„Жељка Аврић, песникиња је из Сремске Митровице. Збирка песама „Јесам“ представља опсежно дело које је фокусирано на дубинску, теоријско-поетску и стручно-импресивну обраду феномена постојања и бивствовања. На питање зашто се одлучила да напише књигу о тим универзалним питањима, ауторка може да одговори да је питање постојања, бивствовања не само филозофско, него и свакодневно питање, које поставља свако мисаоно биће, а то је питање свакако и њена непресушна инспирација.

Збирка је структуирана у пет логичких и поетских целина уз пролог и епилог, као већ препознатљиве елементе структуре њених песничких збирки, тако да се и ова књига завршава драмски како је и почела. Епилогом се завршава наше путовање кроз стихове са песникињом и она и даље остаје сама, али своја, молећи за још мало времена и кад оно неминовно истекне. Пет логично поређаних поетских целина имају сличну структуру. Започињу уводном песмом у којој је истакнут мотив који стоји у теми циклуса, на почетку то су боје, које су дате кроз Поглед, на Путовању, као Дар, Чудо и сублимација у краћем циклусу названом Три боје у песмама Јутарња, Подневна и Поноћна.Посебну вредност збирци даје повезивање искуства стеченог кроз више чула и догађаја у историјском, животном следу. Значајан број стихова посвећен је филозофији визуелног сећања у виду првог и последњег гледања и погледа у себе.

Композиција ове збирке је најкомпликованија до сада од свега што је изашло испод њеног пера. У првом циклусу се опробала и у писаеу сонета, најтеже песничке форме. Као песничку композицију која се састоји из 14 дванаестераца, распоређених у два катрена и да терцета поетеса је кроти српским језиком и разиграном римом. У катренима одступа од класичног распореда риме АББА и примењује АБАБ, док је у терцетима и прихватљива непто слободнија композиција рима.

Потоњи циклуси носе називе: Чежње, Светлости, Сенке и Звуци.

Збирка је стилски на високом нивоу што с једне стране произлази из добро промишљене структуре свих циклуса, које започињу уводним песмама и најавом мотива о којима ће се надаље писати, а завршавају се отвореним питањима на која ће читаоци сами одговарати. С друге стране, то произлази из стила којим се брижно уравнотежује објективна и неутрална реч са личном, топлом речју поетског и животног искуства.“ Лидија Ћирић