Аутори: Александра Нинковић Ташић, Милорад Дурутовић
Страна: 207
► Остали детаљи

Ова књига представља збирку речи Теслиних пријатеља, сапутника и сарадника, али и брижљиво сачињен избор из разноврсних Теслиних текстова, стручних, научних, аутобиографских. Посебна поглавља су посвећена и Теслиним родитељима. Књига доноси и највећи икад сачињен избор анегдота из научниковог живота.

Из пријатељства Александре Нинковић Ташић и Милорада Дурутовића – настала је књига ЈА, НИКОЛА ТЕСЛА. Годину дана истраживачког рада, трагања по домаћим и страним ризницама, проналаска страница из живота Николе Тесле које су данашњем читаоцу непознате… Посебан труд је уложен при потрази за адекватним методолошким решењем, јер је овог генија тешко сместити у било какав калуп. Осим тога, добро нам је знано да свака метода води само до методске истине, а хтели смо више од тога: испитати песничку нарав Николе Тесле, запутити се у увек актуелну мистерију његовог порекла … Испитати зашто је светлост пре животна, него научна инспирација Николе Тесле!

Коју год страну књиге – Ја Никола Тесла – да окренемо, из ње излази
истина. Та нам је истина, најбољи саборац, да угледамо правог и
неустрашивог Николу Теслу.

Погледајмо, најпре, шта о својим родитељима пише он сâм:

“Од самог рођења био сам предодређен за свештенички позив и та ме је мисао стално опседала. Желео сам да будем инжењер, али је мој отац био неумољив. Као син официра који је служио у великој Наполеоновој војсци, мој отац је заједно са својим братом, професором математике у уваженој установи, стекао војно образовање. Касније је пригрлио свештенички позив у коме је стекао углед. Био је веома образован човек, прави природни филозоф, песник и писац, за чије се проповеди говорило да су речите попут проповеди Абрахама од Свете Кларе. Имао је изванредно памћење и често је напамет рецитовао дугачке текстове на више језика. Умео је у шали да каже да би у случају да се неки од класика изгубе, могао да их
реконструише по сећању. Његов стил писања био је веома цењен. Писао је кратким изражајним реченицама, пуним духа и сатире. Шаљиве опаске, које би изговорио, увек су биле чудне и карактеристичне. […]

Иако проналазачки дар који поседујем морам да припишем утицају своје мајке, вежбе које ми је отац задавао мора да су биле корисне. Било их је различитих, попут погађања туђих мисли, откривања недостатака неког облика или израза, понављања дугих реченица и рачунања напамет.”


Из књиге Ја, Никола Тесла

Први пут гледамо на српском у малу књигу Николе Тесле, која је 1895. издата у Америци. Мала, али је цела о српском народу и чика Јови Змају.

Овде само Теслин предговор, у књизи је свака страна из непроцењиве књиге.

Никола Тесла о Јовану Јовановићу Змају
Једва да је на свету било народа жалосније и теже судбине од српскога.

​Са врхунца његове славе, у којој је српска држава обухватала највећи део Балканскога полуострва и извесне покрајине, које данас припадају Аустрији, српски је народ потонуо после судбоносне Косовске битке у тешко ропство азијатских хорда које су га тада прекрилиле. Европа не може никад аисплатити велики дуг који Србима дугује за тешке жртве, што су их они поднели борећи се против варварске најезде. Пољаци су под Бечом довршили оно што нису могли Срби да учине, а готово исто као и ови били су награђени за своје услуге цивилизацији.

​На Косову пољу пао је, пошто је усред војске му распорио му султана Мурата II, Милош Обилић најплеменитији српски јунак. Кад ово не би била историјска истина онда би човек подлегао искушењу да овај догађај сматра за мит, израстао из додира са грчком и римском културом. У Милошу гледамо ми и Муција Сцеволу и Леониду, па још и нешто више од обојице, ми у њему видимо мученика; јер он не умире лаком смрти на бојноме пољу као грчки јунак, већ плаћа за своје смело дело животом на страшноме мучилишту. Није стога чудо што песништво народа подобног да дâ такве џинове веје духом племенитости, јунаштва и великодушности. И сам челик-јунак Марко Краљевић у коме се доцније оличава српско јунаштво, јадикује побеђујући Мусу турског поглавицу:

​​​Авај мени до Бога милога

​​​Гдје погубих од себе бољега!

​Од те судбоносне битке па све до најскоријега времена Срби су знали само за црну мрачну ноћ с једном звездом на обзорју − Црном Гором. У тој тами није могло бити ни помисли нити икакве наде о науци, трговини, вештинама или привреди. Шта је друго у таквом стању могао чинити овај храбри народ до да се непрестано бори са својим угњетачем? И његови су синови то доиста и чинили, иако је сваки од њих имао да се бори са двадесеторицом. Али борба није задовољавала једино њихове грубе нагоне. Ту је било још нешто више што су они могли учинити и што су они доиста и учинили: они су у бесмртне песме обукли племенита дела својих предака, јунаштво и самопрегоревање оних, који су пали у борби за слободу. Ове околности и урођене особине начиниле су од Срба мислилачки и песнички народ, и тако су се постепено развиле њихове величанствене народне песме, што их је први сабрао најплоднији српски писац Вук Стефановић Караџић, који је у исто време саставио и речник српскога језика, у коме има више од 60 000 речи. Ове народне песме могу се, по мишљењу самога Гетеа, ставити упоредо са најлепшим производима Грка и Римљана. А шта би тек он о њима рекао и мислио да је био Србин?

