća je samo što imade po njima mnogo razsađeno drveće, što su iskićeni mnogim. studencima, i što mnogo prostorije prazne uklanja pagubne posledice nebrižljivosti upraviteljske. Da bude slika od Vidina savršena, valja jošte napomenuti dvoja golema vešala, koja su osovljena spram gradića za primer pravosudstva vezirova.

Husein doznavši za moj dolazak i da sam Francuz, nie oklevao ni malo, nego pošalje nekog domaćeg činovnika, kome je naložio da moju prtljagu preneti dade u vezirovu palatu, i da mene dovede pred njega, vodeći me sa nekom slavom kroz najživlje mahale grada. Uvrh basamaka primi me Husein vrlo srdačno, i razgledavši ljubobitno narodnu našu kokardu na mom šeširu, stade me zapitkivati o mnogim stvarma, koje jasno pokazaše, da se vrlo stara za velike događaje Evropske. Husein je starac od 68 godina,[3] vrlo krupan, a obraza umiljata i ponosita. Svak će se čuditi kad čuje, da je iz strahovitog istrebitelja janjičara postao špekulant prve struke, prava pretržica, po načinu paše Misirskoga, kog više zanimlje cenik od đumruka nego rat i upravljanje. Husein, gazda od skoro 2.000.000 franaka dohotka, obraća silnu glavnicu na golema poduzeća. On kupuje na veliko žito u Vlaškoj, vunu na Krimu, zeitin u Maćedoniji, pa onda prodaje na malo. U ravnicama Vidinskima i Tračkima drži ergele od 500 konja, a 1400 dobro plaćenih činovnika jedva što mu svršuju trgovačke poslove. Ne ću da govorim o njegovih 30 žena — za njegove godine čudna izlišnost — niti o kome drugome delu njegova saraja, koji se nadmeće i sa samim sultanovim. Ovako golema imovina usred najstrašnijeg siromašstva, ovakova premoć, urečene samo silnom glavnicom, koja bi dovoljna bila za oživljenje čitave one pokrajine iz koje je isisana – to je pojavljenje, vredno da se s njime zanimlju ekonomiste.

I ako se poveći deo naše važne zabave glavno vrteo oko političke ekonomije, ipak se nisam nikada nadao, da ću naći u Huseinu branitelja slobodne trgovine. On je navestio rat našem ceniku vrlo izvrsnim i razumnim načinom. „Naše su dve zemlje“ reče mi, „vrlo na daleko jedna od druge; i ja sam zadugo mislio, da je ova daljina kriva što mi tako malo trgujemo; ali meni se čini, da vi ni sa svojim susedima više netrgujete, a to radi vaše carine; kome dakle prodajete sve svoje proizvode? Što se mene tiče, ja bih kupovao od vas mnoge stvari, ako bi ste dopustili da vam u zamenu dadem one stvari, što mi ovde proizvodimo; ali ja vidim da vama ne treba ništa. Francuska mora da je sretna zemlja.“ Ispovedam da i ja nisam bio manje sretan, što sam na podunavskim obalama našao takovoga pomoćnika, i ja evo predajem bezazlene opaske Vidinskog vezira na razmatranje onima, koji se drže načela zabrane. Kao što podobna pitanja kod nas napreduju, može jošte biti, da će nam sloboda trgovine iz Bugarske doći.

Nerado ostavih ekonomičeskog pašu da pođem u Niš, ono ognjište sviju poslednjih događaja u Turskoj. Na zemljovidima je sav oni predel ištećen. Doista je za čudo, da je ovi kraj tako slabo poznat, koji se pruža uz srpsku krajinu na srpskoj strani, a na drugoj okriljuje čitavu Tursku, jer je naznačeno po svim mestopisima 7 do 8 sati, a ja sam trebao dobrih 5 dana i to oštra hoda. Na najvišem vrhu ovog predela leži grad Belgradčik, koji i sam veće zaslužuje da ga poznadu geologi i slikari radi njegova posebna i krasna položaja na zemlji od prirode izmučenoj. To je jedan od najveličanstvenijih i najstrašnijih položaja što sam za života video. U dubini ovih divlji bogaza zaista sam našao 7 ili 8 velikih sela, sakrivenih kao gnezda u neprohodivoj planini. Po njima žive sami Hrišćani. Posle sam naišao i na njih više, ali isključivo sede u njima samo Hrišćani, tako da sam najposle mislio da izidoh iz Turske. Slabo se znade po Evropi da je sva Bugarska Hrišćanska, i da su Turci u njoj utaboreni kao posadna vojska u pobeđenoj zemlji. Tako isto slabo se poznaje muževna sila Hrišćana i divna krasota njiove zemlje. Nemam izraza za točan opis one brdima okružene ravnine, usred koje se digao Niš iz daleka prijatan, kao iz bliza smradljiv, kao sve turske varoši. Nigde u našoj Evropi nije priroda razvila većeg velikoleplja, nigde nije udes ili ruka čovečja rasadila drveće za ukrašenje predela tolikom milinom i suglasjem. I sama zvezda sjaje jasnije na nebu.

