Knjige▹Pravoslavlje▹Духовник
Како сам срео свог духовног оца, архимандрита Гаврила Лепавинског
Увод у нека од поглавља која су објављена у књизи
Духовност као смисао живота
Однос оца Гаврила према мени био је духовно очински и родитељски. Отац Гаврило је имао на хиљаде духовне деце и са многима је остварио контакт путем интернета.
Сусрети са мојим духовним оцем
Водећи се својим духовним оцем многе духовне разговоре, упознавао сам га сваким даном све више, скупљајући на тај начин нектар из његових духовних поука.
Интернет мисионарење мог духовног оца
Архимандрит Гаврило је првих година овог нашег 21. века добио једно неуобичајено послушање од свог тадашњег надлежног епископа
Духовне поуке архимандрита Гаврила (Вучковића)
Отац Гаврило је молио Бога за здравље својих духовних чеда. Писао је духовне поуке како би нас духовно поучио. Многе поуке сам објавио у књизи.
Предговор
“Велики си Господе, и чудесна су дјела Твоја, и ниједна ријеч није довољна да опјева чудеса Твоја”.
Пишући о светим људима, чинимо то са посебном пажњом, поштовањем и љубављу зато што је светост „скривена”, тајновита, она је попут искре у камену која се не открива нашим телесним очима. Светост се открива нашем срцу, а упија је наша душа. Излази на свјетлост дана књига о архимандриту Гаврилу (Вучковићу), игуману манастира Лепавине у Подравини, утканом у пејзаж некадашњих крајева лепих вина подравских. Замољен сам да о том знаменитом Архимандриту напишем коју ријеч, иако сам свјестан да она неће бити довољно јака да опише тог светогорског старца-подвижника, који се подвизавао у манастиру Лепавини, у лепавинском крају, у чијем недалеком окружењу има више од десет православних цркава и наших села. А народа? Народа – нема! Нестао је у страшном вихору Другог свјетског рата!
За оне који још нису открили ову светињу треба рећи да је манастир Лепавина подједнако географски удаљен од градова – Копривнице, Крижеваца и Бјеловара. Манастир Лепавина (који се у историјским документима помиње још 1550. године) смјештен је на благој падини Калничког горја, међу питорескним брежуљкастим пашњацима, у силној грабовој, кестеновој и јасено вој шуми, од које пет стотина хектара припада манастирској Богородичној обитељи лепавинској. Тај тихи дјевичански простор „ремети” само жубор Свете воде која стољећима извире, непресушно, испод олтара посвећеног чудотворној икони пресвете Богородице Лепавинске, данас надалеко познате! Оца Гаврила упознао сам седамдесетих година прошлога стољећа на Светој Гори Атонској, као тихог, повученог младог јерођакона. Био је у то вријеме на послушању и испомоћи ученом старцу, језикословцу и списатељу – монаху, оцу Митрофану, који је те године вршио дужност прота Свете Горе – предсједавајућег монашке републике Атоса. Живјели су њих двојица у Кареји, у хилендарској кући гдје су примали поклонике из читавог свијета.
Сретао сам оца Гаврила и касније, на разним послушањима, уроњеног у тајне светогорских подвига, самозатајног, ћутљивог молчалника, готово непримјетног за поклонике из спољашњег свијета. Времена и године самовања и светогорског, аскетског и молитвеног подвига, у врелим хилендарским ноћима између Немањиног пирга и Милутинове цркве, као да су брзо минуле у вјечност. Блажени старац Гаврило доноси у својој души скривену поруку и опит Синаита, опит духовног искуства исихазма (молитвеног ћутања), који још у 15. вијеку, баш у његовом завичају, баштине Синаита у период после распада српског царства. Синаитски покрет је дао изузетни допринос дубљем еклисиолошком самосазнању православних народа, преношењу и оживљавању аутентичног духовног предања, повезивању православних народа преко личних комуникација Синаита и уобличавању у самосвијести народа непатвореног хришћанског поимања нације, и уопште буђењу осјећања за дубљу димензију свих историјских збивања. У времену у ком је дошло до потреса свих земаљских вриједности и центара моћи, када су се и структуре саме хришћанске васељене пољуљале, појавили су се носиоци у пустињи процвијеталог оптимизма, са искуством есхатона, које су стекли подвизавајући се у пустињи. Присуство тог есхатолошког оптимизма и трагични историјски догађаји доприњели су да Српски народ духовно сазри кроз мучеништво и склопи свој завјет с Богом – Завјет у коме му је у прошлости био спас, а који је постао и остао путоказ будућности.
