MIKRO KNJIGA
    od 1984. god.
    Knjige▹KnjiževnostRomani

    Prikaži 2 puta
    veću sliku


    Карађорђе, 1.део трилогије: Карађорђе
    Аутор: Стојан Живадиновић
    Страна: 419
    Остали детаљи
    Veličina slova: A A
    Ова књига, која је прва свеска трилогије историјског романа, није писана по поруци. Писац се у неколико прилика уверио да му није могућно писати силом. Намера је постојала још давно, да се тек сада приведе у дело.

    Изабрани пут је био нов и тежак, личности огромне и догађаји судбоносни. Све је дакле било ту да писца одведе даље него је то желео. Можда је историјски роман о великим људима један од најтежих у књижевности. Није у питању само створити атмосферу, не фалсификовати историју и остати непристрасан и поред љубави које је писац у овом случају имао за своје јунаке. Много је било теже оживети их, дати их вероватне, људске, објашњене, могућне. Најтеже је било помирити предање и историју и пронаћи у тим двема чињеницама оно што је највише ковитлало онако масивну душу као што је била Карађорђева. Исто тако је било писцу тешко да сазна колико треба веровати онима који су писали о Карађорђу све до краја деветнаестог века и писали га „Вожд”, с подсмехом, као Милићевић у Поменику. Ако ово дело, строго узевши, не доприноси много новога у историјском погледу, писац је покушао да објасни Карађорђа и да укаже на извесне неправде, бачене некада сувише олако и неразумно на његову огромну личност.

    За писца, као и за многе друге, Карађорђе је генеза свега. Он је жртвовао себе своме делу. Његово чудо и снага се налазе у скромности и умерености његовој, у чудесној равнотежи силе и несебичности. Све оно што је од њега учинило „кариатиду” нашег народа, како би рекао Тен, одговарало је унутрашњем ритму и снази душе, ономе што је носио од непобедног у себи: од камена лица и женског гласа у џиновскоме телу до душе, пламене и плаховите, упаљене за добро народа, са чега је био предао себе на живот и смрт свима нама.
    Први Устанак је Библија наше слободе. Први учитељ родољубља у нас, Карађорђе је подстрек, храна духовна, нова и незнана душа народна из онога доба. Прво причешће слободом долази од њега. Нико боље од њега не води изворима отпора нашег народа. Оспоравати или му умањивати заслуге, то је бацати мртву тежину на већ претеглу страну теразија. Он је завршио своје време, свој пролаз кроз историју, и оставио тестаменат који никаква познија истраживања по библиотекама не могу никада оборити. Покрети оних времена којима је он дао душе, поновили су се после сто година, да би се суочиле ишчезле генерације са садашњим, да би се још једном увидела истина.

    Карађорђев живот је био страховита трагедија, страшнија од сваке коју људски мозак може да замисли. Привлачна снага његова за писца овога дела била је и у томе. Нико није више имао родољубља, јунаштва, генија, снаге у акцији ни живот који је био ремек-дело од доживљаја од рођења па до смрти под сикиром. Нико на себи није носио толико тежине судбинског, фаталног али и грандиозног. Ничија снага није била толико исконска, као Карађорђева, и праскала као метеор над читавом земљом.

