Autor: Slavoj Žižek
Strana: 150
► Ostali detalji

Dok govorim, ja nikada nisam samo „mali drugi“ (pojedinac) koji komunicira s ostalima koji su „mali drugi“: tu uvek mora biti prisutan veliki Drugi. Ovo nezaobilazno upućivanje na Drugog je tema neslane šale o ubogom seljaku koji se, nakon što je doživeo brodolom, nađe na pustom ostrvu sa, recimo, Sindi Kroford (Cindy Crawford). Nakon što se s njim upustila u seksualni odnos, ona ga pita kako mu je bilo. On joj kaže da mu je bilo „super“, ali da bi hteo još nešto da je zamoli kako bi njegovo zadovoljstvo bilo potpuno – pita je da li bi ona mogla da se preobuče u njegovog najboljeg prijatelja, da obuče farmerke i da sebi na licu nacrta brkove. On je uverava da nije nikakav potajni perverznjak, u šta će se ona i uveriti ako mu usliši molbu. Kada ona sve to učini, on joj prilazi, udara je laktom u rebra i kaže joj, uz cereći pogled i opsceni smešak: „Znaš li šta mi se desilo? Upravo sam imao seks sa Sindi Kroford!“ Ovaj Treći, koji je uvek prisutan kao svedok, poriče mogućnost neiskvarenog, nevinog, privatnog užitka. Seks je uvek u minimalnoj meri ekshibicionistički i oslanja se na nečiji pogled.

U sedmičnom ciklusu INTERPRETACIJE, od ponedeljka 5. do petka 9. decembra, možete slušati delove knjige Slavoja Žižeka „Kako čitati Lakana?“ iz 2007. godine. Sa engleskog preveo Goran Bojović.

Upravo su neobične interpretacije tekstova Žaka Lakana stvorile od Slavoja Žižeka ono što je on danas – jedan od najpopularnijih filozofa na svetu. I za Lakana bi se moglo reći da je jedan od najpopularnijih filozofskih pisaca na svetu, ali njegovi spisi su, za razliku od Žižekovih tekstova, do te mere neprozirni da su na samoj granici čitljivosti. Uz to, nikako ne bi trebalo zanemariti da je Lakanova slava, od početka devesetih godina prošloga veka, rasla naporedo sa slavom samoga Žižeka.

Knjiga o Lakanu još jedna je Žižekova duhovita travestija koja, iza školskog naslova knjige, koji obećava sistematsku raspravu i pojašnjavanje teških lakanovskih motiva, krije mnoštvo Žižekovih ideja i tumačenja na Lakanovom tragu. Lakan je, pre svega, psihoanalitičar, a u ovoj knjizi Žižek nastoji da pokaže kako, uprkos žestokim obrušavanjima na psihoanalizu, uprkos tome što se psihoanaliza može posmatrati kao bolesnik, nju čeka dug i, sasvim moguće, plodan život. Na sebi svojestven način on piše: „Možda je u slučaju psihoanalize preuranjeno održavanje pomena jer nju kao ‘bolesnika’ čeka još dug život. Nasuprot onim ‘očiglednim’ istinama, koje su prigrlili Frojdovi kritičari, moj cilj je da pokažem kako je tek danas kucnuo čas psihoanalize. Gledani Lakanovim očima, kroz ono što je Lakan zvao svojim ‘povratkom Frojdu’, Frojdovi ključni uvidi se konačno pojavljuju u svojoj pravoj dimenziji. Lakan nije ovaj povratak shvatio kao povratak onome što je Frojd tvrdio, već kao povratak onom jezgru frojdovske revolucije koje ni sâm Frojd nije bio u potpunosti svestan.“

Možda i najuzbudljivija Žižekova invencija u ovome tekstu jeste odnos prema Idu, prema nesvesnim nagonima. Naime, on lakanovsku interpretaciju razume ne kao poziv da se Id (Ono) pokori, da se razume kroz svesne strukture, da se, takoreći, razvlasti, već da se razume kao mesto istine. Ali – i upravo tu dolazi do žižekovskog preokreta uobičajneih motiva – ne kao mesto nekakve uzvišene, svetle, žuđene istine, već kao mesto teške, mučne, nepodnošljive istine: „Ono što me ‘tamo’ čeka nije neka duboka Istina s kojom moram da se poistovetim, već jedna nepodnošljiva istina s kojom moram da naučim da živim.“ Upravo ta istina jeste ona realnost koju će, pozivajući se na film Matrix, Žižek razumeti kao pustinju.