Ali mora se priznati i to, da posred ovih krasnih okolina vlada grozna nevolja. Sav se svet krije i ušuti kad upazi vojnika — pa kakva vojnika! Žene osobito beže, kan da im tko preti njiovoj časti ili stidljivosti. Jedva što sidoh sa posljednjeg obronka Balkana u ravninu, to jest u pravu Tursku, moradoh da se borim sa svojim pratijocima kao pobjediteljima kad jurišaju, tako oni navališe na pernad mog domaćina, na jestivo, na sve što im bijaše po volji; a ja sam se često pitao, vidiv ovakove žalosne nerede, da šta li je sa onim Hati-Šerifom od Đulhane. Hrišćani podnose sve mirnom odvažnosti kao što se podnosi stroža zima pod oštrim podnebljem; ali lasno se vidi, kako čekajući na bolje doba koje predviđaju, svoju gorku sudbinu trpe za nevolju Koliko pobožnih uzdisaja prodre iz grudi ovim poštenim ljudima, kad se uveriše da sam i ja Hrišćanin! Kolikoli raspitkivahu za naše običaje verozakonske, za crkvu i sveštenike! Kolikom revnošću raspitavahu za obrede kod krštenja, kod venčanja i kod saranjivanja! Koliko rečit svak njihov pogled, a koji duboki smisao u najmanjoj njihovoj rečci!

Pre nego što unidoh u varoš, prenuosam se pogledavši na neki grozni spomenik, koji je žalostan znak za društveno stanje ove zemlje; to jest ona slavna Niška kula, četverougolna piramida obložena sa 3 do 4000 hrišćanskih glava onih Srba, koji poginuše u bitki s Turcima god. 1809. i od koih fanatizam musulmanski sagradi na vratima od Niša ovi varvarski spomenik. Ne daleko odavle kao uzprkos krasnoj ovoj ravnici, nekoliko razorenih sela — no ne onoliko kao što se mislilo kod nas u Franciji – posvedočava prolaz arbaniskih četa, koje su strahovitije od kuge i teže će se istrebiti u Turskoj nego kuga. U našim prosvećenim državama teško da itko šta znade o ovim četama, koje su, da vam pravo kažem, uređeni izraz sviju zala. Teško da će kod nas ko moći sebi predstaviti sasvim sistematički na plenjenje uređene narode, koji ne žive od ina ništa nego od same pljačke i krađe. Takove su čete arbanaske, koje vlada turska do sada jošt nije mogla pokoreti, i koje, budući razgranane po znatnim predelima turske zemlje, ne mogaše da utaloži inače, nego predav im na amanet obitelji hrišćanske. Ovi izmet čovečanstva obučava se u oružju od malena, i to mu je zanat – nož, pištolj i puška – to mu je alat. Svaki je Hrišćanin njima plen zakonit, prirodan, nasljedan. Arbanasi plene raju kao što naš seljak obrađuje svoju zemlju. Kad bi im ja više puta pokazao ferman sultanov nebi li kako umirio njihovu naduvenost, odgovoriše mi posmešno: „Sultan je gospodar u svojoj kući, a mi u našoj...“

Takovo je upravo stanje u Evropskoj Turskoj – Stanovništvo je dvojako: hrišćansko, koje kao plima od mora napreduje silom veličanstvenom i neobustavivom k novoj svojoj sudbini; tursko koje kao pojedine stene na morskome žalu u zalud pokušavaju, nebi li obustavile valove dolazeće sa mora debeloga. Hrišćani su zaista odavna u Turskoj: već od vremena Bizantinskog i propasti Rimskog carstva. Za njihovo rasplođivanje Turci su sami najbolje skrbili, uklanjajuć ih kao nevernike od vojene službe, koja u današnje doba trati i poslednje turske sile. U ovom okorelom progonstvu Hrišćana, koje traje od uzeća Carigrada kroz četiri veka, jeste nešto od promisla, koji je uzdržao čitavu obitel hrišćansku neoštećenu. Dovoljno je videti ova dva porekla uspored, prebrojiti ih i čitati u njihovom pogledu — pa onda se može pojmiti da se pripravljaju veliki događaji, i da Evropa hrišćanska mora na njih da pazi.

