Кањон се у овој лирској прозодији јавља као видни зјап над којим светлуцају рајски цветови и хрле легије рушилачке. Пред нама су у пуном наслуту божанства која заслужили нисмо.
Мирослав Миња Николић рукописно баштини визије загонетно загубљене и скривено изазовне са друге стране хоризонта. Аутор је упитно замишљен: Да ли смо јасно одговорни или смо стадо распуштено на завету освита цивилизације? Иза тог питања скривена је опомена грешнима. Николићев свет, срочен у овој прозно-поетској пролегомени, запућен је ка Библији из које потиче и којој се враћа.
У додиру са стварношћу рукописну Николићеву опоруку треба читати са опрезном будношћу и на кашичицу да би се схватило колико: Слабост у страху и надмоћи, границе између нас урушава. Опрезно, не заносити се огрнут којекаквом опсеном и обманом коју нуди ова светина на мржњи саздана. Никада се слобода и правда не добија као милостиња.
Књига поетских филозофема подељена је циклусно у пет сегмената насловљена као Колорит епохе, Духовна упоришта, Језик љубави, Исходишта повести и Први кораци.
Ова лирски изражена прозодија је сва у призиву људског братства да се снагом визије бесконачног трен садашњи из прошлог уздигне. Сваки написани редак ове рукописне поетике потискује оно што је црно и наопако да би спасло сопствену душу од сваке наслаге зла, јер где се свети не славе, грешни ступају на места почасна.
Заиста, мудра књига коју вреди имати при руци, јер носи у себи чуварност толико потребну да бисмо се споразумели са неким тајнама сопствене душевности.
Милутин Ж. Павлов