    Он је владао народа ради. У гомили великих људи из Првога и Другога Устанка, Карађорђе је с Вишњићем једини био необичан човек. Зато он има да привлачи себи све отворене и страсне природе, сањалице и песнике, психологе које придобија тајанственост једне крупне душе, јер Карађорђе је предмет који храни. У центру наше новије историје, Карађорђе је насушни хлеб, без којег би се помрло од глади. Вожд, геније и визионар, Карађорђе је ушао у легенду више него ма ко из његова доба. Ту је тешко одредити где се свршава предање а где почиње историја. Али, и поред свега тога, он је светлост за сваки случај, пример, подстрек, и охрабрење; други су познија реализација, позније искоришћавање његових искустава, које је он платио животом. Његово дело то је читава васиона пробуђених душа; оно има сав блесак сна и сву силину нечега стварног и оствареног. Ко је гвоздена конструкција наше слободе, којој ништа не могу познији пожари. Нико у стварању једног великог дела није био већи и природнији од Карађорђа, па је, ваљда стога, примио највише прекора. Нападали су га и они који су били свесни да је Карађорђе имао у своме животу тренутака који су вредели више од целога живота појединаца. Чист и светао, занесен и поштен, било му је суђено да не влада и да не брани престоље исукана мача у рукама. Потрзао је пиштољ, само никад себе ради. Никада се његове жеље не сложише са онима који су били гладни славе и богатства. Није му то била могућно. Носио је у себи, силније од свакога, све оно што се од јада и трпљења било нагомилало у току векова. Оптуживан често са суровости, нико досад није успео да докаже да је био свиреп да би сачувао свој престиж. Мало је ко запазио једну особину за коју знају само истински велики људи: опроштај. За нападе на себе лично, за буну противу себе опростио је Вељку, Миленку, Милошу, Цукићу и многим другима. Можда је баш зато успео да у једном чудесном напору, у току од девет крвавих година, искористи све снаге, којих је било у то време у народу.
    Навели смо већ како је тешко одвојити предање од историје кад је у питању Карађорђе. Зато се писац није ни старао да свој рад лиши привлачности легенде. Често пута је легенда сигурнија од историје, јер нема суда, нема ревизије. Уосталом, ово дело говори о џиновима. Како се не послужити свачим што је остало после њих? То су једини разлози који су навели писца да делу да ову форму друге две свеске ове трилогије историјског романа објасниће, доцније зашто је то било потребно. Не може се друкчије писати о Карађорђу и Првом Устанку, кад је у питању дело маште, него с претеривањем у метафори.

    Стојан Живадиновић, Бордо, марта 1930
    Господин Стојан Живадиновић је имао за свој таленат изванредно плодан терен: Карађорђа и хиљаду осамсто четврту. То доба, које представља нашу народну обнову, пуно је снажне грађе за један еп и роман. После пуних четири стотине година страшног горског мрака, традиција и жива народна историја, уз сарадњу снажних сокова који круже кроз народни организам, избијају из људи, из земље и непроходних шума, почињу, уз прасак и вихор, на страшној балканској ветрометини, да обнављају нашу Државу. Карађорђе, пун исконске снаге и старог предања, оживљава их, баца се у страшни сплет истока и запада, севера и југа, и уноси ватру у стару турску зграду. Балкан је сав задрхтао од земљотреса његовог Устанка. Претходно потмуло тутњање у духовима целе Шумадије брзо се развија. Стари ускочки темпераменти и страшне воље за слободу и независност који ће доцније у нашој политичко; историји дати пуно стваралачких доба, стихијски избијају из Карађорђа и његове дружине. Вожд намеће своју несаломљиву вољу масама, буди предања и душе и, с будацима и мотикама, противстаје једној великој царевини.

    На томе терену све је као замршено клупко. Чудан сплет свих историјских чуда. На томе страшном месту, између Азије и Европе, загушило се много раса, утицаја, политика, психологија, етнографија. . . Сви су се путеви ту укрштали: илирски, трачански, аварски, хунски, грчки, римски, византијски, аустро-немачки, руски. . . Али и покрај свега тога остало је, као основно и стваралачко, нешто дубоко расно, што смо ми баштинили, уобличили и управили на конструктивно и стваралачко. Карађорђе и Устанак, као и све доцније манифестације, носе баш то обележје, и ту је тајна успеха нашег који доноси велико данашње Уједињење. И то наше балканско, то је ово: јако осећање државне мисије, до сржи прожмани духови предањима, снажна воља за слободу и независност, пркос пред опасношћу, стихијска снага, витештво и издржљивост кад је у питању Држава, прекаљеност карактера, снажна етика „на страшном месту постојати”, са сунцем на глави.

    Карађорђе и Устанак то представљају. У те карактере и грађе, бујне и силовите, пуне коса и беса, способне за најсмелије подухвате, набијене необузданим горштачким вољама којима нико не може да стане на путу циља, ушао је г. Живадиновић. Пре њега су у те балканске стихије, нарочито у оне раније, улазили наши највећи уметнички чаробњаци: Народне песме, Његош, Мажуранић и Мештровић. Улазили су и други, али са мало или потпуно без успеха. Улазило се с месним или временским ознакама, с декором и етнографијом, али у балканско чудо ни велико и „под осветљењем”, врло мало.

