Аутор: Младен Бастаја
Страна: 64
► Остали детаљи

ПАПИРНЕ ЛАЂЕ КОЈЕ НЕ БЛЕДЕ
(Милан Бастаја: ЈЕДНОМ МОРА ДА СЕ ДЕСИ, рецензија)


1.

У биографској белешци стоји напомена да је Младен Бастаја објавом стихова, између осталог, у Малом невену, а у Новом Саду, решено кренуо да поезијом зађе у свет детињства. Писати за децу није баш лаган задатак. Изнад свега, али не по сваку цену, ваља бити искрен у казивању, да написано има чисту, честиту и јасну промисао, без шарене лаже и олаког фолирања.
Након ишчитавања стихованих дечјих заврзлама, Младен Бастаја ме подсећа на позног Ласла Блашковића, чији књижевни сјај не бледи у свету дечје књижевности исписане на српском језику. Зашто? Зато што је Бастаја као и Блашковић отворен у казивању стиха и у блиском је дослуху са дечјом маштом, уме да напише књигу разбибригу. Бастаја стихом разговара душу детињу.


2.

Узмимо само стихове песме Жабац и рак из песничке збирке ВРАБАЦ БЕЗ РЕПА: Жапцу нови фрак/ Украо је рак/ Док је крекетао/ Кре ке кре ке крак// Жабац врло љут/ Тражи врбов прут/ И крекеће крак крак/ Платиће ми рак// Уплашени рак/ Врати жапцу фрак/ И побеже унатрашке/ У дубоки мрак. Богме, има ли лепше песме о занесењаку, о игри у тако фином стиховању за памћење?! Кад сам већ ту код листања претходних књига од истога писца да не заобиђем, фрагментарно, ни песму Биће боље из књиге БАШТА ДЕЧЈИХ СНОВА: ...Када шанси/ Више немам/ И снађу ме/ Све невоље,// Опет неко/ Мени каже:/ Буди храбар/ Биће боље.// Кад изгубим/ Сваку наду,/ Ради ђачке/ Главобоље - // Мене теше/ За награду:/ Учи више/ Биће боље.// На крају се/ Латим књиге/ И ојачам/ Снагу воље... Потрага за знањем, смелост, воља, истрајност, књига - све је у сажетку песме. Стихови су упутни, обзирни спрам памети, узрели не само за дечји узраст. Дала се та једноставност овога песника уочити већ у првој књизи У ПЛАВИМ СНОВИМА СРЕЋЕ.

Младен Бастаја, што је важно истаћи, не сваштари и не гњави.


3.

Књига ЈЕДНОМ МОРА ДА СЕ ДЕСИ отвара рани љубавни јад, бележи прве љубавне уздахе, а узгредно и опажаје, опомиње да нисмо сами на овом белом свету, окружени водама, земљом, инсектима и менажеријом.

У плетиву овог стихованог разговора о љубави, наслови петнаест песама, по избору самога аутора, преузети су из претходних књига. То су песме:

Петао црвенац;
Балада о жаби Лари
и буљавом жапцу барском цару
*
Принцеза Маја и принц Раја;
Мала Нена;
Мала Мила;
Свађа без везе;
Бубице у глави;
Буђење на време
*
Шаљива песма;
Заљубљени мрав;
Моје луче;
Девојчица у пролазу;
Чудно стање;
Дневни хороскоп за овна;
Верине очи

По мом личном суду, овим стиховима ваљало, би придодати строфе под наслопвом Ратоборни петлић из збирке БАШТА ДЕЧЈИХ СНОВА.

Шта је то што плени, у чему је чаролија ове песничке каже за децу? Па, рецимо, директан прозив ствари и онога што ти душу притиска, без увијања као у песми Бани Бани: Кажу још смо деца/ Али шта нам фали/ Ми се волимо/ Иако смо/ Мали. Љубав није дељива, разазнаје радост у очима, без обзира на године, и не заобилази Бубице у глави док Румена бубица ћути/ И нешто лепо слути// Откад лепо слути/ Памет ми се мути. И наравно, три бубице јасана су опорука да ће две морати да се сете како из главе да одлете.

