Страна: 216
► Остали детаљи

Предговор

Благодатно устројство и свештено изграђивање Цркве Божије не могу бити поимани изван оквира синергијског односа Пресвете Тројице и човечанског рода. Једна од неизоставних одлика овакве метаисторијске „стварности“ огледа се, првенствено, у многоразличитости дарова Духа Утешитеља и црквених служби. Несумњиво да, тим поводом, сваком хришћанину понаособ бива дарована пројава Духа, чија је сврсисходност – благообразно и уредно служење „Храму Светом у Господу“ (Еф 2, 21). Стога, не треба да изазива чуђење што Бог произраста и штедро дарује христоименитим служитељима Логоса и такве личности, којима је поверено знатно више дарова од осталих. Ради се, заправо, о онима који су обдарени спасоносном синтезом и мером истинског богословствовања и молитве. Сходно таквом контексту, треба разумети и став одређених отаца и учитеља Цркве Христове, који истичу да је највећи дар у Цркви умножавање и тумачење речи Божије, то јест харизма богословствовања. Управо таквог дара био је удостојен и професор литургике на Богословском факултету у Солуну, блаженог помена Јован Фундулис…