Аутор: Милорад Панић-Суреп
Страна: 278
► Остали детаљи

Одломак

НОЋ се протезала над Балканом јакоже пучина морска. Тамна и дубока од Динаре до Суве Планине, у местимично пропетим дебелим валовима; угасита над рекама Паноније; просветла над сасушеним голетима Тесалије. Гребени Шаре и Проклетија, и Миџора, израњали су из њена мастила и као уморни пливачи погледали на далеке бледе отсјаје Истока. Ноћ на делници лета и јесени кад све што роди дозрева, а ништа није дорађено. Работник тад спава разбацаних удова, господар отежале главе. Једноме, у овим срећним часовима, олакшавајући брид испушта ватру из затечених дланова, другоме изгледи уочени преко дана разигравају слике обилата збирања, наталожене тамо негде иза чврсто склопљених капака. Блажен сан свих оних што га у ово доба могу имати! Он сваком даје право за готово, према жељама.

А можда ово и није била ноћ на делници лета и јесени? Можда су беспутном планином курјаци завијали, дрвеће пуцало на мразу, стока потмуло мукала по торинама. Човек тад спава на опрези, иза замандаљених врата, приправан да сваког часа јурне на вука ил хајдука. .. Или је то била она ноћ у којој природа потпаљује раскош цветања и зеленила, а амбари већ данима метлом метени ни мишу сит дан не обећавају. Сан је тад људима прибежиште. Оцеви у њ потапају своју дневну зловољу, мати сузе; тврдица своје изговоре. Таквоме сну нико се не радује, али му нико и не жели брз свршетак.

И не тражите од мене да вам речем којег је доба годишњег та тамна ноћ лежала над Балканом. Знати се само може да је била некога лета господњег у дубокоме Средњем веку, Тринаестом или Четрнаестом. Да, чак ни столеће није поуздано. Извесно је међутим то, да је за нас у њој један једини човек био будан [колико се да сагледати са овог отстојања]; и не зато што сна није желео, или га није могао имати. О, још како би се он опружио не бирајући постеље! И спавао би чврсто, сном праведника који никоме ништа не дугује а мало шта од кога очекује. Такав је то човек био. А бдео је зато што је дурао под бременом завета. Ваљало му је у року, који није уважавао ни дневе ни ноћи, испунити читав свежањ чистих листова заметним и краснописним словима достојним светих текстова, исчртати их гушчјим пером или зарезаном трском. И тога ради одмора се морао лишити. А сирома писар није био ни ангел, ни дух свети, већ само човек брене, умору подложне руке, и пажње времене. И док је ова дубока средњевековна ноћ све живо собом притискала, човек је писао и писао. Земљана зделица пред њим била је испуњена уљем донесеним однекуд од Бара. На уљу је врхунио комадић плуте с окцем на средини опточеним металом. Провлак упредена памука подизао се с дна суда и пролазио кроз плуту. На његову врху треперио је пламичак, запаљен у сам сумрак, кад очи нису више могле убрати ниједан сунчев зрак. Осамљени у огромној ноћи, човек и пламен живели су сваки за себе у истој стиснутој изби, без тако потребне узајамне пажње. Пламен је смирено треперио, човек одмерено вукао пером и немо шапутао уснама. Покаткад само, у ничим одређеним размацима, сребрни језичак испуњен огроелим предивом стао би слабачки да дршће, претећи да се свакога часа угаси, као изболована душа. Тад би се човек и пламен сагледали. Провлак је ваљало повући навише ножицама или толим прстима. И мала изба облила би се зачас новом радосном светлошћу; часак два само, јер се брзо све враћало на старо — човек писању, пламен сагоревању. Другог пута, козна којим потстицајем, узнемирила би се плута и запловила обали свог мора. Сенка пера пошла би у супротном правцу и падала тамо где је требало начртати слова. Човек би опет застао, вратио се себи и стварима. И једног таквог тренутка, напуштајући свети безосећајни текст, овај нам је писар рекао свој уздах. Једноставно и нехотице, као што се животи зачињу. На месту где је могла да дође само крупна освештана реч, човек је написао:

"Плови пловче, пиши грешни попе Петре"1


ШТА ВИДИШ У ТМИНУ ЗАГЛЕДАН, РЕЦИ?

ЧОВЕК ПОД БРЕМЕНОМ, НАД БЕЛИМ ЛИСТОМ ПАПИРА...

... И ЊЕГОВ СЛАБАЧКИ САВЕЗНИК ПОДОБАН МИСЛИ У ЗАЧЕЋУ.