Аутор: Роберт Браунинг
Страна: 106
► Остали детаљи

Средњовековни грчки језик је управо онај језик са ког се на српски по први пут уопште преводило. Данас је то језик који се у нашој средини готово не познаје и отуда су јако ретки преводи византијских аутора и дела на српски, нарочито оних световних. Многи су разлози за то, а један од њих свакако лежи у сложеним, хибридним карактеристикама његове синтаксе и морфологије, као и у тешким семантичким препрекама.

Британски византинолог Роберт Браунинг је један од првих научника који су покушали да на основу сачуваних извора који спадају у разноразне књижевне жанрове систематизују особености грчког језика у читавом византијском периоду и да византијске језичке идиоме приближе широј стручној јавности. Студија „Језик византијске књижевности“ даје хронолошки преглед бројних новонасталих језичких феномена, разлика у односу на класични или хеленистички грчки и сл., који су карактеристични за средњовековни грчки, или сходно Браунинговој периодизацији, за рановизантијски грчки (В до ВИИ века), за грчки „мрачног доба“ (крај ВИИ до раног ИX века), доба македонске ренесансе (касни ИX до раног XИ века), доба Комнина (XИ и XИИ век) и грчки позне Византије (XИИИ до XВ века). Отуда је ова студија користан, а и сасвим поуздан путоказ кроз филолошке лавиринте језика који, поред кинеског, има најдужу непрекинуту традицију писања. Овој студији је у нашем издању додат и кратак чланак „Грчка диглосија јуче и данас“ који расветљава феномен новогрчке диглосије, чији су корени у византијском наслеђу.