Аутор: Јован Д. Зизјулас
Страна: 227
► Остали детаљи

Овај рад, иако је по своме садржају и методологији историјски, не појављује се као производ историјске радозналости. У епохи у којој се јединство Цркве све више схвата као епицентар богословског истраживања, допринос нашега богословља не намеће се само као захтев науке, већ и као основна обавеза према Цркви.
Међутим, да би одговорило томе захтеву и да би испунило своју дужност, наше богословље није више у могућности да прибегава властитим писаним изворима исповедног карактера. Постепено напуштање вероисповедног начина размишљања код прошлих генерација и признавање потребе као што је она да наше богословље не представља израз неке исповести, већ израз само једне, свете, католичанске и апостолске Цркве, усмерава његово кретање ка изворима древне неподељене Цркве која је, поред раздора и сукоба који су је много пута потресали, увек добро знала шта значи саборна свест Цркве. To нарочито важи за истраживање јединства Цркве које има за циљ да нашем раздељеном хришћанском свету подари ону исповедну нит која ће му помоћи да, кроз разне расколе, поново пронађе и оствари своје јединство.
To окретање ка изворима древне неподељене Цркве могуће је, за оне који потичу из православног Предања, на безбедан начин остварити кроз изучавање литургијског живота наше Цркве. Тврдња која је као прекор упућивана против наше Цркве, да је она вековима била „заједница богослужења“, данас се показује као најбоље јемство за сигуран приступ до свести древне Цркве. Јер литургијски живот наше Цркве, који карактерише чување устројства и који има предањски карактер, није подлегао оптерећењу каснијих спољашњих елемената, одговарајући увек, унутар савременог и промењивог света, једној, светој, католичанској и апостолској Цркви сваке епохе која је богослужила у једном телу.
У оквирима тих општих праваца, а оснажена препородом библијских, светоотачких и литургијских истраживања која цветају у наше време, написана је и ова студија. He доприносећи сврсисходности вероисповедне природе, њен писац је пошао од темељне важности Евхаристије и Епископа за јединство Цркве, онако како се оне нарочито опажају у свести Православне Цркве. Јер сувишно је наглашавати да је у целокупном хришћанском свету само Православље у средишту своје свести задржало место Евхаристије и Епископа. Α ако је то и заборављено од стране појединих православних богослова, остало је, ипак, сачувано у свести православног побожног народа, који „Цркву“, у њеном конкретном облику, поистовећује са храмом где се савршава Евхаристија, и са сводовима где, као што је приметио један познати византолог наших дана, „целина (архитектуре и живописа) представља само Царство Божије, чија „држава“ садржана у микрокосмосу јесте Црква са заједницом светих као поданицима Христа Сведржитеља“. To живо и мистичко изображавање „заједнице светих“, односно тела Цркве, у евхаристијском богослужењу, где на „месту Божијем“, по светоме Игњатију, доминира Епископски трон, открива „евхаристију која је под епископом“ као живи символ и стварни израз јединства Цркве. Ова студија, која је кренула од тих претпоставки, има за циљ да под светлост свести древне Цркве изнесе
целокупан однос који повезује јединство Цркве са Евхаристијом и Епископом. Да ли је, наиме, таква веза постојала у првобитној Цркви и до које тачке је она досезала? Да ли је таква веза имала одлучујући значај у формирању првобитне католичанске Цркве, и какав конкретан утицај је она имала на свест те Цркве ο властитом јединству? To cy била темељна питања пред којима се нашла ова студија. Сасвим је јасно да се та питања односе само на једну страну веома широке теме ο јединству Цркве, a то треба овде нагласити, да се не би дало повода да се ова студија погрешно схвати као „једнострана“ у своме ставу према јединству Цркве. Али многи аспекти те широке теме остају, наравно, непокривени овом студијом и очекују своје истраживање. Прихватање те чињенице, ипак, не лишава њенога писца уверења да, барем за њега, који се креће и дише унутар атмосфере Православља, није било могуће другачије, него дати апсолутну предност овој страни теме.
Осим ових чисто прагматичних ограничења, ова студија је ограничена методама и временским границама својих извора. Природно је да се све што има везе са јединством Цркве дотиче проблема многих грана богословља и да покреће питања најразличитијих богословских интересовања. He потцењујући значај тих проблема, писац ове студије се упорно удаљавао од савремене проблематике: како се студија развијала супротстављао се теоријама новијих богослова ο јединству Цркве и, поставивши се на чисто историјско становиште, окренуо се ка изворима, да би из њих црпео не само одговоре, већ и сама питања. Због тога је било неопходно да се у дугом уводу у ову студију терен истраживања очисти од новијих схема, у оквиру којих је искључена тема ο јединству Цркве, у које историографија обично, негирајући сваки смисао историјског метода, преноси и истраживање првобитне Цркве. Ограничена на строго испитивање извора, ова студија је црпела само секундарне изворе и оне који cy y избору савремене библиографије. Библиографија у вези са Црквом трију првих векова представља истински лавиринт из кога истраживач може изаћи само уз строги избор, ако пожели да се не упушта у дијалог са својим савременицима који је на штету исправног схватања историјских извора Али тај избор претпоставља познавање библиографије и захтева велики труд.
Што се тиче временских граница извора ове студије, оне су се наметале током истраживања. Значајан лик светог Кипријана, као и целокупна његова епоха, представљају једну степеницу у историји еклисиологије, док се кроз потпуни развој аксиома ecclesiam in episcopo et episcopum in ecclesia esse, који се наметао у то доба, пред истраживачима природно појављује тема ове студије као граница целокупног једног периода. Претпоставкама, формирању и развоју ове теме у тој епохи, посвећена су три дела наше студије. Наставак изучавања извора из времена од IV века па даље, које је, срећом, неупоредиво једноставније због обиља постојећих писаних извора, још увек чека своје остварење.
Ова студија своје остварење и појаву пред читаоцима дугује благослову Божијем израженом кроз многе људе. Њено писање је постало могуће захваљујући богатим средствима истраживања Универзитета Харвард, који је током дугог низа година дословно пружао гостопримство њеном писцу. Присуство значајних професора на томе универзитету, као што су G. Florovsky, G. Williams и Κ. Stendahl, y току целокупног истраживања ове теме, представљало је извор непроцењивог надахнућа и подршке. Пријем овога рада као докторске дисертације на Богословском факултету Универзитета у Атини пружио је повода за драгоцена указивања и примедбе од стране његових професора, због чега аутор осећа најдубљу благодарност ка њима, за сав труд који су они као професори уложили, као и за све оно што су нарочито за ову студију учинили. Посебну благодарност аутор дугује професору Герасиму Конидарису за његову драгоцену помоћ. Коначно, објављивање овога рада не би било могуће без великодушне и несебичне економске подршке Митрополита солунског г. Пантелејмона и Митрополита козанског г. Дионисија, који чак није штедео свога труда, читајући написани материјал и пратећи напредовање студије, пруживши тако непроцењиву помоћ из филолошког и богословског богатства које поседује. Изражавање благодарности свима њима, као и многима другима који су непосредно и на различите начине допринели појави ове студије, представља узвраћање само малога дела овог неодуживог дуга.

Ј. Д. 3.