Игра је деци светиња чак и онда када дође онај умилни трен да сањају/ једни друге, али тек тада игра добија и нови двојни смисао у хтењу, у опажају да ли ти се догодила латица руже у коси, да ли те жуља ципела, пажња у жељи да пружена рука нешто и даје, а не само узима. Ех, када би цвеће знало колико нам значи, колико нас мирисима и бојама увесељава, никад, никад напустило нас не би, и да ли само цвеће, но све је у хоризонталама и вертикалама животних реалија.

Бастаја хербариј и менажерију ређа и врти веселим каруселом. Заводљиво је инвентиван и маштовит. Код њега мора да плане, да расветли, али не и да сагори у баналној патетици.

Очас строфира сликовито: Хиљаде/ мрава/ Са свих/ страна/ Доћиће на свадбу/ За седам дана. Да, љубав греје, и зиму претвара у пролеће. Не само инсект, песнику су играчке и ствари у призиву љубави, пуним сјајем загледан је у Златни кутак лутке и лутка. Његово градити надлеће оно отужно рушити; важно је волети, трајати у чињењу доброга, победити све оно што би флекало светли мар, он је сав у искораку племените воље и не губи главу у мрклини грубости и глупости. Љубав границе нема: Она је у свему што волиш/ У свему чему се дивиш/ У молитви кад се молиш/ У срећи кад је доживиш// У цвету док га миришеш/ У птици која ти пева/ У ваздуху који дишеш/ У плоду кад сазрева// У земљи коју сејеш/ У роду кад ти роди/ У ватри којом се/ грејеш/ И свему што срцу годи.

Наравно, мора се и то рећи, да у овој ваљаној књизи, постоје и строфе, ту и тамо у журности спотакнуте, круто спеване, али спрам укупне целине, не ремети песничко чарање које потписује Бастаја. Какогод обртали исписане строфе, неће нас мимићи ни бајковитост Принцезе Маје и принца Раје. Лепо, а што да се не каже?!

Ех, када би ствари умеле да причају као књиге када их листамо у будним ноћима...?! Добро, да не заборавимо огледала у квадратурама наших малих купатила. Шта се тек у огледалима збива са нашим фацама, да не заобиђемо шминкања...?! И куда то беже казаљке позлаћеног сата на левој руци?

Ко може уловити или убрати наше мале тајне ма колико оне и дечје биле?! Љубав је сила која све живо дотиче. Поклони осмех и цвет ће од радости оцветати, каже на трен песник. Ево песме о Ненаписаном писму (фрагментарно): Никако се/ Не сналазим/ Како љубав/ Да изразим// За то писмо/ Ових дана/ Нико не зна/ Ни Мирјана// Од/ понедељка/ Ја почињем/ Испочетка// Тешке речи/ Тешка слова/ Теже речи/ Од олова// Уплашене/ Као птице/ Одлетеше/ Реченице// Десети је/ Дан освано/ Писмо је/ Ненаписано. Каква дивота од једноставности.

Бастаја пише стихове који и у поноћ севну, свићу, непролазно у ваздуху лебде, пуним гласом у усхиту радују се и трају, прате око да мисао не самује.

Парафразирао би наслов једне песме у маркирању написаног о песнику, само две речи, одрастање љубави, да, то је пуна сврха стихова вредно и поштено отворених, стихова пуних слатке језе и императива да једног дана схватиш време кроз које си протрчао или протрчала, свеједно, не заборави нежна писма са два, оловком оцртана, срца. Вели Бастаја: Између наде/ и безнађа/ плови моја/ папирна лађа. Колико ли је тек папирних лађа у срцу нам усидрених, на овој, не баш умилној, ветрометини живота?!

Пробуђена чула су, на изволте, маштовита и натопљена искреним реалијама за трајање, вредна једнако у повратку и одласку, стихови који ни у сумраку не тамне.

У НОВОМ САДУ, 10. март 2014.