Hoćeteli o tome nekoliko dokaza? Evo ih. Turska vojska, sastavljena iz samih Muslomana, nije ništa do silom ujedinjena četa ćoravih, grbavih, hromih i sakatih. Posle uništenja janičara, koji su barem živeli kao i druge obitelji i uz sav verozakonski fanatizam imali ipak po koju domaću vrlinu, na njihovo mesto stavljena vojska uredna živila je više kao u manastirima, ali bez manastirske stidljivosti, nego kao što se obično živi po kasarnama. Oni nebrojeni bećari, koji po disciplini nizamskoj ne mogu odolevati strastima — po svemu istoku i onako silnijim nego gde drugde — sa hrišćanskim ženama, padnu na skoro u opačine neizrecive, kojima se sramote i desetkuju. Ne mogu da razložim ovde — pa i najvećom štednjom želeo — društvene posledice ove duboke i neizlečive demoralizacije, koja je obuzela tursko poreklo. Da ja sam nisam nalazio svuda, kud sam prolazio, tragove ove žalostive – kobne ove tragove, koji znače da naroda ovoga nestaje, nikad ne bih verovao, da tako što može biti. A šta da rečem o inome grozovitom bezakonju, koje se greši o čojeka pre njegova poroda, i koje se u Turskoj tera paklenom veštinom kao zanat? Mnogi bi se zgrozio, da se usudim izbrajati ona ubojstva, koja na hiljade stvorova svake godine stvoritelju uskraćuju. Nitko nebi hteo verovati, da ove grozne stvari prepisuju kao uredni pomoćni lek neki Maltusovaca, koji nisu čitali Maltusa[4], ali su njegovu sistemu pogodili.

Tako propada na očigled tursko poreklo sa načela mnogožestva, u niz verozakonskog Razložiću kasnije, koliko je ovo načelo delovalo na društveno stanje žena; koliko je na muževe, vidi se. I ako Musulman umerenije uživa mnogoženstvo, nego što se po Evropi misli, ipak on plaća tome načelu gorki danak, ali ni za što drugo nego da se uzdrži načelo. Ponižujući ženu ponižuje i sam sebe; hoteći da upropasti ženu, upropasćuje sam sebe. Mnogoženstvo ne opstoji inače na istoku nego u društvu onih sramota, koja ću napomenuti. Na skoro bi nestalo Turaka u Evropi, da ove strasti onde zavladaju samo kroz 25 godina onako, kao za dolaska Mahmudova. O tome ne ću više besediti; svetinja pobožnosti moje otačbine zahteva, da bacim zavesu na ova nevaljalstva čovečanstva. Ali ja zaključujem iz ovoga, kao što sam i dužan istoričeskoj istini, da takovi znaci oglašuju krajnji čas.

Usuprot diže se pleme hrišćansko, puštajući zrake iz sredine verozakonskog i političkog progonstva, i daje vnimatelnom putniku slatku nadeždu. Sa poštovanjem i usrdiem gledao sam divnu čistotu, usađenu u Bugare, osobito u hrišćanske: to je divno pogledati. Čini se, da ih je očistila davna nesreća, u kojoj čamiše. Značaji se učvrstiše žestokim pokusima, koje od slavodobitnog izlamizma moradoše podneti; domaće vrline ojačaše svetilom obiteljskom, kojoj bez prestanka pogibel prećaše. Ovde se jošt nalazi onih vrlina nedodirnutih, koje oslabiše u našoj zemlji, prerano oslobođenoj: detinjska pokornost, poštovanje žena, supružna vernost, očinsko dostojanstvo. Ali lepa se vidi i nagrada za ove dobrodjetelji u silnoj snazi bugarskih seljaka, u zdravlju njihove dece, u njihovom pristojnom blagostanju po onim predelima, gde im ne smetaju suviše Turci – kao što to biva po okolinam gde paše sede – i gde nema na blizu arbanaskih četa. Ja sam bio nekoliko puta na njihovoj leturgiji, na primer u Tatar-Bazarčiku (bug. Konica) u ono malo crkava što turska osetljivost Hrišćanima dozvoljava da ih polaze nedeljom, pa da ne bijaše ono nekoliko Turaka oko crkve, ja bih bio pomislio, videći ove ljude velikoga stasa, i žene razborite živosti, da sam u kojoj crkvi u Nemačkoj ili Ugarskoj.