Осамдесетих година прошлог вијека, тада већ прекаљени и Духом Светим оснажени јеромонах Гаврило пожелио је да се врати у матицу свога народа, којег је као и Свети Сава оставио у раној младости ради монашког трагања за Христом. Вративши се са Свете Горе, трагао је за скровитим мјестом на коме би обновио олтар Живоме Богу. Нико није ни слутити могао да ће тај олтар бити у тада запуштеној и зараслој Богородичној цркви лепавинској, далеко од његовог родног краја, у манастиру који се налазио у рушевинама још од Другог свјетског рата, поред срушених крстова на манастирском гробљу гдје почивају кости некадашњих лепавинских отаца и подвижника. Једини траг живота који је тамо нашао био је непресушни извор воде Пресвете Богородице Лепавинске. Ту је отац Гаврило започео нови отшелнички подвиг молитвеног самовања, у коме је провео многе године без ичије помоћи, другујући са Богом и чувајући овце попут пастира из прошлости. Сва је богослужења сам обављао у запуштеној цркви, пред иконостасом, сачињеним од дасака и преоста лих икона на платну, за које ни најбједнији лопови нису били заинтересовани, али Дух Свети и покров Мајке Божије нису га напуштали. Живио је у лепавинском манастиру отшелнички као на хридинама каруљским на Светој Гори. Такав подвиг није могао остати незапажен од људи, најпре од околних сељана, а онда и од људи који су долазили у Лепавину са разних страна и из удаљених крајева.
Временом су код старца Гаврила почели да долазе многи људи. Једни из знатижеље, да би видјели пустињака, а други јер су им биле потребне његове духовничке поуке и савети, његове старческе молитве и утјехе. Блажени старац, сада већ сиједе браде и свилене косе, прихватао је све и свакога: за њега је постојао само човјек, човјек у немоћи, човјек коме је потребна помоћ Божија! Његова једноставна продуховљена топлина и светогорска молитвеност, стварале су атмосферу освештаног живота, у коју је свако хтио да дође. Његов аутентични светогорски начин живота, привукао је људе разних нација и вјера, који су у старцу Гаврилу нашли извор утјехе, а у Лепавини – извор тјелесног и душевног исцјељења. Лепавинска пустиња је процвјетала као крин. Није свима и увијек било лако са оцем Гаврилом, али са Светима, како кажу старци, није лако живјети - то је светогорска старческа поука! Многи су са Истока и Запада, са Сјевера и Југа долазили старцу Гаврилу Лепавинском. Многи су се исцијелили код Богородице Лепавинске, а многи су послије молитава старца Гаврила измјенили начин свога живота. Безбројнима је блажени Старац тугу и бол преобразио у наду и радост новога живота у Христу.
Молитве оца Гаврила призвале су, међу осталима, и протестанткињу сестру Урсулу, која је са протестанским њемачким студентима, обновила разорен манастирски конак. И многи други људи из далеких земаља чули су духовни глас оца Гаврила. Тако је познати руски живописац, протомајстор Николај Мухин, у манастиру Лепавини фрескописао манастирску капелу Св. Тихона Задонског. Промисао Господњи учинио је да оца Гаврила посјете значајне црквене личности као што је митрополит Волоколамски Иларион (Алфејев), знаменити православни теолог, задужен за спољње односе Руске Православне Цркве, као и друге значајне личности из Цркве и државе. Дошла су и тешка ратна времена, посебно за православни народ лепавинског краја у годинама распада Југославије. Требало је преживјети та мрачна и опасна времена, требало је помоћи и себи и другима. Помоћ је оцу Гаврилу била од Господа Који је створио Небо и земљу. Отац Гаврило је преживио праву животну драму, требало је чак да буде убијен „случајно”, како ми је сам пред смрт испричао, али га је Пресвета Богородица спасила. Рекао ми је: „Заштитила ме је Омофором својим, служио сам јој од саме младости све до смрти своје.” Сабрао је блажени старац и мало монашко братство, које вјерно држи дух свога Старца, и служи усправно, честито и предано Господу своме. А вјерни народ је наставио да долази у манастир Лепавину и после блажене смрти старца архимандрита Гаврила. И успркос тешкој зарази корона вируса, која у ове дане прети цијелом свијету, у манастир и даље долази много народа свих вјера и нација – на извор свјетлости, утјехе и освештања лепавинског.
