Јунаци не плачу и друге приче
Сигуран у оно што пише, Јово Вуковић је у овој збирци прича – његовој другој по реду – убедљиво и упечатљиво, сведеним литерарним изразом, предствио занимљиве ликове, нудећи и понешто грађе за историографско и аналитичко поимање времена од завршетка Другог светског рата, почесто доста бурног.
Посебну целину чине неколике приче из времена Информбироа и Голог отока, на ком је био заточен и његов отац – „Смрт Богдана Ћука”, „Зима у Стокхолму”, „Прича о козама” и „Чика Пишта”. Аутор је у њима указао на погубност нетолеранције, чији су атрибути једноумље, сурови прогон неистомишљеника и, наравно, невине жртве.
У том блоку, што је посебно вредно, Вуковић, иако син информбировца, није показао острашћеност, него је настојао да представљањем стварних догађаја и ситуација читаоца наведе да сам оцени једну трагичну епоху свог народа и људе на различитим местима у друштвеној хијерархији.
Друштвени оквир у којем су исцртаване судбине сламаних неистомишљеника утолико је сложенији што су у питању искушавања високоморалних људи, који су залагали животе за остварење узвишених идеала, над којима су, подстицана политичком алхемијом, израстала драстична идеолошка застрањења и „скретања”, којима су разарани патријахални живот, породичне и фамилијарне вредности, као и верска осећања и опредељења. У крајњем, стигмом издајника, политичког отпадника и ревизионисте, у функцији елиминације, не само из политичког и јавног живота, развејавано је преношење моралног срама и издајства на породицу и потомке, при чему су политички егзекутори и цео механизам прогонилаца добијали на ‘вредновању’ и позицијама, како на послу, тако и у ‘вршењу власти’.
У другом блоку су Вуковићеве, да их тако назовемо, лакше приче, оне у којима политику и верног јој пратиоца насиље, замењују заљубљени војници, коцкари и џангризави пензионери. Ту је и приповест о Драгославу Шекуларцу из година његове највеће славе. Као и ауторово врло емотивно сећање на деду и слике из вечних сеоба његових Херцеговаца.
Без обзира на жанр и одабране јунаке, све приче Јове Вуковића су занимљиве по садржају и високог су књижевног домета. Израсле су на симбиози новинарства, његовог вишедеценијског заната, и списатељског дара. А није реч о ма којем новинарству, већ о оном најдометнијем – агенцијском, крунисаном „извештавањем из иностранства”, где се сопствено „понето знање и искуство” обогаћује туђим вредностима.
У једној причи, чији је актер и он сам, Вуковић није желео да потврди да је писац, рекавши да му је писање изван новинарства „тек покушај, више хоби”. Био је, наравно, прескроман. Јер, приче у овој збирци сведоче о изузетном мајстору писане речи са неспорним књижевним талентом.
Душан Миловановић
Детаљни подаци о књизиНаслов: Јунаци не плачу и друге приче
Издавач: Čigoja štampa
Страна: 151 (cb)
Povez: meki
Писмо: ћирилица
Формат: A5
Година издања: 2021
ИСБН: 978-86-531-0668-3