Žao mi je što se ne mogu da upustim u neka druga razmatranja, štono su plod čestih mojih dogovora, to sa pašama to sa vladikama bugarskim. Dužan sam radi poštenja da ne izdam, ma to znanostima i od koristi bilo, one časne ljude, koji su meni za ljubav rado pogazili ono ćutanje, koje jednima politika, drugima razum predpisuje. Odričem se veselja, kojim bih ih mogao pravedno osuditi; ali ne odričem se prava, kojim izjavljujem ovo, da bi se moralo želeti, da se ovakovi ljudi sporazumeju: ne bi li kako odvratili od osmanskog carstva žalosne one udarce, koji će pre ili posle nastati, kad se začnu odvajati ona dva naroda. Sada, dok mi ovde govorimo, mogla bi se ova svrha jošte postići uza sve one ljute rane, sa kojih Turska boluje. Prosvećene ili barem pametne paše žive u dobrome sporazumljenju sa hrišćanskim sveštenstvom; ali obično fali obema stranama uviđenje. Hrišćani netraže za sada ništa nego sigurnost osobe i imovine, i nešto jemstva za čast obiteljsku Kad bi im se ovo priznalo, ali ozbiljno i na skoro, utaložila bi se za podugo oluja, koja može svaki čas udariti. Ako li bi se to prerano slučilo, Hrišćani tamošnji ne bi bili spremljeni; samo da bude Evropa na to spremljena i da ponja, da rešenje ove velike zagonetke, ne će biti stvar jednoga nego sviju naroda.

Na svu sreću što se ovo sveopće sporazumljenje, u politici teško postiživo, razvija malo po malo i bez znanja samih onih država, koje to podpomažu. Parobrođenje olakšava dan po dan ovu zadaću diplomacije. Francuski, austriski, anglijski i ruski parobrodi obleću oko Turske na sve strane. Društvo parobrodarstva podunavskog tako se znatno razvija da kadkada nema ni mesta za putnike dovoljno. Francuski brodovi ne samo da voze naše putnike nego i hiljade hadžija muslomanskih, koji polaze preko Aleksandrije u Meku, ili se vraćaju odanle. Odesa je uredno spojena sa Bosporom. Najposle grad Trebizont, ključ od Perzije, koji pre nije slao više od 50 do 60 putnika, po zlim brodovima na jadra, šilje sada svake nedelje 7 do 800 parobrodima austrijskog ljojda, a jedared sam video kod saraja u Carigradu takav jedan brod dupkom napunjen, u kome su putnici za čitavo vreme prevoza morali stajati. Nije moguće da se Turska za dugo može suprotiti ovoj navali prosvete, koja ju sa sviju strana pritiskuje. Hvale vredno nastojanje turskog upravljanja, kojim hoće da uguši kugu, i kojim se evo kroz četiri godine od nje obranila, mnogo će doprineti, da se tamo zavedu Evropska poduzeća, a osobito ako se rđave naredbe karantinske pametno snize.

Zaista je glavni uzrok usamljenom stanju, u kome Turska životari, suvišno trajanje karantina. Svak će lasno razumeti, da dok Muslomani ne htedoše slušati razum, koji njima zapoveda, da zavedu neke oprezne naredbe za same sebe — da je morala Evropa za njih to učiniti. Ali ne dade se opravdati ona suvišna strogost, koja se sada izvršuje, gde nema tolike opasnosti kao pre. Iskustvo je dokazalo, da se kuga na brodu, što vozi zaražene ili kužne stvari, posle 8. dana, ako ne pre, više ne će pojaviti: čemu dakle 20. dana karantine, ako se za vreme prevoza nikakav slučaj ne dogodi? Ovo drugo i bezkorisno tamnovanje odvraća silu putnika od puta na istok, preči trgovinu, jer joj zadaje silne troškove i zapreke svakojake, uništuje zaista svaku korist parobrodarstva: jer koja je korist za 10. dlana stići iz Carigrada u Marsilj, kad valja 3. nedelj čamiti u lazaretu.

Što se ovoga tiče, to je Anglia i Austrija dala Evropi ugled za podražavanje koristan. Austrija je snizila karantinu po razmerju zdravlja u Turskoj. Kad je Turska zdrava, treba samo nekoliko dana radi paženja. Anglija dopušta u svojim lukama odma izkrcivati sve što je iz Istoka došlo, ako je put trajao 14. dana, tako da čovek iz Carigrada preko Londona u Pariz pre stigne nego preko Marsilje.[5] Ova razlika mora da prestane, ako ne ćemo da propadnu Francuski trgovački interesi, i ako ne ćemo da osiguramo Anglezima monopol trgovački na istoku. Da su karantine priugođene ostalome napredovanju, koje učini za kratko doba vlada turska u ogledu općeg zdravlja, Tursku bi zemlju istraživali najživljom revnošću učeni ljudi. U ovi par što mi govorimo, nema ni jedne znatnije varoši u Evropskoj Turskoj, koja ne bi imala barem lazaret za paženje, u kojima su putnici podvrženi nekim opreznim naredbama. U ovim zavodima postavljeni su talijanski, anglijski i austrijski lekari, koji u svojoj službi postupaju po načelima najbolje doterane zdravstvene nauke. Možemo se nadati, da će i Misir primiti ovu istu sistemu, i da će za nekoliko godina ovi bič, koji preči općenje istoka sa zapadom, izgubiti nešto od ovoje sile. Trgovina i prosveta učiniće ostalo.