Недавно сам срео једног младог богобојажљивог жупника из тог краја, који се усрдно моли пред иконом Мајке Божије Лепавинске. Каже ми да су духовно тешка времена и да није лако на жупи бити, те да је и раније долазио код оца Гаврила – утјехе ради. Рекао ми је да му је довољно било само да види оца Гаврила па да се духовно охрабри, а да га ништа и не пита. Много тога чудеснога је везано за Манастир Лепавину, али свакако треба поменути и то да је током последњих година земаљског живота блаженога старца Гаврила на Литургију у манастир Лепавину долазило и до пет стотина вјерних, претежно из Беча, Љубљане, Бањалуке и Београда. Разумије се, и из Загреба као и околних градова. Благодарећи молитвама оца Гаврила Лепавинског, а прије свега благодарећи благодатној сили светиње Божије, сили Светога Духа, манастир Лепавина је постао наш нови Острог у овом дијелу свијета. Вјерујемо да су молитве блаженог старца Гаврила – светогорца, хилендарца и лепавинског светитеља, непрестано са његовим братством кога непрестано покрива заштитнички покров Мајке Божије Лепавинске.
Архимандрит ДАНИЛО (Љуботина) Истријан
У Загребу, 8. октобра 2020. године.
Садржај
Посвета, 5
Предговор, 9
Духовност као смисао живота, 15
Мој духовни отац, 19
Духовни свет мог духовног оца, 35
Духовна наука мог духовног оца, 41
Поклоници манастира Лепавине, 49
Архимандрит Гаврило и његово братство, 53
Како сам временом упознавао свог духовног оца, 63
Архимандрит Гаврило је у духу и даље на Светој гори, 85
Мој духовни отац је извукао коверат са именом 45. Патријарха српског, 105
Сусрети са мојим духовним оцем, 113
Са о. Гаврилом на прослави Миланског едикта у Нишу, 116
На представљању моје књиге, 128
Мом духовнику уручују награду за мисионарски рад, 133
Смисао стварања, 140
На устоличењу Епископа славонског Јована, 146
Здравље – богатство које треба највише чувати, 150
Бог ми је ближи када сам уз свог духовног оца, 155
Духовни разговори, 164
О умно – срдачној молитви, 164
Живот уз Пресвету Богородицу Лепавинску, 173
Духовна и телесна снага, 179
Духовно предање, 187
Са оцем Гаврилом у Београду, 194
Разговори са духовним оцем о искушењима, 205
Између искушења и молитве, 209
Архимандрит Данило (Љуботина) о мом духовном оцу, 221
Интернет мисионарење архимандрита Гаврила, 235
Прва конференција о дигиталним медијима и
Православној пастирској бризи, у Атини, 2015, 255
Интернет мисионарска заједница манастира Лепавине, 284
Мисионарење током болничког лечења, 291
Последњи дани земног живота мог духовног оца
архимандрита Гаврила (Лепавинског), 303
Упокојење мог духовног оца архимандрита Гаврила
(Лепависког), 319
Добри људи у нашим животима, 334
Додатак
Духовне поуке архимандрита Гаврила, 347
Духовне поуке, 348
Поуке о мисионарењу, 362
Поуке за духовно здравље, 365
Поуке о творењу молитве, 369
О аутору, 373
Садржај, 375
Фотографије, 377
Интернет страница аутора
https://www.nenadbadovinac.com
Духовност као смисао живота
Однос оца Гаврила према мени био је духовно очински и родитељски. Отац Гаврило је имао на хиљаде духовне деце и са многима је остварио контакт путем интернета.