Urednik ciklusa: Ivan Milenković

Na Slavoja Žižeka navučen je silan svet diljem naše planete. Kako to razumeti? Jedan od odgovora na ovo pitanje jeste da Žižek shvata da filozofija dostojna tog imena nikada, ali nikada nije apstraktno muljanje, već da je uvek najčvršće privezana za samu stvarnost, za sadašnjost, te da samo takva filozofija ima šanse da preživi trenutak sadašnji i da živi dugo.

Slavoj Žižek je poput kesica kafe na kojima piše „4 u 1“ (ili „5 u 1“, ili „6 u 1″…), pa kad se sadržaj kesice pomeša sa vrelom vodom dobijamo pivljiv i popularan napitak koji se može konzumirati bez veće opasnosti od bilo čega, računajući i to da bismo mogli da se navučemo na nj. Osim što je na Žižeka navučen silan svet diljem naše planete. Kako to razumeti?

Sastojci od kojih je sačinjen Žižek nisu nezanimljivi, premda je još zanimljivije kako se ti uzajamno isključujući identiteti uopšte drže na istom mestu. Žižekov komunizam/lenjinizam/staljinizam probija gde god nogom kroči. Recimo na prvoj stranici knjige Kako čitati Lakana (Karpos 2012, odličan prevod sa engleskog Gorana Bojovića), gde Žižek lamentira nad pojavom čuvene crne knjige komunizma u kojoj se, na više od 600 stranica, uredno i hladno iznose brojevi ljudi pobijenih u komunizmu zato što su mislili drugačije, ili zato što su drugovi komunisti mislili da oni misle drugačije (cifre su, valja dodati, zastrašujuće). Šta i ko tu može imati išta protiv – osim ubica, razume se – potpuno je zagonetno. Još je zagonetnije kako Žižek dopušta sebi da se dvosmisleno poigrava užasom, sve draškajući niske strasti neodustajanjem od imena komunizma i insistirajući na njegovom neostvarenom potencijalu koji su, eto, drug Staljin i mangupi malo iskrivili. Kao da ne zna da ime nije nevino, ili da staljinizam nije istina komunizma, njegov najsjajniji, najrečitiji proizvod. Drugi Žižekov sastojak/identitet, u čvrstoj sprezi sa prvim, čini ga jednim od uspešnijih proizvoda liberalizma: bespoštedni kritičar sistema u koji se udobno smestio – pri čemu nikako da napusti ogavni zapad i emigrira na prijateljsku K ubu, ili da se izgubi u pravcu slobodarske severne Koreje – munjevito je shvatio pravila igre i đavolski dobro odigrao, pa već dvadesetak godina prodaje ideološke mošnice za bubrege udivljenom čitateljstvu s jedne i ne manje udivljenim pridržavaocima moći (univerziteti koji odlično plaćaju, televizije sa kojih se ne skida, novine u kojima objavljuje na radost tih novina) s druge strane. I tako dalje. Manje zlonamerni čitaoci Žižeka reći će da istina ne bira mesto sa kojeg će biti izrečena, ali da je ipak delotvornije da se istina čuje sa, šta-ti-ja-znam, Kolumbije, nego sa državnog univerziteta u Minsku. Ipak, dominantni njegov identitet jeste to što je Žižek odličan filozof. Knjiga Kako čitati Lakana, jedna od onih koje su zamišljene kao složeniji filozofski udžbenik, o tome nedvosmisleno svedoči.