    Г. Живадиновић је успео да уђе у неколико од тих балканских карактеристика на пун епски начин. Иако, углавном, реалистички расположен, ширина и машта за ову грађу му није недостајала. Дивље, сурово и стихијско у карактерима и темпераментима, у покрету маса и описима предела и оно сурово и оно основно динарско код наших горштака, дано је с пуно снаге. Напони страсти, запенушеност и бес, лавине бујности, избијају у вртлозима у овом његовом епу. Низови џинова и гранитних воља од Карађорђа до Глише харамбаше, ређају се у својим вагнеровским размерама. То су разиграна кола напора, воље и страсти, које се пенушају као надошле реке. Све су то снаге као природе, људи одваљени као стење с кршева, с темпераментима који кипе и чине поплаве кад су под акцијом. Промичу џинови од људи, с јагњећим шубарама, тешким вуненим оделима и костретним торбама, мрка лица, тешких погледа, који се, кад их запали страст борбе и акције, развијају у тешке епске размере и носе бујицама своје дивље снаге, страшне динарске напоре и бујности. Вечера браће Јаковљевића је киклопска и раблеовска. Затрпавање живог младића, сдмах на почетку романа, пуно је страшне балканске суровости. Описи Карађорђа и Главаша пуни су наше старе снаге и јачине. Као лава сливају се из духова и карактера, потмуло заталасаних и до сржи узнемирених снага и јачина, бес и необузданост. Све је пренапето, бесно и плаховито. Сцена кад се Младен, после победе над Кучук-Алијом, преобучен у турско одело, хоће да провуче у Београд, пуна и крцата ужаса и сва дрхти од дивљине. Глава Младенова на рогу једнога вола, кога су Турци разбеснили да с њом појури устаницима, као и сцена кад брат носи ту главу о рамену мајци, остају у памети неизгладиве. Има ту и развучености и пренатрпаности, чак и претераности, али не треба заборавити: да таленти прелазе и преко граница својих талената и, друго, што извињава прво, да су то динарске сцене и балканске и да, према томе, претераност никад није довољна.

    Цео роман је пун снаге, дивљине и сировости конструктивне и стварлачке снаге, из које избијају бес, запенушаност, бујице страсти и нагона и пожар свих емоција мушкости и хероизма. Све је завитлано и распламтело. Крв шиба у небеса. Подухвати су силовити. Голим шакама се хвата за усијано гвожђе и снагом воље разбија силно једно царство. Кад се роман заврши и човек врати на нормалу, има се утисак да се враћа из неке земље џинова у којој су све конструкције за читав низ копаља више и шире.

    Господин Живадиновић је у своме покушају успео.
    Бранко Лазаревић.
     


    Детаљни подаци о књизи
    Наслов: Карађорђе, 1.део трилогије: Карађорђе
    Издавач: Talija izdavaštvo
    Страна: 419 (cb)
    Povez: meki
    Писмо: ћирилица
    Формат: A5
    Година издања: 2016
    ИСБН:
    Naručite
    Cena: 900 RSD
    Cena za inostranstvo:
    9,00 EUR
    Kom.:
    ili
    Naručite telefonom:
    Nije radno vreme
    nismo dostupni na telefonu.





    Ocene i mišljenja čitalaca
    Budite prvi koji će svoje mišljenje podeliti sa drugima (morate biti prijavljeni)


    Pitanja, odgovori, mišljenja...
    Prijavite se ovde i pošaljite vaša mišljenja i pitanja našim urednicima i čitaocima

    Poruku poslaoPoruka
    MIKRO KNJIGA D.O.O.
    Kneza Višeslava 34, 11030 Beograd, Srbija
    e-pošta: prodaja(а)mikroknjiga.rs
    Komercijalna banka: 205-33117-65
    Matični broj: 07465181
    Šifra delatnosti: 5811
    PIB: 100575773
    Dokumenti o identifikaciji

    © Mikro knjiga 1984-2024