Сусрети са мојим духовним оцем
Водећи се својим духовним оцем многе духовне разговоре, упознавао сам га сваким даном све више, скупљајући на тај начин нектар из његових духовних поука.
Интернет мисионарење мог духовног оца
Архимандрит Гаврило је првих година овог нашег 21. века добио једно неуобичајено послушање од свог тадашњег надлежног епископа
Духовне поуке архимандрита Гаврила (Вучковића)
Отац Гаврило је молио Бога за здравље својих духовних чеда. Писао је духовне поуке како би нас духовно поучио. Многе поуке сам објавио у књизи.
Предговор
“Велики си Господе, и чудесна су дјела Твоја, и ниједна ријеч није довољна да опјева чудеса Твоја”.
Пишући о светим људима, чинимо то са посебном пажњом, поштовањем и љубављу зато што је светост „скривена”, тајновита, она је попут искре у камену која се не открива нашим телесним очима. Светост се открива нашем срцу, а упија је наша душа. Излази на свјетлост дана књига о архимандриту Гаврилу (Вучковићу), игуману манастира Лепавине у Подравини, утканом у пејзаж некадашњих крајева лепих вина подравских. Замољен сам да о том знаменитом Архимандриту напишем коју ријеч, иако сам свјестан да она неће бити довољно јака да опише тог светогорског старца-подвижника, који се подвизавао у манастиру Лепавини, у лепавинском крају, у чијем недалеком окружењу има више од десет православних цркава и наших села. А народа? Народа – нема! Нестао је у страшном вихору Другог свјетског рата!
За оне који још нису открили ову светињу треба рећи да је манастир Лепавина подједнако географски удаљен од градова – Копривнице, Крижеваца и Бјеловара. Манастир Лепавина (који се у историјским документима помиње још 1550. године) смјештен је на благој падини Калничког горја, међу питорескним брежуљкастим пашњацима, у силној грабовој, кестеновој и јасено вој шуми, од које пет стотина хектара припада манастирској Богородичној обитељи лепавинској. Тај тихи дјевичански простор „ремети” само жубор Свете воде која стољећима извире, непресушно, испод олтара посвећеног чудотворној икони пресвете Богородице Лепавинске, данас надалеко познате! Оца Гаврила упознао сам седамдесетих година прошлога стољећа на Светој Гори Атонској, као тихог, повученог младог јерођакона. Био је у то вријеме на послушању и испомоћи ученом старцу, језикословцу и списатељу – монаху, оцу Митрофану, који је те године вршио дужност прота Свете Горе – предсједавајућег монашке републике Атоса. Живјели су њих двојица у Кареји, у хилендарској кући гдје су примали поклонике из читавог свијета.
Сретао сам оца Гаврила и касније, на разним послушањима, уроњеног у тајне светогорских подвига, самозатајног, ћутљивог молчалника, готово непримјетног за поклонике из спољашњег свијета. Времена и године самовања и светогорског, аскетског и молитвеног подвига, у врелим хилендарским ноћима између Немањиног пирга и Милутинове цркве, као да су брзо минуле у вјечност. Блажени старац Гаврило доноси у својој души скривену поруку и опит Синаита, опит духовног искуства исихазма (молитвеног ћутања), који још у 15. вијеку, баш у његовом завичају, баштине Синаита у период после распада српског царства. Синаитски покрет је дао изузетни допринос дубљем еклисиолошком самосазнању православних народа, преношењу и оживљавању аутентичног духовног предања, повезивању православних народа преко личних комуникација Синаита и уобличавању у самосвијести народа непатвореног хришћанског поимања нације, и уопште буђењу осјећања за дубљу димензију свих историјских збивања. У времену у ком је дошло до потреса свих земаљских вриједности и центара моћи, када су се и структуре саме хришћанске васељене пољуљале, појавили су се носиоци у пустињи процвијеталог оптимизма, са искуством есхатона, које су стекли подвизавајући се у пустињи. Присуство тог есхатолошког оптимизма и трагични историјски догађаји доприњели су да Српски народ духовно сазри кроз мучеништво и склопи свој завјет с Богом – Завјет у коме му је у прошлости био спас, а који је постао и остао путоказ будућности.
