„У историји српске пречанске политике, борби за остварење националних идеала, осмишљавању, дефинисању и реализовању колективних и грађанских права и постизању равноправности српског народа са историјским и дипломатичким нацијама на хабзбуршким просторима Војводине, Хрватске и Славоније, Јован Суботић, врстан правник и одличан новинар, филозоф, песник, прозаист и историчар, заслужио је посебно место и без увида у кључне сегмент његовог политичког, публицистичког, књижевног и парламентарног деловања није могуће у потпуности разумети српску политичку идеологију друге половине девентаестог века засновану на нормативима равноправности, какве је прокламовала европска грађанска револуција, али и начелима уважавања традиционалне државнотворне идеје која је подразумевала уважавање српске националне самобитности. Српска интелектуална, књижевна и политичка елита у Хабзбуршкој монархији имала је у њему често најизврснијег и најобразованијег представника, нарочито од почетка српско-мађарског рата и борбе за Српску Војводину, затим у процесу осмишљавања српског отпора институционално усмереном процесу мађаризације на јужноугарском простору, а посебно у дефинисању и усмеравању српске политике у Хрватској и Славонији (1861-1886), све до коначног формулисања, а затим и усвајања законских аката којима је у оквиру Хрватског сабора Србима гарантовано право на црквено-просветну аутономију, крајем осамдесетих година XIX века.“ (из Увода)

„Светозар Прибићевић је доласком на чело Српске самосталне странке умногоме преусмерио курс њене у јавности прилично препознатљиве политичке идеологије, манифестоване у претходном саборском периоду и дотадашњем новинарско-публицистичком деловању њених представника и првака. Овај преокрет је уједно означио одређену прекретницу у српској политици у Хрватској и Славонији, која је, макар у оном делу који је до тада чинила српска опозиција на Хрватском сабору, подрзаумевао принципијелну и непопустљиву критику виртуелне, недемократске конструкције такозваног хрватског државног и историјског права, а чија суштина се одувек сводила на негацију, дискредитацију и дискриминацију припадника оних народа који нису могли или нису хтели да представљају онај део хрватске политичке нације на оним просторима који никада нису припадали хрватском народу, ни по природном ни по историјском праву.“ (из Увода)