Žižek se proslavio, pre svega, svojim tumačenjem Lakana, neprozirnog francuskog psihoanalitičara-filozofa. Lakan je bio cenjen u vrlo uskim krugovima filozofski obrazovanih psihoanalitičara i filozofa poststrukturalističke provenijencije. A onda se ukazao Žižek, izvrstan poznavalac klasične nemačke filozofije, i sumanutim i do tada neviđenim kopčama, ukrašenim odličnim stilom, humorom, drskošću, dinamikom protivakademskog gesta, spojio Hegela i Lakana. Lakan je, najednom, postao uzbudljiv i proziran, a Žižek je, potpomognut svojom harizmatskom neurotičnošću, stekao svetsku slavu. Knjiga Uzvišeni predmet ideologije, napisana krajem osamdesetih godina prošlog veka, verovatno je vrhunac Žižekove filozofije. Od tada on ne uspeva da proizvede nove ideje, ali prokleto dobro varira i prodaje stare. Utoliko u knjizi Kako čitati Lakana nećemo pronaći nijedan motiv koji, na ovaj ili onaj način, Žižek nije već izvarirao. Nema ni novih viceva, a posle kraćih pojmovnih izvođenja počinje zamorno smenjivanje već izgustiranih primera. Kada je o primerima reč, Žižek je savršeni antikantovac. U predgovoru Kritike čistog uma Kant je primetio da u toj knjizi nema primera koji bi, doduše, verovatno olakšali čitanje, što znači da bi knj iga bila deblja, ali bi se brže čitala. On je, dakle, odlučio da napiše tanju knjigu (svega 600 i kusur stranica) koja se, međutim, čita duže. To nije stvar puke odluke, već svojevrsne pojmovne strategije: čitajući Žižeka i oslanjajući se na primere, filozofija nam se čini prozirnom i lakom. Verujemo da razumemo, a da se nismo previše namučili. Problem je, međutim, što nas odsustvo napora da razumemo odvlači na sklizak teren: pojam je, što bi rekao Hegel, kost, a primeri su meso, što nikako nije isto. Rad pojma se ne može nadomestiti muzikom primera i prodornošću viceva. S druge strane, upravo ti primeri i ti vicevi pokazuju u kojoj meri sam Žižek shvata da filozofija dostojna tog imena nikada, ali nikada nije apstraktno muljanje, već da je uvek najčvršće privezana za samu stvarnost, za sadašnjost, te da samo takva filozofija ima šanse da preživi trenutak sadašnji i da živi dugo.

Gde je, međutim, u svemu tome Lakan? Lakan je Roršahova mrlja čija verodostojnost leži samo u njegovim tekstovima (da ne bude zabune: svaki veliki filozofski tekst je mrlja mastila iz koje izvlačimo ono što smo u stanju da u njoj vidimo), a Žižekov Lakan je tek jedan od bezbroj Lakana. Ključni lakanovski motivi, barem oni koje Žižek nalazi da su glavni, tu su – veliki Drugi, libido, Frojd, govorna greška, objekt malo a, simbolično i realno, uživanje i zadovoljstvo. Zavodljiva karakteristika Žižekovog filozofiranja, zavodljivija čak od duhovitih primera i viceva koji nam, naizgled, pojašnjavaju teško prozirno pojmovno tkanje (na nekim mestima, nažalost, čak stoje umesto njega), jeste što Žižek neretko napravi korak dalje u odnosu na nekakva očekivanja. Taman pomislimo da smo stvar „razumeli“, kad usledi novi, najtemeljniji preokret. Recimo, ako je već dovoljno uzbudljivo i neobično što u mehanizmu simbolizacije realnog dolazi do preokreta odnosa realno-simbolično, odnosno neuroza nastaje ako nismo u stanju da simbolizujemo (pre)obilje realnih znakova, Žižek koji čita Lakana ide dalje i u samom simboličnom pronalazi rascep koji dodatn o zamagljuje granicu između realnog i virtuelnog. Ne samo da simboličko prethodi realnom, što zvuči dovoljno blesavo, i ne samo da virtuelno deluje samo ukoliko je već realno (što znamo još od Deleza), već je virtuelno uslov mogućnosti realnog. I tako dalje.