Осамдесетих година прошлог вијека, тада већ прекаљени и Духом Светим оснажени јеромонах Гаврило пожелио је да се врати у матицу свога народа, којег је као и Свети Сава оставио у раној младости ради монашког трагања за Христом. Вративши се са Свете Горе, трагао је за скровитим мјестом на коме би обновио олтар Живоме Богу. Нико није ни слутити могао да ће тај олтар бити у тада запуштеној и зараслој Богородичној цркви лепавинској, далеко од његовог родног краја, у манастиру који се налазио у рушевинама још од Другог свјетског рата, поред срушених крстова на манастирском гробљу гдје почивају кости некадашњих лепавинских отаца и подвижника. Једини траг живота који је тамо нашао био је непресушни извор воде Пресвете Богородице Лепавинске. Ту је отац Гаврило започео нови отшелнички подвиг молитвеног самовања, у коме је провео многе године без ичије помоћи, другујући са Богом и чувајући овце попут пастира из прошлости. Сва је богослужења сам обављао у запуштеној цркви, пред иконостасом, сачињеним од дасака и преоста лих икона на платну, за које ни најбједнији лопови нису били заинтересовани, али Дух Свети и покров Мајке Божије нису га напуштали. Живио је у лепавинском манастиру отшелнички као на хридинама каруљским на Светој Гори. Такав подвиг није могао остати незапажен од људи, најпре од околних сељана, а онда и од људи који су долазили у Лепавину са разних страна и из удаљених крајева.
Временом су код старца Гаврила почели да долазе многи људи. Једни из знатижеље, да би видјели пустињака, а други јер су им биле потребне његове духовничке поуке и савети, његове старческе молитве и утјехе. Блажени старац, сада већ сиједе браде и свилене косе, прихватао је све и свакога: за њега је постојао само човјек, човјек у немоћи, човјек коме је потребна помоћ Божија! Његова једноставна продуховљена топлина и светогорска молитвеност, стварале су атмосферу освештаног живота, у коју је свако хтио да дође. Његов аутентични светогорски начин живота, привукао је људе разних нација и вјера, који су у старцу Гаврилу нашли извор утјехе, а у Лепавини – извор тјелесног и душевног исцјељења. Лепавинска пустиња је процвјетала као крин. Није свима и увијек било лако са оцем Гаврилом, али са Светима, како кажу старци, није лако живјети - то је светогорска старческа поука! Многи су са Истока и Запада, са Сјевера и Југа долазили старцу Гаврилу Лепавинском. Многи су се исцијелили код Богородице Лепавинске, а многи су послије молитава старца Гаврила измјенили начин свога живота. Безбројнима је блажени Старац тугу и бол преобразио у наду и радост новога живота у Христу.
Молитве оца Гаврила призвале су, међу осталима, и протестанткињу сестру Урсулу, која је са протестанским њемачким студентима, обновила разорен манастирски конак. И многи други људи из далеких земаља чули су духовни глас оца Гаврила. Тако је познати руски живописац, протомајстор Николај Мухин, у манастиру Лепавини фрескописао манастирску капелу Св. Тихона Задонског. Промисао Господњи учинио је да оца Гаврила посјете значајне црквене личности као што је митрополит Волоколамски Иларион (Алфејев), знаменити православни теолог, задужен за спољње односе Руске Православне Цркве, као и друге значајне личности из Цркве и државе. Дошла су и тешка ратна времена, посебно за православни народ лепавинског краја у годинама распада Југославије. Требало је преживјети та мрачна и опасна времена, требало је помоћи и себи и другима. Помоћ је оцу Гаврилу била од Господа Који је створио Небо и земљу. Отац Гаврило је преживио праву животну драму, требало је чак да буде убијен „случајно”, како ми је сам пред смрт испричао, али га је Пресвета Богородица спасила. Рекао ми је: „Заштитила ме је Омофором својим, служио сам јој од саме младости све до смрти своје.” Сабрао је блажени старац и мало монашко братство, које вјерно држи дух свога Старца, и служи усправно, честито и предано Господу своме. А вјерни народ је наставио да долази у манастир Лепавину и после блажене смрти старца архимандрита Гаврила. И успркос тешкој зарази корона вируса, која у ове дане прети цијелом свијету, у манастир и даље долази много народа свих вјера и нација – на извор свјетлости, утјехе и освештања лепавинског.