​Иако се Срби одликују нарочито својим народним песништвом, они имају и неколико уметних песника, који су достигли степен праве величине. Међу савременима није ниједан толико мио млађему поколењу колико Змај Јован Јовановић. Он је рођен у Новом Саду 24. новембра 1833. године. Потомак је једне од старијих племићких породица, која је у сродству са српском краљевском кућом. У своме најранијем детињству он је показивао велику вољу за учењем напамет српских народних песама, које су му рецитоване и већ је као дете почео да саставља песме. Његов отац, који је био високообразован и имућан човек дао му је прво васпитање у родноме месту. Затим га је послао у Пешту, Праг и Беч, где је Јовановић свршио правне науке. Ово је учинио по жељи свога оца, но његове личне наклоности биле су за изучавање медицине. Он се тада вратио у свој родни град, где му је био понуђен угледан службени положај, који је он и примио, али који је ускоро напустио у тежњи да се сасвим преда књижевном раду, за што је осећао нарочити позив.

​Своју књижевну делатност он је отпочео 1849. год, а прва му је песма била штампана год. 1852. у Српском летопису; својим младићским радовима он је нарочито богатио странице Седмице и Невена. Од тога времена па све до год. 1870. он је поред све бољих изворних пренео у српску књижевност многе лепе песме од Петефија и Арањија два највећа мађарска песника, од Руса Љермонтова, као и од других песника разних народности. Год. 1861. он је издавао шаљиви лист Комарац и исте године је основао књижевни часопис Јавор и у оба ова листа штампао је врло лепих песама. Оженио се год. 1861. и у току мало срећних година, које су за овом дошле, испевао је дивну киту лирских песама званих Ђулићи, које ће без сумње остати његов најлепши производ. На своју велику жалост Јовановић је већ год. 1862. морао да престане са издавањем Јавора, − жртва коју није могао одрећи великом српском патриоти Милетићу, за чији изборни успех било је потребно да наш песник сад ради на његовом политичком листу.

​Године 1863. Јовановић је био изабран за директора васпитног Текелијиног завода у Пешти. Он се тада пун заноса наново одао изучавању медицинских наука на тамошњем Универзитету и постао је ускоро доктором медицине. Међутим, своје књижевне радове није никако запуштао, али за његове су земљаке од дивних му производа много важнији и претежнији његови плементи и ватрени напори да пробуди одушевљење код српске омладине. За време свога бављења у Пешти Јовановић је основао књижевно друштво Преодницу, којој је био председник и чијим се пословима најодушевљеније предао.

​Године 1864. покренуо је чувени шаљиви лист Змај, који је постао тако популарним, да му је име остало саставним делом уредникова му имена. Год. 1866. давата је са великим успеохм његова весела игра Шаран. Ускоро затим – год. 1872. – њега је снашла недаћа да изгуби жену, а мало после тога и своје јединче. Колико је ова несрећа на њега дејствовала виде се врло јасно из неизмерно жалосних песама (Ђулићи увеоци) које су за њом дошле. Год. 1873. покренуо је други шаљиви лист Жижу. У току год. 1877. он је отпочео издавати илустровану кронику руско-турскога рата а у години за овом почење излазити његов познати шаљиви лист Стармали. За све ово време он је писао, не само песме већ и прозу, нарочито мање новеле, често и под прикривеним именом. Најбоља је од ових на сваки начин Видосава Бранковића. У последње време изашло је много његових врло лепих дечјих песама.

​Од год. 1870. Змај се одао својој лекарској пракси. Он је велики присталица спаљивања мртваца и утрошио је много времена на пропагандовању те ствари. Доскора је становао у Бечу али се је у последње време настанио стално у Београду. Овде он живи животом истинитог песника волећи све и вољен од свију. Српски народ му је у знак признања за његове услуге вотовао субвенцију на цео живот.

​Песме Змајеве су у толикој мери српске да готово изгледа немогуће превести их на какав туђ језик. Оне се одликују оштром сатиром, која је слободна од волтеровске зајдељивости, добросрдношћу и непрекидним хумором као и дубином и јачином израза. Г. Џонсон је покушао да поме литерарном и непотпуном читању пренесе у стиховима неколико мањих Змајевих песама. Како је при томе везан слог био често немогућ, то је он био принуђен да описује идући притом што је више могуће за песниковим мотивима и идејама.

Никола Тесла

Њујорк