Kako čitati Lakana veoma je dobra knjiga, a izvesna „nadrndanost“ koja je pratila ovaj tekst možda je najbolja preporuka za čitanje. Rđave su knjige koje nikoga i ni zbog čega ne uspevaju da naljute.

Ivan Milenković

Slavoj Žižek jeste pop-star, delom i zato što svako malo pokazuje da je rad da na primerima iz popularne kulture, kojoj je i sam očito intmino i iskreno toliko sklon, oproba svoje filozofske postavke i učenja prethodnika mu. Još jedan dokaz u potvrdu toj tezi stiže u vidu studije Kako čitati Lakana; kako će nam i otkriti urednik Simon Critchley, jedan od prevashodnih ciljeva glasovite edicije Kako čitati… je „da se čitaocima pruži niz putokaza i pojašnjenja koje će im omogućiti da nastave s istraživanjem i dođu do vlastitih otkrića“. U tom i ne samo u tom smislu Slavoj Žižek je ovde na vrhuncu zadatka – potpuno ignorišući suptilnu didaktičku misiju ove edicije, on se ovde zapućuje na put kroz lavirint Lakanove zaostavštine i mogućih implikacija njegovih zaključaka i postavki u ovom našem sada. Nema ni najmanje sumnje – ova se studija (kao uostalom i svi naslovi u ovoj ediciji) obraćaju na prvom mestu posvećenicima, već dovoljno verziranim u učenja tog velikog uma. Međutim, Žižekova lakoća izlaganja, kao i njegova spremnost da se poigra datim zadatkom, pri čemu počesto stiže do neodoljivo lucidnih stavki, te obilje pop-kulturnih referenci (Žižek će tako Lakanove postavke ilustrovati i oprobati i na primerima Osmog putnika Ridleyja Scotta, znamenite Casablance, pa, recimo, i upotrebe nasnimljenog smeha u aktuelnim sitcomima) daju za osnova verovanju da ipak Kako čitati Lakana za one slabe na izazove može poslužiti i kao odlična početna stanica u izučavanju kako Lakana, tako i Žižeka. U Kako čitati Lakana Žižek katkad brže, katkad uz ponešto živopisnih digresija stiže do željenih poenti, neizostavno čineći dobro i Lakanovom učenju i svojoj reputaciji vrhunskog filozofa po meri sadašnjice, tačnije onog njenog zdravijeg i naprednijeg dela.

Zoran Janković

Pođimo od jednog jasnog i nedvosmislenog, sveprožimajućeg osećanja, osećanja koje podjednako obuzima i misao i čula – od melanholije!

Melanholija nije želja kojoj nedostaje objekat, želja bez svog objekta, kako se to uobičajeno smatra, nego nešto sasvim suprotno. Ona se javlja kad subjekat udovolji svojoj želji, dakle, kad želja zadobije svoj objekat. U tom posedovanju objekta, želja neminovno iščezava. Dok smo želeli, bili smo entuzijastični. Kad smo postigli cilj svoje želje, postali smo melanholični.

Šta nam saopštava čitav ovaj proces u kojem je ispunjenje zapravo gubitak, a nedostatak, u stvari, punoća? Smisao želje je u samoj uskraćenosti objekta želje. Tačnije, naša želja ne želi objekat koji želi. Ovaj paradoks nam ukazuje na to da postoji nešto važnije od pukog pridobijanja objekta, te da je istinska, postojana, neuništiva želja – nadahnuće koja želi nedostižno. Eto zašto je, na primer, „zdravo“ želeti komunizam, tačnije anarhokomunizam, a „bolesno“ pretvarati ga u objekat. Želja se potvrđuje samo ukoliko subjekat želje, ovde i sada, uskladi svoj svakodnevni život s njom, bez obzira na posledice.