Недавно сам срео једног младог богобојажљивог жупника из тог краја, који се усрдно моли пред иконом Мајке Божије Лепавинске. Каже ми да су духовно тешка времена и да није лако на жупи бити, те да је и раније долазио код оца Гаврила – утјехе ради. Рекао ми је да му је довољно било само да види оца Гаврила па да се духовно охрабри, а да га ништа и не пита. Много тога чудеснога је везано за Манастир Лепавину, али свакако треба поменути и то да је током последњих година земаљског живота блаженога старца Гаврила на Литургију у манастир Лепавину долазило и до пет стотина вјерних, претежно из Беча, Љубљане, Бањалуке и Београда. Разумије се, и из Загреба као и околних градова. Благодарећи молитвама оца Гаврила Лепавинског, а прије свега благодарећи благодатној сили светиње Божије, сили Светога Духа, манастир Лепавина је постао наш нови Острог у овом дијелу свијета. Вјерујемо да су молитве блаженог старца Гаврила – светогорца, хилендарца и лепавинског светитеља, непрестано са његовим братством кога непрестано покрива заштитнички покров Мајке Божије Лепавинске.
Архимандрит ДАНИЛО (Љуботина) Истријан
У Загребу, 8. октобра 2020. године.
Садржај
Посвета, 5
Предговор, 9
Духовност као смисао живота, 15
Мој духовни отац, 19
Духовни свет мог духовног оца, 35
Духовна наука мог духовног оца, 41
Поклоници манастира Лепавине, 49
Архимандрит Гаврило и његово братство, 53
Како сам временом упознавао свог духовног оца, 63
Архимандрит Гаврило је у духу и даље на Светој гори, 85
Мој духовни отац је извукао коверат са именом 45. Патријарха српског, 105
Сусрети са мојим духовним оцем, 113
Са о. Гаврилом на прослави Миланског едикта у Нишу, 116
На представљању моје књиге, 128
Мом духовнику уручују награду за мисионарски рад, 133
Смисао стварања, 140
На устоличењу Епископа славонског Јована, 146
Здравље – богатство које треба највише чувати, 150
Бог ми је ближи када сам уз свог духовног оца, 155
Духовни разговори, 164
О умно – срдачној молитви, 164
Живот уз Пресвету Богородицу Лепавинску, 173
Духовна и телесна снага, 179
Духовно предање, 187
Са оцем Гаврилом у Београду, 194
Разговори са духовним оцем о искушењима, 205
Између искушења и молитве, 209
Архимандрит Данило (Љуботина) о мом духовном оцу, 221
Интернет мисионарење архимандрита Гаврила, 235
Прва конференција о дигиталним медијима и
Православној пастирској бризи, у Атини, 2015, 255
Интернет мисионарска заједница манастира Лепавине, 284
Мисионарење током болничког лечења, 291
Последњи дани земног живота мог духовног оца
архимандрита Гаврила (Лепавинског), 303
Упокојење мог духовног оца архимандрита Гаврила
(Лепависког), 319
Добри људи у нашим животима, 334
Додатак
Духовне поуке архимандрита Гаврила, 347
Духовне поуке, 348
Поуке о мисионарењу, 362
Поуке за духовно здравље, 365
Поуке о творењу молитве, 369
О аутору, 373
Садржај, 375
Фотографије, 377
Интернет страница аутора
https://www.nenadbadovinac.com
Детаљни подаци о књизи
Наслов: Како сам срео свог духовног оца, архимандрита Гаврила Лепавинског
Издавач: Самостални издавач Ненад Бадовинац
Страна: 380 (cb)
Povez: тврди
Писмо: ћирилица
Формат: 21 cm
Година издања: 2020
ИСБН: 978-86-916479-1-9
Budite prvi koji će svoje mišljenje podeliti sa drugima (