Razliku između jednog i drugog vida želje, želje koja ispunjava subjekat i želje koja napušta subjekat uručujući mu objekat kao objavu svoje smrti, možemo prikazati kao razliku između gotove, kupljene igračke i nedovršene, nepravilne, palijativne igračke koju dete koristi kao da je pravi objekat. Dovršena igračka ubrzo postaje samo središte igre i, na kraju, sam njen cilj. U središtu priručne igračke, nalazi se, pak, sam potencijal igre (koja je uvek „kao da“). Zato dete okruženo savršenim igračkama tako rano upoznaje melanholiju.

Dakle, melanholija je ta koja nam „telefonira“ da nešto nije u redu sa željom koja hoće svoj objekat. Jer, prokleto smo nezadovoljni kad zadovoljimo želju. Melanholija kao „razočaranje svim postojećim, empirijskim predmetima, od kojih nijedan ne može da zadovolji našu želju, jeste početak filozofije“, piše Slavoj Žižek u knjizi „Kako čitati Lakana“ (Karpos, Loznica, 2012). Filozofija je, prema tome, fenomenologija prikrivene želje, želje za koju i ne znamo da nam je poznata. Ovim uvidom iznova potvrđujemo stari filozofsko-mistični stav da bivstvovanje počinje s onu stranu posedovanja.

Istina je za Žaka Lakana „zakon želje“. Taj zakon izneveravamo kad god udovoljavamo željama na koje smo nagovoreni/prinuđeni moralnim normama i dobrim manirima društvenog poretka u kojem se nalazimo, kad god biramo između ponuđenih objekata želje. „Ono jedino zbog čega možemo biti krivi jeste kada ustuknemo pred svojom željom“, kaže Lakan. Pristajanjem na svet posedovanja, na svet objekata želje, gubimo nadahnuće (inspiraciju). To je bit kastracije. Stoga mogu da tvrdim da je duša – kao hipotetička instanca čije se postojanje ne može ni dokazati ni opovrgnuti – po svojoj prirodi anarhistička.

„Čista istrajnost uprkos svim nepodnošljivim okolnostima jeste zapravo sama suština etike, ono što je i čini etikom“, kaže Žižek. Na čemu to istrajem, na kojoj to svojoj želji-nadahnuću (bez koje sam samo živi leš), a koja me, kao nepodnošljiva istina, neće izbaviti iz nepodnošljivih okolnosti, ali me pri tom ne napušta? Ta želja je ono u šta verujem ne samo uprkos udobnosti nego i uprkos znanju i činjenicama. Naime, ona je čisti akt vere, autentične vere koja me oslobađa znanja i činjenica koje mi, inače, omogućavaju da zauzmem prigodan društveni položaj, za šta moram da platim kastracijom sopstvenog nadahnuća, i da pristanem da stalno želim nešto i gubim želju kad to zadobijem. Istinska moja vera oslobađa me prinude da u nešto verujem, kao što me moja želja oslobađa prinude da želim neki objekat.

Akt čiste vere nije akt onog koji nešto čini kao instrument Boga ili Ideje. Šta je zapravo on? Žižek kaže da, na primer, univerzalna ljudska prava imaju status čistog verovanja. Ona, naime, nisu proizašla iz znanja ili činjenica, nego kao čista odluka autentične vere u jednakost ljudi, a uprkos njihovoj činjeničnoj različitosti.

Kao životni primer autentične vere, a autentična vera je isto što i autentična želja, Žižek navodi slučaj devojčice Ane Frank i jedan njen dnevnički zapis. Uprkos nepodnošljivim okolnostima u kojima se nalazila, skrivena od nacista (koji će je uskoro potom pronaći i ubiti), Ana je zapisala da u svakom ljudskom biću postoji božanska iskra dobrote. Dakle, verovala je da ta iskra postoji i u njenim ubicama. Njen zapis, njena misao jeste autentična želja, koja ne samo što se ne oslanja na stanje fakata, nego je upravo suprotna ličnom Aninom iskustvu. Ana Frank je živela u strahu, ali je bila oslobođena od melanholije. Ona nije gubila želju do poslednjeg daha.